Ако је Тито кроз Покрет несврстаних практично урадио више за слогу и ослобођење исламског света него младомуслимански полтрони оне силе која га је серијом империјалистичких похода због нафте разорила, онда је краљ Александар знатније допринео исламској просвети и културној еманципацији југословенских муслимана од идолопоклоника Алије Изетбеговића и Хасана Ченгића
Када је војска регента Александра ушла у Скопље, Алекса Шантић је против реваншизма написао Песму с Вардара у славу венчања једнородне браће са слободом. Кћи последњег призренског паше и последња босанска кадиница, филантропкиња Нимет-ханума Јахић (етничка Туркиња) говорила је до дубоке старости: Ја сам пионир краља. Иако практично нема установе наше културе којој краљ Александар није био мецена или задужбинар, њена изјава да им је узео земљу, а донео слободу сублимира нарочит однос према муслиманима чијом је једном од престолница у уједињеној отаџбини постало управо Скопље. Док је Аустроугарска куповала лојалност босанских муслимана недирањем у заостале друштвене односе, а франковачка пропаганда након анексије при иницијативи листа Хрватског право за изградњу загребачке џамије 1908. писала како Хрвати не желе као Шумадинци џамије рушити, већ градити, она Србија чија је застрањења Димитрије Туцовић правично критиковао да би за њу ипак јуначки погинуо, упалила је у дубокој провинцији искру прогреса незамисливог под окриљем османског предмодернитета, а поготово бугарских, грчких те албанских асимилацијских и шовинистичких пројеката који су по његовом слому претендовали на македонске територије.
Као што је саборац његовог оца из босанскохерцеговачког устанка, војвода Мићо Љубибратић ратујући против Османлија први превео Кур’ан на јужнословенске језике, тиме подвлачећи битност муслимана у демократском поретку за који се борио, Александар је коначно докидање феудалних привилегија босанских бегова надоместио демократизацијом образовања и религијског живота коју су уживали сви друштвени слојеви. У Сарајеву је одмах по уједињењу 8. децембра 1918. отворена модерна шеријатска гимназија са библиотеком, спортском, драмском и музичком секцијом. Жарко Видовић присећа се и да се на свом путу без повратка у Марсеј поклонио у једној од сарајевских џамија.
Краљ Александар је указом од 24. априла 1924. основао и најелитнију исламску школу на словенском југу, скопску Велику медресу краља Александра која наредне године почиње са радом по комбинацији исламско-теолошког и гимназијског програма са 28 предмета од којих су десетак били у вези са исламским наукама, а нарочито обимна била је настава језика јер су се учили српскохрватски, арапски, турски, латински, немачки и француски. Кроз њу је прошло 187 ученика из укупно девет генерација муслиманских младића махом из Санџака, Косова и Црне Горе, ређе из саме Македоније и БиХ. По угледу на југословенске гимназије имала је осам разреда. Албанцима је била обезбеђена настава матерњег језика. С друге стране, данас у постдејтонској БиХ сведочимо свеопштој девалвацији верског образовања. Не чуди што традиционалне установе преиначене у мрестилишта антипросветитељског и антимодернистичког мрачњаштва било младомуслиманског или љотићевског типа не могу одгојити ауторитете којима би узори били Џемалудин Чаушевић или Петар Зимоњић.
Далеко од стожера духовности и моралних вертикала, то што је Елис Бекташ одавно одредио као логичну спрегу клерикализма и вулгарног материјализма деградирало је већину богословија и медреса у ускогруда, назадна чворишта сектаријанизма као у нашироко цитираној изјави проте Владе Зечевића о фанатизму с предумишљајем.
Управник медресе за време читавог њеног постојања био је хафиз Ахмед Мехмедбашић, Мостарац који се прославио као пројугословенски борац против аустроугарског колонијализма. Он је заједно са земљаком Хасаном Репцем, сорбонским дипломцем оријенталистике и националним револуционаром из одреда војводе Дула дао боју и облик наставном програму према изазовима епохе који су израсли у велику мисију: просвећивањем и националном изградњом омладине до историјске смене генерација у империјалном влашћу и сектаријанизмом уназађеној провинцији која је с подозрењем гледала на медресу за посрбљавање у којој се усуђују да свирају клавир. Немачки језик и књижевност предавао је највећи германиста српске културе – први Србин међу Немцима – Перо Слијепчевић, који је доживотно одан младобосанским идеалима у васпитање слободних нараштаја ту уносио ехо свести и елана револуционарног покољења пред Велики рат. Хасанова супруга, уједно и можда најобразованија Српкиња свога века – класичарка и преводитељка Аница Савић-Ребац предавала је чак четири језика (грчки, латински, немачки и француски) у школи свог мужа: најнадахнутији споменик њиховим скопским данима свакако је дело Ребеке Вест чији путопис о Југославији спада у сами врх енглеске књижевности, у ранг Хемингвејевих и Орвелових импресија Шпаније.
Портрете духовних аристократа у провинцијској тмини, Анице како промишља Шелија док кува џем (Говори с блиставошћу свица, али њен лет није лепршав, већ је хитро путовање од једне логички утврђене тачке до друге) и Хасана на састанцима са старим имамима и полетним студентима које је дала ова Британка универзализује кроз мисао Денија Соре да би двадесет таквих светских духова очувало цивилизацију: Они су стубови који подупиру невидљиву кућу, склониште које морамо имати ако не желимо да нас одувају ветрови природе, слутећи њено скоро помрачење и бродолом.
Прича се да се баш у то време међу загребачким франковцима подругљиво говорило: тко хоће учити комунизам, нек иде у медресу у Скопље. Демократски и хуманистички идеали социјализма пронашли су преко књижевности Крлеже, Цесареца и Горког пут до динарских срца сељачких синова Санџака, Плава, Гусиња и Пештери у слободоумној интелектуалној клими ове необичне школе, најпре кроз литерарну дружину и (илегалну) библиотекарску активност, а потом лист Весник. Било је ту нечега свјежег, особитог, што је, учинило ми се, долазило од неистрошености и озбиљности муслиманског свијета и њихове омладине – присећа се касније књижевник и академик Радован Зоговић о раду медресаната који га је привукао на једној приредби Гајрета у Тетову (главни повереник Гајрета за Македонију, адвокат Зија Смајлагић бранио је медресанте после великог штрајка 1930. када је школа била пред гашењем), а када је у медреси основана ћелија СКОЈ-а, убрзо је постала расадник будућих народних хероја и темељ партијске организације у Македонији.
Из ње је због комунистичких активности 1935. био удаљен и Ћамил Сијарић. Историчар Мустафа Мемић који је и сам прошао кроз Црвену медресу готово филмски је описао одушевљени антинацистички револт њених ђака 27. марта: Када је колона демонстраната стигла до школе и почела да узвикује: „Медреса напоље! Медреса напоље!” – стари директор Мехмедбашић схватио је да је његовим мукотрпним настојањима да сачува школу од затварања дошао крај и када његови ученици, „државни питомци”, у униформама и са шајкачама на глави, ступе у колону демонстраната, више неће бити никаквих „аргумената” којима ће пред властима успјети да је брани и одбрани. Покушао је да то у посљедњем моменту спријечи. Изашао је на балкон зграде испред које су свих 230 ученика, колико их је тада било у школи, изашли из својих учионица и захтијевали да им се отворе врата од интерната. „Ђецо, вратите се у разреде! Не излазите на улицу! Зар не схватате, ако изађете, да се у њу више никада вратити нећете?” Неко је, револтиран на свога „дишу” што им спречава излазак, да би му напакостио из револта узвикуно: „Доле Француска!”, не ради тога што је тако мислио и осјећао, већ што је знао да је директор разбио свој радио апарат када је чуо за вијест да је слободарски Париз пао у руке непријатеља. То је још више разбјеснело Мехмедбашића. Издао је наредбу васпитачима да ученике утјерају у разреде, а интернатско особље и поједине васпитаче распоредио је да чувају и штите мјеста преко којих се могло прескочити и изаћи на улицу. За то вријеме полиција је на коњима и са пендрецима у рукама опколила школу. У таквој ситуацији руководство СКОЈ-а је издало директиву да се насилно отвори магазин у којем су се налазила копља, са жељезним штитом и малим тробојкама и да се преко зидова и искакањем кроз прозоре пребаци група најборбенијих, који ће у сукобу са полицијом омогућити да се сви ученици пребаце и прикључе демонстрантима. Страже које су биле постављене биле су немоћне. Полицајци на бахатим коњима јурили су да прву групу разбију. Ученици су стајали као стијене, испруживши копља у рукама у своју самоодбрану. Полиција је ипак одступила. Загрмјело је оно опште „УРА!” и за тили час 230 ученика Велике медресе марширало је улицама Скопља. Демонстранти су их распоредили на чело колоне, с обзиром да су својим копљима могли лакше да штите колону. Три дана након тога школа је затворена.
Стога је и њихов допринос НОБ-у био титански: десетине скопских медресаната пале су у највећој југословенској епопеји као жртве фашистичких логора од Јасеновца до Норвешке, али и партизански борци против окупатора и слугу му (најпре албанских балиста), чиме је краљева медреса убројана међу наше школе које су уз крагујевачку, цетињску и бијељинску гимназију најтеже страдале у Другом светском рату. Неки су попут једног од међу првима проглашених народних хероја, легендарног Рифата Бурџовића кога су 1942. убили четници код Мркоњић града прокрстарили земљу у пролетерским бригадама.
Други су по одласку на студије пружали отпор кроз илегални рад, попут Алије Авдовића кога је Гестапо из Скопља спровео на Бањицу где је августа 1941. стрељан као и Зенун Хасаковић 1943. године, или Осман Сабитовић Бего из Прозора, члан студентске илегале на београдском Правном, о коме Авдо Хумо записује: У себи је носио златан мајдан чврстих моралних принципа наслеђених од једне патријархалне породице која је економски пропала… Осман је био сав саткан од поштења, праведности и отворености у свему; није могао да прећути неправду било од кога да је долазила.
Већ интернираног у Лепоглаву 1940. усташе га по успостави НДХ спроводе у Керестинец где бива погубљен заједно са Божидаром Аџијом, Августом Цесарецом, Виктором Розенцвајгом – цветом хрватских антифашиста. Од албанских комуниста истакли су се Азиз и Хивзија Сулејмани, који је преживео НОР и постао један од пионира књижевности косовских Албанаца са романом Људи који тематизује младост у краљевој медреси која је постала црвена, и народни херој Мето Барјектари. Земунског илегалца и студента Јакуба Кубуревића из Пљеваља усташе су зверски мучиле, живог испекле и обесиле.
Амер Масло с Оријенталног института у Сарајеву бележи храброст равну етици Милоша Н. Ђурића једног од најученијих Бошњака у историји који је дипломирао књижевност на Сорбони, професора тефсира, хадиса и оријенталних језика у краљевој медреси Мухамеда Тајиба Окића, кога је бугарски окупатор протерао из Скопља у Сарајево. У јеку усташког терора када су многи муслимани који су се пре рата изјашњавали као Срби преко ноћи постајали Хрватима, по премештају у Шеријатску гимназију пркосно је у рубрици професорског досијеа за националност ћирилицом исписао Србин тад када га је ова демонстрација антифашизма и солидарности с прогоњеним комшијама могла коштати главе. Због тога овај свестрани великан са три дипломе из области права и филологије, алим од десетак језика коме се као србофилу Алија Наметак ругао како не зна хрватски и љуби ћирилицу бива приморан да 1942. потражи уточиште од Павелићевог терора у Турској. Потом налази место при посланству Републике Турске у окупираном Београду, али га по његовом распуштању нацисти интернирају у Немачку. У Истанбулу од 1945. ради у архиву премијерске канцеларије, а затим предаје на низу престижних исламских факултета где се сматра оснивачем модерне турске катедре за тефсир и хадис. Превео је и Хасанагиницу на турски језик. Тамо 1977. умире, а по својој жељи укопан је на сарајевском мезарју Баре.
Ребека Вест написала је и да је краљ Александар имао поетску идеју каква краси само највеће умове у историји. Као кадет Пажевског корпуса у Петрограду много је волео Песму о соколу Максима Горког: тако је најављивао своме народу слободу. Наговоре да одустане од личног режима у корист британског модела парламентарне монархије одбио је речима да му за то требају и британске партије у скупштини, уместо плебејске и племенске демагогије балканских странака. Штитио је југословенске народе од властитих политичара. Симболика његове скопске задужбине, краљеве медресе непроцењива је због интелектуалних дивова који су ту генерације подучили писмености у духу слободарства и хуманизма, а њихови ђаци те вредности и крвљу потврдили. Она је била савршено оличење свих идеала југословенске цивилизације, најплеменитије која је на Балкану постојала рачунајући све велике империје, у чијем је стрмоглаву деведесетих најтеже страдао управо за туђ рачун обманут бошњачки народ. Шта су за сво то време албански и грчки националисти на околним просторима учинили за своје Словене, а бугарски за своје муслимане сем бруталних прогона, гушења слободе вероисповести и затирања народности? Ако је Тито кроз Покрет несврстаних практично урадио више за слогу и ослобођење исламског света него младомуслимански полтрони оне силе која га је серијом империјалистичких похода због нафте разорила, онда је краљ Александар знатније допринео исламској просвети и културној еманципацији југословенских муслимана од идолопоклоника Алије Изетбеговића и Хасана Ченгића, чија подређеност свим могућим ретроградним круговима у ковању антијугословенских савезништава тек стиже на наплату.
Војислав Дурмановић
Извор: Преокрет