Пише: Бошко Јакшић
Иран је данас у жижи најновијег у серији сукоба по региону Блиског истока, за који кажу да има пет годишњих доба: зима, пролеће, лето, јесен и – рат. Иран је био одскочна даска моје професионалне каријере.
Почетком јесени 1978. у Београду сам написао три-четири текста о ситуацији у Ирану која се узбуркавала. “Политика” је одлучила да ме пошаље за Техеран. Авио-компаније су отказивале летове. Нашао сам један преко Атине, али када сам слетео у грчку престоницу, лет за Техеран управо је био отказан. У благом очајању узео сам авион за Карачи. Бићу ближе, а тамо ћу видети шта ћу.
Чекајући да се некако пребацим до Ирана, успео сам да дођем у контакт са бегум Нусрат Исфахани, супругом Зулфикара Али Бута. Њен муж, тада већ бивши председник и премијер Пакистана, седео је у затвору у Равалпиндију оптужен да је реформистичком агендом удаљавао земљу од исламских корена. У резиденцији породице богатих аристократских земљопоседника у Карачију упознао сам и ћерку Беназир. Пили смо чај и поклонила ми је књигу о оцу, који ће бити обешен 1979. Она ће 1988. постати прва жена премијер једне већински муслиманске земље, али је убијена 2007.
Бошко Јакшић: Техеран има више разлога да прогласи победу, срамна реторика Доналда Трампа
Измешу две ватре у Техерану
У Исламабаду сам нашао лет за Техеран. Када сам стигао, хотел “Интерконтинентал” већ је био готово пун. Близу хиљаду новинара из целог света. Био сам једини из Југославије. Нисам био свестан привилегије да извештавам о догађају који ће заокупити толику пажњу и да ће магнитуде исламске револуције кроз деценије које су долазиле одређивати судбину не само Блиског истока већ и глобалног света, подићи тензију између хришћана и муслимана, заоштрити односе сунита и шиита, утицати на цену нафте…
Свашта сам тада доживео. Прозападни режим шах-ин-шаха Мохамеда Резе Пахлавија, његово раскалашно богатство и суровост тајне полиције Савак бројали су своје последње дане. Ајатолах Рухола Хомеини, кога је краљ-над-краљевима протерао из земље, промовисао је концепт велајет-е факих по коме свештеници – иако је то супротно традиционалном шиитском учењу – могу да преузму политичке улоге уколико утврде да власт влада противно интересима народа.
Монотони глас старца аскетског изгледа и беле браде под црним турбаном шаље поруке које ће означити једну од највећих промена 20. века. На улицама Техерана су стотине хиљада људи. Генерални штрајк паралише земљу. Догодило се да сам у једној од великих авенија био ухваћен на брисаном простору између демонстраната и војске. Једини могући заклон нашао сам у око пола метра дубоком каналу којим се вода са севера слива ка југу града, између којих је разлика у надморској висини већа од 900 метара.
Демонстранти су нешто љутито узвикивали и лагано ишли ка војницима. Онда је командир наредио да се пушке ставе на готовс. Паљба изнад глава. Људи настављају. После првог рафала у “живо месо” улицом одјекују крици. Мртви и рањени се склањају да би се напредовање наставило. Поново пуцњи, поново исто. Трећи пут војници нису послушали наредбу. Људи им прилазе, дају цвеће и фотографије ајатолаха Хомеинија.
Оставио сам народ и војску да се грле и пребацио се преке неке ограде. У дворишту сам упао у шедрван. Полумокар и промрзао вратио сам се у хотел, и тада сам за сва времена научио какву силу има народ када му догори. Пропорционалну угњетавању и понижавању којем је био подвргнут. Упознао сам један од најтврђих народа, који више нису могли да зауставе ни полицијски час ни мртвачнице које су се пуниле.
Бунт којим је Хомеини управљао фокусирао се колико на шаха Резу толико и на Американце. Не само због њихове слепе подршке шаху већ и ради освете за улогу Вашингтона у рушењу патриотског режима др Садека Мосадека 1953. Мржња је, показује се то на разним местима, најприступачнији од свих агенса јединства. Ирану је Америка и данас неопходна као непријатељ. Америци оболелој од “стратешког нарцисизма” потребан је Иран, јер често запада у фикцију о “манифесту судбине”, о “божијој мисији” система који је врхунски домет човечанства.
Бошко Јакшић: Само још један рат, једна победа и једно циљано убиство
Тито и два и по миленијума персијског царства
Отпутовао сам за Шираз да бих видео Персеполис. Древна церемонијална престоница Персије коју је Дарије Први почео да гради 512. године старе ере. Такт-е Џамшид, Престо Џамшида, како је персијско име града, срушен је 330. Кажу да је то била освета Александра Македонског због Ксерксових разарања Атине 150 година раније. Рушевине које су остале на платоу подсећају на Александра и величину Персијског царства. Под стално прозрачним небом импозантно делују барељефи који, попут степеништа Ападана, причају историју Персије и њена тадашња 23 вазала, од Индије до Етиопије.
Октобра 1971. ту је обележено два и по миленијума персијског царства. Десетинама светских лидера подигнуте су куће које су споља деловале као шатори. Обишао сам ону у којој је боравио Јосип Броз. Потрудили су се да набаве предмете YU фолклора. Ушао сам у резиденцију шах бану, Фарах Дибе. Имао сам и фотографију из царичине каде позлаћених славина, али ко зна где је завршила.
Каква раскош усред пустињске висоравни… Посађено је дрвеће и цвеће, а из Европе је стигло 50.000 птица певачица. Припреме су трајале годину дана. Из Париза је транспортовано 18 тона хране. Увезено је 12.000 флаша вискија. Чак 135 жена годину дана је шило 70 метара дуг столњак за гламурозни банкет. Шах је наручио 250 блиндираних аутомобила како би госте пребацили од аеродрома до Града шатора. Више од 500 милиона долара расутих за само два дана екстравагантног славља.
Владари династије Пахлави имали су свој Престо сунца. Последњи, Реза, крунисан је у Техерану на Пауновом трону 1967, у палати Голестан која је озбиљно оштећена током недавних израелских бомбардовања. Злато, сребро, хиљаде дијаманата, сафира, рубина, смаргада, бисера… Блештава светлост која ствара ауру небеске величине – одакле је Реза веровао да му је послата владарска моћ.
Безобразна раскош из 1001 ноћи. Престо у облику платформе тежак је 1150 килограма чистог злата и садржи 230 килограма драгог камења. Када су касније, после револуције, исламске власти отвориле посебан музеј, гледао сам шахову круну са укупно 1144 карата дијаманата, дијадеме, златно посуђе и зурио у фасцинантни глобус пречника 45 центиметара, израђен од 45 килограма злата и опточен са 51.000 драгуља. Мора и океани у смарагдима. Копно у огромним рубинима. Иран, Британија, Француска и делови Јуже Азије приказани су у дијамантима.
Случајност је стална пратиља историје, па је тако било и 16. јануара 1979, у дану за који ће се временом испоставити да је означио крај моћног 25-вековног персијског царства.
Судбина је хтела да заједно са двојицом колега одем до аеродрома “Мехрабад”. Сви летови били су отказани, ваздушни простор затворен, а одједном се у небо уздиже плаво-бели “боинг” 727. За пилотским командама, сазнаће се касније, седео је последњи владар династије Пахлави. Кренуо је на пут у избеглиштво, у коме ће после лутања између Египта, Марока, САД и Панаме умрети у Каиру 1980.
Хомеини и таксиста који није луди новинар
Само две недеље касније на исти аеродром је слетео изнајмљени “џамбо” Ер Франса, из кога је изашао велики ајатолах Рухола Хомеини, човек необичне харизме и архитекта онога што ће бити упамћено као прва исламска револуција на свету.
У новинарству некада имате среће. Некада вам окрене леђа. Око три милиона људи закрчило је Техеран бесомучно узвикујући “Алах је највећи”. Нас петорица колега направили смо минипул. Свако је имао свој сектор, а договор је био да разменимо информације по повратку у хотел. Тако је и било. Са написаним извештајем чекао сам да ме стенографи позову у утврђено време, у 15х по техеранском времену. Ништа. Минути пролазе. Ништа. Гледао сам у телефон као у тотем. Лупао га па онда преклињао да зазвони. Ништа. Мој очај је био неописив. Најважнији дан после недеља и недеља у Ирану, а мог извештаја нигде у “Политици”. Касније сам сазнао да су се стенографи нервирали колико и ја, али нису могли да се пробију кроз загушене телефонске везе.
У Техерану је још владало опште безвлашће. Заведен је полицијски час. Народ је одговорио подизањем барикада. Крваве битке по јужним и централним квартовима Техерана нису избегнуте. Неколико амбасада, међу њима САД, Британије и Југославије, окупирале су групе које су се идентификовале као револуционарни левичари, али су се брзо повукли.
Нас четворица новинара, колеге из “Вашингтон пост”, “Лос Анђелес тајмс”, би-би-ија и моја маленкост, чули смо да су у ваздухопловној бази Дошан Тапех, на истоку Техерана, кадети и техничари постали прва војна формација која се приклонила Хомеинију. Унутар базе су тог 10. фебуара почеле борбе са бригадом “џавидана”, “бесмртника” шахове империјалне гарде.
Кренули смо. Хотелски таксиста нас је возио неко време, а онда је, суочен са љутитом и узбуњеном масом која се сливала улицама, само рекао: “Ја довде, нисам луди новинар”. Жене и деца су пунили џакове земљом и песком па су њима, по свим правилима урбане гериле, преграђивали Авенију Фарахабад. Цивили су разносили оружје. Град је био преплављен плакатима како користити аутоматске пушке.
Одмах смо били окружени. Колеге Американци су на јакне пришили канадску заставу, да не би иритирали Иранце. Британац је следио традицију својих сународника који се увек снађу. Ја нисам имао никакве камуфлажне ознаке, али ми је било јасно да позивање на Југославију, Тита или несврставање неће бити од велике помоћи.
У једном тренутку, толико кратком да нисам имао времена ни да се уплашим, под нашим вратовима стајали су озбиљни ханџари. Мушкарац који је држао нож под мојим грлом био је намргођен. У тренутку се окренуо и укључио у бучну дебату којој смо очито били повод. Опасност да због несмотреног покрета постанем колатерална жртва његове расправе била је сасвим реална.
Пустили су нас. Продужили смо до базе. Да бисмо имали бољи увид, поделили смо се у групе по двојица. Би-би-сијевац и ја улазили смо у зграде и пентрали се по крововима посматрајући метеж испод. Када смо се после неколико сати вратили у хотел, владао је тајац. Колегу из “Лос Анђелес тајмса” спазио је неки снајпериста из базе и погодио директно у срце. Био је дописник свог листа из Атине и оставио је троје деце. Намах је створен фонд солидарности. Колико ко може. Ја сам за фонд Џоа Алекса Мориса јуниора добио признаницу на 50 долара. У Београду су касније одбили тај трошак. Сада ми је баш драго.
Смрт друга Едварда Кардеља
Шахови генерали су покушали да спасу неспасиво. Армија прво није могла, а затим ни хтела да заустави промену. Десет дана након ајатолаховог повратка, после “десет дана иранске зоре”, 11. фебруара 1979, влада је поднела оставку. Радио Глас револуције објавио је крај монархије и персијског царства. Први пут у новије време један радикални преврат изведен је у име ислама. Створена је Исламска Република, сасвим јединствен експеримент стварања теолошке републике какву нису познавали ни свет ни 14 векова ислама. Била је то једна од најбржих револуција у историји. Све се догодило за само четири месеца. Сви ауторитарни режими губе кредибилитет постепено, онда падну нагло.
Мене је поново потрефио малер. Имао сам опширан текст за прву страну јер се радило о дефинитивном расплету прворазредног светског догађаја. Извештај је одличан, рекао ми је сутрадан стенограф. Штампан је на 15. или 17. страни, не сећам се тачно. Молим? Да, да, то је била прва страна информативног дела новине. Све испред је било посвећено смрти друга Едварда Кардеља. Умро је 10. фебруара.
Хомеини је умро 4. јуна 1989. и почива у велелепном маузолеју на југу Техерана, на путу од међународног аеродрома који носи његове име. У стаклом ограђеном простору, смештен је једноставан гроб прекривен зеленим плаштом. Његов Иран и даље живи у складу са крилатицом Vox populi, vox dei (Глас народа, глас Бога).
Вожња кроз Техеран
Шахов Иран био је једно од три најјача америчка утврђења у Азији. Хомеинијев Иран је држава којој је антиамериканзам један од кључних делова револуционарног идентитета. Чланица “Осовине зла2, како је Иран описао Џорџ В. Буш и данас дефинише своје интересе супротно позицији “великог сотоне”.
Иран је своју војну моћ проширио Блиским истоком ослањајући се на разне шиитске савезнике од Ирака и Јемена, до Сирије и Либана. Управљао је “Осовином отпора”. Лансирао је сателите у космос, а балистичким ракетама продужава домет сејући страх по Израелу, до кога су и допрле јуна 2025. и фебруара/марта 2026, као одговор на америчко-израелски напад. Исламска Република наметнула се као моћна сила која је умногоме променила свет, Блиски исток посебно.
Погрешне су биле све западне процене да је исламска револуција само “инцидент”, после чега ће се Иран свакако вратити модернизму и секуларизму. Теократија се не одриче амбиције да, ако треба и силом, живот своја 94 милиона становника уређује у складу са стриктним уважавањем ислама и његових закона. А можда је земља на прагу неповратног “револуционарног процеса”, како каже иранска нобеловка за мир Ширин Ебади.
Иран је велика земља, пространа колико Британија, Француска, Шпанија и Немачка заједно. Једна од највећих цивилизација света. Раније сам видео свети град Ком и Персеполис, а тек у каснијим одласцима, а било их је пет-шест, имао сам прилику да видим Есфахан, Престоницу пола света. Опчинила ме је раскошна лепота шах Абасове џамије. Заобљена кубета и елегантни лукови скривају ретку акустичку тајну: када узвикнете са обележене тачке у центру, , можете да чујете како се у висинама ломи ехо вашег гласа, и то најмање десетак пута, бројао сам. Још ми одзвања у сећању кад сам узвикнуо Бошко.
Истраживао сам Техеран, где шиитска светилишта враћају свој тиркизни одсјај небу изнад високих врхова Алборза, са којих се слива град необичне енергије, контраста и сталних промена. Свеприсутне слике строгог ајатолаха Хомеинија и његовог недавно ликвидираног наследника Алија Хамнеија подсећају на моћ вере у Исламској Републици, али живот има своје токове по оријенталним базарима, чајџиницама или интернет кафеима.
Крајем 2023. у једном ресторану стајала је окићена божићна јелка, нешто незамисливо деценију раније. На урбаном и богатом северу града, чије се становништво од милион пре пола века увећало десет пута, после великих протеста 2022. упадљиво велики број девојака одбија да носи хиџаб.
Архитектонски симбол Техерана подигнут је 1971. као Шахјад кула, али елегантни споменик владавине шаха Резе од времена обарања монархије познат је као Азади, Кула слободе. Данас нови, 435 метара висок торањ, Борџ-е Милад, пружа диван поглед на техеранске хоризонте, ако нису заклоњени измаглицом смога – или димом експлозија израелских и америчких ракета које су немилице разарале град почетком 2026.
Једном сам, мислим 2017, чекао да напољу попусти врућина, иако се ужарени ваздух лакше гута јер је влага изузетно ниска. Пријатније је на северу, тамо где помпезне ограде од кованог гвожђа чувају раскошне палате ограђене високим зидовима, где мушкарци возе “мерцедесе” и “поршее”, а имућне Иранке се приказују по супермодерном тржном центру “Паладијум”. На југу је упечатљив свет Кур’ана: суморно црни чадори жена из традиционалистичких породица. Начин на који се облаче непогрешив је барометар.
Вожња кроз оштре социјалне разлике севера и југа својеврстан је деманти егалитаристичке природе исламске вере, а саобраћај као да потврђује Шекспиров закључак да у сваком хаосу има система. Аутомобили се “гурају” као и људи. Милион мотоциклиста попут ројева оса надире са свих страна. Женама је забрањено да возе мотоцикле, али слободно управљају аутомобилима. Жене-таксисти могу да возе само жене, мада жене могу да уђу у такси чији је возач мушкарац. Што је ауто скромнији, већа је вероватноћа да га вози мушкарац.
Прелазим улицу, што је посебна врста авантуризма, и стижем до Великог базара, покривеног лавиринта десет километара уских пролаза кроз који се тискају људи, запреге, колица. Техерански је један од највећих базара у овом делу света, коме је трговина колективни ДНК запис.
Политика је једно, живот друго
Оштрачи маказа, мајстори за машине за шивење, продавци шерпи и шрафова, чадора и чајева. Наравно пистаћа, најбољих на свету. Посебно када су премазани раствором од шафрана. Тезге зачина, текстила, злата и сребра. Узимам од уличног продавца чашу густог црвеног сока од нара, светог плода многих религија, воћа које је свето зороастријанској вери, за коју је симбол бесмртности душе, религији већине Персијанаца пре него што је дошао ислам.
Идем тамо где су на вуни, вуни-свили или чистој свили занатлије још од 16. века исписивале славну историју персијских тепиха. Вешт продавац – а сви су вешти – увукао ме је у дућан. Научио сам да никада не покажем који тепих ми се допада. Власник је бољи психолог од мене. Ваљда је приметио како су се зенице прошириле на свилени “Ком” који се прелива од тамно до светлозеленог. Сваки чвор као да има неку своју причу. Нарација историје, традиције и фолклора. “Видим одмах да сте зналац. Знате шта је добро”, каже исто што и сваком странцу. “Даћу вам добру цену.”
Распростире испред мојих ногу свилену раскош саткану у Кому. Одувек сам више волео тепихе који су имена добили по градовима – Исфахан, Кашан, Керман, Ком, Наин, Шираз, Табриз – него номадске ћилиме. Милион људи, махом дечака или девојчица, бави се данас ткањем тепиха и ћилима. Иран држи 20 одсто светског извоза тепиха. Онај из Кома је у мом дому. За цену не питајте. А зашто су толико скупи када нема туриста? Зато што је Иранцима тепих – злато. Инвестиција. Осигурање за не-дај-боже црне дане.
Нешто даље продаје се свеж кавијар. Произвођачи са Каспијског мора имају само 15–20 минута да драгоцени товар изваде из јесетре, пропусте кроз филтере, усоле и спакују у конзерве које ће послати широм света. Део заврши по овим малим радњама, а купац мора да га утроши за највише два дана.
Са кавијаром је и почело моје путешествије Ираном: главни кувар “Интерконтинентала” је у време мог боравка 1978. био неки Панчевац. Када је чуо да је један од новинара из Југославије, донео ми је пуну теглу чувене “белуге”. Одлазио сам више пута у техеранску улицу Манухери. Већину продавница антике држе Јевреји, чија је заједница и даље једна од највећих на Блиском истоку. Питам продавца како као Јеврејин може да живи у земљи чија би власт да уништи “ционистички ентитет” и да његов народ протера у море. “Политика је једно, живот је сасвим нормалан.” Нисам до тада знао да јеврејска заједница има једно загарантовано посланичко место у Меџлису, парламенту.
Иран варљиво делује као шиитски монолит прекривен црним чадорима жена и намргођеним брадатим мушкарцима који по улицама стално нешто вичу. Сви су изузетно гостопримљиви. Политика је једно, живот је друго, што рече онај антиквар из Улице Манухери.
Извор: Време
