Često, kada bi se ukrajinski vojnici domogli ruskih ispostava, otkrili bi da su one takođe minirane. I umesto da se povuku, ruske snage su držale svoje položaje čak i pod teškom artiljerijskom vatrom, što je značilo da Ukrajinci moraju da se upuste u blisku borbu ličnim naoružanjem da bi napredovali
Prethodni dio možete pročitati ovdje
Zaporožje, Ukrajina – Vojnici Četrdeset sedme odvojene mehanizovane brigade čekali su da padne noć pre nego što su se – nervozni, ali samouvereni – ukrcali u svoja borbena vozila Bredli. Bio je 7. jun i dugo očekivana ukrajinska kontraofanziva trebalo je da otpočne.
Cilj je bio da se za prva dvadeset četiri časa napreduje skoro devet milja, te da se dostigne mesto Robotin – što je trebalo da bude početni prodor prema jugu ka većem cilju zauzimanja Melitopolja, grada nedaleko od Azovskog mora, i presecanja ruskih logističkih linija.
Ništa se nije odvijalo kako je planirano.
Ukrajinske trupe očekivale su da će naići na minska polja ali bile su zapanjene njihovom gustinom. Zemlja je bila zasuta eksplozivom, toliko da su ponegde bile zatrpavane gomile mina. Vojnici su bili uvežbavani da voze Bredlije na poligonima u Nemačkoj, na ravnom terenu. Ali na kašastom zemljištu Zaporoške oblasti, u zaglušujućoj buci bitke, oni su se za poteškoćama probijali kroz uske staze koje su kroz mine raščistile prednje jedinice.
Rusi, razmešteni na uzdignutom terenu, smesta su počeli da dejstvuju protivoklopnim raketama. Neka vozila u konvoju bila su pogođena, primoravajući ona iza njih da promene putanju. Ova su, potom, eksplodirala od mina, još više umanjujući konvoj. Ruski helikopteri i dronovi su naletali i napadali [ukrajinske trupe] koje su se nagomilale na jednom mestu.
Trupe, od kojih su neke po prvi put iskusile šok borbe povlačile su se da se pregrupišu – samo da bi iznova i iznova napadale i povlačile se narednih dana, sa istim krvavim ishodom.
„Bilo je pakleno“, rekao je Oleh Sentson, komandir voda u Četrdesetsedmoj brigadi.
Do četvrtog dana, generalu Valeriju Zalužnom, najvišem ukrajinskom zapovedniku, je bilo dosta. Spaljena zapadna vojna oprema – američki Bredliji, nemački Leopardi, vozila za raščišćavanje mina – zasula je bojno bolje. Broj mrtvih i ranjenih narušio je moral.
Plan da se zauzme Robotin
Ukrajinski plan da se preuzme Robitin na početku kontraofanzive sastojao se iz dva cilja: prvog dana, nastupanje duž severnog oboda grada, i do četvrtog dana, ovladavanje čitavom teritorijom naseobine i teritorije južno od nje. Zbog opsežnih minskih polja i utvrđenja koja su postavili i izgradili Rusi, za ostvarivanje ciljeva ove operacije na kraju je bilo potrebno dvanaest nedelja.
Zalužni je rekao svojim trupama da zaustave napad pre nego što bude uništeno još ukrajinskog naoružanja, dostupnog u ograničenim količinama, rekao je viši ukrajinski vojni zvaničnik.
Umesto da pokušaju da probiju ruske odbrambene položaje masivnim, mehanizovanim napadom i uz podršku artiljerijske vatre, kao što su sugerisale njegove američke kolege, Zalužni je odlučio da bi ukrajinski vojnici trebalo da se kreću pešice u malim grupama od po deset vojnika – te da na taj način sačuvaju opremu i ljudske živote ali to je izvođenje operacija učinilo znatno sporijim.
Meseci planiranja sa Sjedinjenim Državama bačeni su na stranu četvrtog dana, i već odgađana kontraofanziva, osmišljena da dosegne Azovsko more u roku od dva ili tri meseca, skoro da je u potpunosti zastala. Umesto da postignu prodor dubok petnaestak kilometara prvog dana, Ukrajinci su za skoro šest meseci koliko je proteklo od početka juna napredovali oko dvadeset kilometara [oko 12 milja u izvorniku] i oslobodili su nekolicinu naselja. Melitopolj je i dalje izvan dometa.
Ovaj izveštaj kako se kontraofanziva odbijala je drugi u dvodelnoj seriji članaka objavljenih u Vašington postu i odslikava brutalne i često besplodne pokušaje da se probiju ruske linije, kao i nesaglasje koje je nastajalo između ukrajinskih i američkih komandanata oko taktike i strategije izvođenja operacija. Prvi članak ispituje ukrajinsko i američko planiranje kontraofanzive (objavljen na portalu Žurnal. me u dva dela, ovde i ovde).
Drugi deo je zasnovan na intervjuima sa više od trideset viših ukrajinskih i američkih vojnih zvaničnika kao i sa više od dvadeset oficira i vojnika na linijama fronta. Neki zvaničnici i vojnici razgovarali su pod uslovom da ostanu anonimni kako bi opisivali vojne operacije.
Ključni nalazi iz izveštavanja o kampanji obuhvataju:
- Sedamdeset procenata trupa u jednoj brigadi koja je predvodila kontraofanzivu i koja je bila opremljena najnovijim zapadnim naoružanjem ušlo je u borbu bez ranijeg borbenog iskustva.
- Ukrajinsko uzmicanje na bojnom polju vodilo je razmimoilaženjima sa Sjedinjenim Državama oko toga kako se na najbolji način probiti kroz ruske odbrambene linije.
- Komandanti američkih snaga u Evropi nisu mogli da stupe u kontakt za najvišim ukrajinskim zapovednikom tokom više nedelje u početnoj fazi kampanje usred tenzija o američkom nagađanju o odlukama na bojnom polju.
- Obe strane optuživale su jedna drugu za greške i pogrešne procene; američki vojni zvaničnici zaključili su da je Ukrajina podbacila oko osnovne vojne taktike, uključujući angažovanje izviđačkih snaga kako bi se ispravno procenila gustina minskih polja; ukrajinski zvaničnici su rekli da Amerikanci izgleda da nisu razumeli koliko su napadački dronovi i druga tehnološka rešenja preoblikovala situaciju na bojnom polju.
- Sve u svemu Ukrajina je preotela svega oko 500 kvadratnih kilometara teritorije, po cenu više hiljada mrtvih i ranjenih i milijardi dolara vredne zapadne vojne pomoći koja je data samo tokom 2023. godine.
Skoro šest meseci nakon početka kontraofanzive, kampanja je postala rat za majušne dobitke. Blatnjavi rovovi slični onima iz Prvog svetskog rata presecali su istočnu i južnu Ukrajinu dok su bespilotne letelice gusto parale nebo iznad bojnog polja. Moskva je izvodila raketne napade na civilne ciljeve u ukrajinskim gradovima, dok je Kijev koristio i zapadne rakete i domaću tehnologiju da izvodi napade daleko iza linija fronta – na ciljeve u Moskvi, na Krimu i u na Crnom moru.
Ali linije koje su delile teritorije pod kontrolom zaraćenih strana jedva da su se pomerile od juna 2023. godine. A ruski predsednik Vladimir Putin – što se oštro razlikovalo u odnosu na tišinu koju je često održavao tokom prve ratne godine – koristio je svaku priliku da slavodobitno govori o neuspehu kontraofanzive. „Što se tiče kontraofanzive, koja je navodno zastala, ona je u potpunosti propala“, rekao je Putin u oktobru.
Uvežbavanje za bitku
Šesnaestog januara, pet meseci pre početka ukrajinske kontraofanzive, general Majk Majli, tada zapovednik američkog Združenog generalštaba, posetio je vojnike Četrdeset sedme brigade, tek nekoliko dana nakon što je jedinica pristigla na trenažni poligon Grafenver (Grafenwoehr) u Nemačkoj.
Majli, u pratnji članova štaba i visokih vojnih oficira stacioniranih u Evropi, šetao je po blatgnjavom, hladnom trenažnom poligonu, zafrkavajući se sa ukrajinskim vojnicima i gledajući ih kako pucaju na statične mete iz pušaka i mitraljeza M240-B
Ovaj trenažni poligon korišćen je za trening malih grupa ukrajinskih vojnika od 2014. godine, kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu i ilegalno anektirala ukrajinsko poluostrvo Krim. U očekivanju kontraofanzive, obuhvat vežbi je povećan na jedan ili dva bataljona od oko 600 ukrajinskih vojnika u jednoj turi.
U belom poljskom šatoru, Majli se sastajao sa američkim vojnicima koji su nadzirali obuku, i koji su mu govorili da pokušavaju da oponašaju ruske taktike i da izgrade replike nekih rovova i drugih prepreka sa kojima će se Ukrajinci susresti u borbi.
„Cela se stvar sastojala u tome… da bi bili uspešni u borbi protiv Rusije moraju da mogu i da pucaju i da se kreću“, rekao je Majli, opisujući u osnovnim pojmovima suštinu strategije „kombinovanog sadejstva“ (combined arms) koja se zasnova na koordinisanim manevrima grupisanih snaga pešadije, tenkova, oklopnih vozila, inženjerije i artiljerije. Da su ovo bile Sjedinjene Države ili NATO operacija bi takođe uključila razornu vazduhoplovnu silu kojim bi se oslabio neprijatelj i zaštitile trupe na zemlji, ali Ukrajinci su morali da dejstvuju računajući na malo ili nimalo vazduhoplovne moći.
Četrdeset sedma brigada je odabrana da bude „prodorna snaga“ u špicu kontraofanzive i bila bi opremljena zapadnim naoružanjem. Ali Majli je tokom svog obilaska i ćaskanja sa ukrajinskim vojnicima – od mladih momaka u dvadesetim godinama do sredovečnih regruta – od mnogih čuo da su tek nedavno napustili civilni život i da nemaju borbenog iskustva.
Majli je oćutao. Ali kasnije, na sastanku sa američkim instruktorima, on je izgleda priznao veličinu zadatka koja stoji pred svima njima. „Dajte im sve čime ovde raspolažete“, rekao je.
Četrdeset sedma brigada bila je novostvorena jedinica određena za obuku u Nemačkoj. Ukrajinsko vojno vođstvo je odlučilo da iskusnije brigade drže položaje pred Rusima tokom zime, dok bi sveže snage okupljene u novim brigadama bile obučavane u inostranstvu i kasnije bi predvodile borbu u proleće i na leto. Više od godinu dana rata – tokom kojih je, prema zapadnim izvorima, bilo 130.000 ranjenih ili poginulih vojnika – ostavilo je teške posledice po ukrajinske oružane snage. Čak i najtvrdokornije brigade sada su najvećim delom činilo mobilisane popune.
Oko sedamdeset odsto vojnika Četrdeset sedme brigade nije imalo nikakvo ranije borbeno iskustvo, prema navodima jednog višeg komandanta u brigadi.
Vođstvo Četrdeset sedme brigade je takođe bilo iznenađujuće mlado – njen komandir, iako je prošao kroz borbe, imao je samo dvadeset osam godina a njegov zamenik dvadeset pet. Njihova mladost navođena je kao prednost: mladi oficiri bi upijali NATO taktike neopterećeni sovjetskim načinom vođenja rata koje i dalje utiče na delove ukrajinske vojske.
Pojedini ukrajinski vojnici mislili su da američki instrukturi ne razumeju opseg sukoba protiv moćnijeg protivnika. „Prisustvo ogromnog broja dronova, utvrđenja, minskih polja i ostalog nije uzeto u obzir“, rekao je vojnik iz Četrdeset sedme brigade sa pozivnim imenom Džoker. Ukrajinski vojnici doneli su svoje sopstvene dronove kako bi im pomogli da usavrše svoje veštine, rekao je, ali su instruktori u početku odbijali da integrišu rukovanje dronovima u obuku čiji je sadržaj bio unapred određen. Upotreba dronova je kasnije pridodata na osnovu povratnih informacija dobijenih od Ukrajinaca, rekao je jedan američki zvaničnik.
Američki program obuke imao je svojih prednosti, rekao je Džoker, uključujući napredni trening borbe u uslovima hladnog vremena i kako korigovati artiljerijsku vatru. Ali mnogo toga je otpalo kada se začulo fijukanje metaka. „Morali smo da poboljšavamo taktiku tokom same bitke“, rekao je. „Nismo mogli da je primenjujemo na način na koji smo učili“.
Američki i ukrajinski zvaničnici rekli su da nikada nisu očekivali da dva meseca obuke može da preoblikuje ove trupe u snage nalik na one iz NATO. Umesto toga, namera je bila da se nauče da na ispravan način upotrebljavaju svoju nove zapadne tenkove i borbena vozila i da se „nauče osnovama vatrenog dejstva i kretanja“, rekao je viši američki vojni oficir.
Nema naređenja za napad
Kada su se vojnici iz Četrdeset sedme brigade vratili u Ukrajinu na proleće očekivali su da kontraofanziva počne gotovo smesta. Početkom maja, brigada je razmeštena bliže prvoj liniji, smeštajući skrovito svoje Bredlije i drugu zapadnu opremu u šumarcima (three line) po zaporoškim selima. Oznake brigade na vozilima bile su prekrivene za slučaj da lokalni stanovnici naklonjeni Rusiji mogu da otkriju gde su razmeštena.
Ali prolazile su nedelje bez naređenja za stupanje u napad. Mnogi u jedinicama osećali su da je faktor iznenađenja izgubljen. Političko vođstvo „nije trebalo da razglašava tokom skoro godinu dana da će se stupiti u kontraofanzivu“, rekao je komandant jedne od jedinica u okviru Četrdeset sedme brigade. „Neprijatelj je znao odakle dolazimo“.
Majli, i drugi viši američki vojni oficiri uključeni u planiranje ofanzive zagovarali su da Ukrajinci grupiši svoje snage na jednu ključnu tačku u Zaporožju što bi im pomoglo da savladaju gustu rusku odbranu i osiguraju uspešan prodor u nastojanju da se domognu Melitopolja i Azovskog mora. Ukrajinski plan, međutim, bio je da izvrše pritisak duž tri osovine – južno duž dve odvojene putanje prema Atzovskom moru, kao i u istočnoj Ukrajini oko opsednutog grada Bahmuta koji su Rusi konačno bili zauzeli u proleće posle skoro godinu dana duge bitke.
Ukrajinski vojni zapovednici odlučili su da bi opredeljivanje prevelikog broja trupa prema jednoj tački na jugu moglo da ostavi snage na istoku ranjivim te bi tako omogućili da Rusi preuzmu okolnu teritoriju i, potencijalno, Harkov na severoistoku.
Kako bi podelili ruske snage u Zaporožju ukrajinska brigada mornaričke pešadije bi na zapadnom obodu susedne Donjevske oblasti prodirala južno prema obalskom gradu Berdjansku. To bi omogućilo Četrdeset sedmoj brigadi i drugim brigadama, delu onoga što je Ukrajina označila kao Deveti korpus, da napadnu duž glavne osovine kontraofanzive, prema Melitopolju.
Plan je predviđao da Četrdeset sedma brigada zajedno sa Devetim korpusom probije ruske odbrambene linije i zaposednu Robotin. Onda bi se Deseti korpus, koji su činili ukrajinski padobranci, pridružio borbama i daljem proboju prema jugu.
„Mislili smo da će to biti jednostavni dvodnevni zadatak“ da se zauzme Robotin, rekao je zapovednik borbenog vozila Bredli koji se identifikovao pozivnim imenom (call sign) Francuz.
Svi prilazi su minirani
U danima nakon što je ofanziva pokrenuta, Oleksandar Sak, tada zapovednik Četrdeset sedme brigade, posetio je ruske položaje koje su njegove snage zaposele. Primetio je puške protiv dronova, termalne vizire i mala nadzorne dronove, među ostalim napuštenim sredstvima. „Shvatio sam da se neprijatelj pripremio“, rekao je. „Nismo ih uhvatili na prepad; znali su da stižemo“.
Na položajima su takođe zatečeni ruski propagandni posteri. Na jednom je prikazana slika muškaraca koji se ljube u javnosti precrtana crvenim znakom X, pored slike muškarca i žene sa dvoje dece. „Borba za tradicionalne porodice“, ispisano je na posteru.
Sak je takođe pronašao mapu koju su Rusi koristili da obeleže svoja minska polja. Samo na jednom delu fronta – dugom četiri i širokom četiri milje – zabeleženo je postavljanje 20.000 mina.
„Ne bih mogao da kažem da je bilo neočekivano, ali jeste potcenjeno“, rekao je Sak. „Izvodili smo inženjerijsko i vazdušno osmatranje, ali mnoge mine bile su maskirane ili zakopane. Pored onih koje su bile postavljene prema liniji fronta bilo je mina postavljenih dublje među neprijateljskim položajima. Prolazili smo neprijateljske pozicije i nailazili smo na još mina tamo gde smo mislili da ih više nema“.
Glavni zapovednik zadužen za drunove u Četrdeset sedmoj brigadi rekao je da su samo pešadijskim nastupanjem mogli da pronađu daljinske minirane zamke, opisujući svoj pronalazak kao „iznenađenje“.
Američki vojni zapovednici verovali su da je Ukrajina mogla da ostvari znatniji prodor da je u većoj meri primenjivala pešadijsko izviđanje te da se manje oslanjala na snimke sačinjene iz dronova, koji nisu sposobni da otkriju zakopane mine, žičane i minirane zamke.
Zaporošku oblasti uglavnom čini ravan, otvoreni teren, i Rusi su odabrali izdignutije tačke koji u ovoj oblasti stoje na raspolaganju kako bi izgradili ključne odbrambene položaje. Odatle, vojnici i oficiri su rekli, ruske jedinice opremljene protivoklopnim raketama čekale su na nailazak konvoja borbenih vozila Bredni i nemačkih tenkova Leopard. Vozila za raščišćavanje mina uvek su predvodila konvoje – i na njih se prvo dejstvovalo uz pomoć izviđačkih dronova.
„Stalno smo bili izloženi protivtenkovskoj vatri i uništavali smo i do deset ruskih protivoklopnih sistema dnevno“, rekao je Sak. Ali, dodao je, „dan za danom, oni su dovlačili dodatne“ sisteme.
Oko šezdeset procenata ukrajinske deminerske opreme bilo je oštećeno ili uništeno prvih dana, prema navodima višeg ukrajinskog vojnog zvaničnika. „Oslanjanje naših partnera na manevrisanje oklopnim snagama i prodore nije davalo rezultate“, rekao je zvaničnik. „Morali smo da izmenimo taktiku“.
Posle nedelju dana od početka kontraofanzive, timovi inženjeraca su radili u ranu zoru, kada je za njih bilo dovoljno svetla da mogu ručno da deminiraju teren ali kada još uvek nije bilo dovoljno osvetljeno da Rusi mogu da ih primete. Jednom kada bi raščistili usku stazu, usledila bi pešadija – sporo, iscrpljujuće napredovanje od jednog do drugog drvoreda.
Često, kada bi se ukrajinski vojnici domogli ruskih ispostava, otkrili bi da su one takođe minirane. I umesto da se povuku, ruske snage su držale svoje položaje čak i pod teškom artiljerijskom vatrom, što je značilo da Ukrajinci moraju da se upuste u blisku borbu ličnim naoružanjem da bi napredovali.
Širom Zaporoške oblasti, Rusi su rasporedili nove jedinice, takozvane „Z jurišnike“ (Storm Z) u koje su bili uključeni vojnici regrutovani iz zatvora. Nekadašnji robijaši napadali su u ljudskim talasima nazvanim „mesni napadi“ i bili su korišćeni kako bi bile pošteđene elitnije jedinice. Oko Robitina – mesta kojim je Četrdeset sedma brigada trebalo da ovlada prvog dana kontraofanzive – oni su bili pomešani sa ruskom 810. Gardijskom mornaričkom pešadijskom brigadom i drugim regularnim armijskim formacijama.
„Robotino je bilo jedno od najtežih zaduženja“, rekao je pripadnik inženjerijske jedinice 810. brigade u intervjuu sa proratnim ruskim blogerom. „Morali smo da damo sve od sebe kako bismo sprečili neprijateljski prodor. Kao pioniri i inženjerci trebalo je da miniramo sve prilaze i za pešadiju i za njihova vozila“.
„Čuveni Leopardi su goreli, i mi smo pokušali da učinimo da gore što bleštavije“.
Nastaviće se….
Preveo: M. M. Milojević
