Piše: Pjer Asulin
Preveo: Ivan Radosavljević
Član Akademije Gonkur ustupio je Radaru svoj esej o romanu Prazna kuća, aktuelnog dobitnika najvažnijeg francuskog književnog priznanja.
Mnogi romani padaju u maticu nove književne sezone, ali malo njih ispliva. Prazna kuća Lorana Movinjea (La Maison vide, 744 stranice, 25 evra, Minuit) jedan je od njih. To je prilično neočekivana porodična saga, iako nas ovaj autor iznenađuje svakom svojom knjigom. Ovde on silovito evocira priču, pišući opsežno, zamršeno, istančano, prefinjeno, precizno: takvo bogatstvo detalja, takav osećaj za romaneskno pripovedanje, takav nalet osećanja i takvo majstorstvo – što je sve vrlo neuobičajeno u savremenom romanu – izazivaju u čitaocu strahopoštovanje pred ambicioznošću ovog projekta i širinom njegove realizacije. Iznad svega, ne dajte da vas obeshrabri njegova dužina!
Svaki roman počinje kao kuća koju treba izgraditi i napuniti. Barem tako Loran Movinje voli da zamišlja svaki roman pre nego što izvede veliki skok u ponor pisanja. Kao u romanima Daleko od njih (Loin d’eux, 1999) i Učenje završetka (Apprendre à finir, 2000), romaneskna kuća je kuća njegove majke, ali to nikako nije puka kulisa. Naslednici porodične kuće, zatvorene dvadeset godina, na padini sada delimično napuštenog sela nedaleko od La Basea, grada u departmanu Endr i Loara, prilično sličnog onom Dekartovom u Tureni gde je autor odrastao (njegova majka je sanjala da tamo radi kao blagajnica u banci Crédit Agricole), ponovo je otvaraju 1976. godine. La Base je za Movinjea ono što je okrug Joknapatofa (u Misisipiju) za Foknera ili selo Makondo za Garsiju Markesa: fiktivno mesto stvoreno za potrebe njegovog dela, koje se pojavljuje u nekoliko njegovih romana.
U toj kući živele su tri generacije Movinjeove porodice, od pradede i prababe do naratorovog oca. Narativ, pak, kulminira pedesetih godina 20. veka (autor je rođen 1967. godine). Izloženi su predmeti, pisma, knjige, fotografije, medalje, arhive i svi tomovi Rugon-Makarovih, smešteni na tavanu. Svaki predmet priča priču. Sve to nije ništa neobično. Neobično je ono što Movinje od toga stvara: unutrašnju istoriju porodice. To jest, jedne porodice… Ona je zaista njegova na samom početku, jer autor pokušava da razume, kroz samoubistvo svog oca 1983. godine (čin ekstremnog nasilja koji je šesnaestogodišnjaka duboko pogodio), mehanizam propadanja u njegovim najdubljim i najstarijim korenima. „Ponekad kroz izmišljanje istorija može da preživi zaborav“, piše on. Od nađenih komadića on sastavlja porodične legende koje obuhvataju jednu ili dve generacije, a posle toga mašta preuzima kontrolu. Osim ako se istorija ne umeša da pomogne. Takav je slučaj sa masakrom u Majeu, jednim od „komadića“ u ovom romanu.
Movinje potiče iz radničke porodice iz jednog gradića na severu Francuske. Imao je 4.000 stanovnika kada se on rodio, 1967. godine. Otac mu je bio đubretar, majka spremačica, imali su petoro dece i u kući nije bilo knjiga, ali ne očekujte da ovaj rođeni Turenac objavi da će osvetiti svoje poreklo. U 20. veku, kako ga je Dekart video, Tur je bio prestonica. Susret sa šest godina starijim Tangijem Vijelom i rađanje njihovog prijateljstva doveli su ga do izdavačke kuće Minuit. Jedan je tamo objavio svoj prvi roman 1998, a drugi 1999. godine. Prazna kuća je tipično francuska priča, njeni utemeljitelji se zovu Mari-Ernestina, Firmen, Fransoa-Mari, Anatol i Ežezip, ali u njoj su žene najpotpunije razvijeni likovi. Dva rata su pre svega ostavila taj rezultat da se kuća ispraznila od muškaraca. Loran Movinje se već hvatao u koštac s istorijom kako bi ispričao priču. Rezultat je bio roman Ljudi (Des hommes), smešten u okruženje alžirskog rata. Taj rat bio je asimetričan, a ne frontalan, kao oni koji se vode u rovovima. Ono što je neobično i ističe se usred te prašine jeste prisustvo klavira. Glavni lik je klavir, otkako je ova porodica imala izvestan mali stepen moći nad kantonom.
Između karanfila i kriminala: Aktualnost Šijanovog „Davitelja“
Dakle, tu je Mari-Ernestina, rođena Prust, pripovedačeva prabaka, koju je otac odlučio da uda za Žila Šišerija, „koji izgleda kao seljak” i biće među onima koji su na front otišli s venčanim prstenom, a pašće 1916. godine u Argoni. Čak i kao mlada žena, ona je već glava porodice, jer ima jak karakter. U manastirskoj školi, gde je učila osam godina, suprotstavljala se nadmenim devojkama. To se odražavalo na njene ocene. Ali to nije bilo važno, jer je slušala samo gospođu Sen Marten de Boa, nastavnicu muzike, koja joj je usadila ljubav prema klaviru. Pošto se opire bračnoj ponudi, pred nju stavljaju sumornu perspektivu pridruživanja tim ženama bez muškaraca, koje služe kao opomena i tonu u samoću. Nije izabrala drugog muškarca, već drugu strast: klavir. Život će je učiniti ratnom udovicom, frustriranom što je morala da se odrekne koncertne karijere koja je stajala pred njom. Kasnije, tokom drugog rata, njena ćerka Margerit uzeće Nemca za ljubavnika, pa će je ošišati do glave (neposredno posle Drugog svetskog rata u Francuskoj je široko primenjivano šišanje do glave kao kazna javnog poniženja za žene koje su tokom rata stupile u ljubavnu vezu s okupatorom, prim. prev.) i umreće kao alkoholičarka u 41. godini, zaključana u svojoj tvrđavi tišine. Kako bi mogla da objasni, nakon oslobođenja, da nije samo vodio ljubav sa njom: obasipao ju je nežnošću, a kada je neko lišen svega, to je neprocenjivo, posebno zato što joj je majka prenela i ljubav prema nemačkoj muzici. Iako se pisac uzdržava od donošenja moralnih sudova o svojim likovima, čak i onima svoje krvi, i trudi se da razotkrije njihove laži, ne može da ne oseti empatiju prema svakom od njih, jer su svi zarobljeni u trenutku svog života kada im prošlost postaje teret. Svi su mu velika uteha: pomažu mu da podnese svoju samoću.
U stvari, ceo književni projekt Lorana Movinjea je počeo tamo, otkrićem fotografije sedmogodišnjeg dečaka koji je svedok poniženja svoje majke kojoj mašinicom seku kosu, a okupljena gomila joj se smeje i vređa je. Ali dosta! „Roman nikada nije ono o čemu govori“, upozorio me je Grejam Grin, i zahvaljujem mu svaki put kada neki roman tako deluje na mene. Ova knjiga nam omogućava da stupimo u intimu raznih osoba, a da čitalac ne oseti ikakvu nelagodnost, na primer, u intimu parova kada vojnik dođe kući na kratko odsustvo tokom Prvog svetskog rata. Puna je detalja i anegdota jer oni stvaraju ono što je Bart nazvao „efektom stvarnosti” (u priči „Prostodušno srce“ Flober pominje prisustvo barometra, koji ne dodaje ništa narativu, već mu daje verodostojnost samim evociranjem materijalnog ili konkretnog elementa). Takođe je puna ćutanja, počevši od ćutnje strica koji se vraća posle četiri godine provedene u logoru, puna pogleda razmenjenih za stolom, ličnih detalja, prećutanih stvari, prikrivenih sramota, porodičnih portreta s maskama na licima, sećanja pretrpanog nadgrobnim spomenicima i muzičkih nota koje lete kroz prozor. Ovaj krilati roman, koji drži pravu notu od početka do kraja, preko tako velike udaljenosti, pružio mi je redak osećaj da sam pročitao nešto ukleto, posednuto, drhtavo, u potpunosti sadržano u gracioznosti leptira koji izlazi iz čaure u trenutku kada potomci ove porodice otvore kuću.
Ovu knjigu najbolje upotpunjuju i rasvetljavaju Motivi Lorana Movinjea (Motifs de Laurent Mauvignier, 186 stranica, 9 evra, Minuit), zbirka intervjua s Paskalin David o pisanju, umetnosti, tehnici i tako dalje, objavljena 2021. godine u izdavačkoj kući Diagonale. Ti intervjui su vođeni ubrzo nakon objavljivanja Noćnih priča i ponovo su objavljeni ove godine pod naslovom Ono što nedostaje, što me muči (Quelque chose d’absent qui me tourmente, 186 stranica, 9 evra, Minuit). U ovim intervjuima, Loran Movinje se otvara kao nikada do sada. To su ispovesti pisca uverenog u to da fikcija, carstvo metafore, može sve. On tu govori o svemu što duguje piscima koji ga inspirišu: Laslu Krasnahorkaju, Džojs Kerol Outs i Antoniju Lobu Antunešu. Takođe priznaje da svaki put kada završi knjigu, na kraju njenog dugog puta, nakon što je ispisao stotine stranica, zna zašto ju je napisao. Sve se svodi na jednu reč u tekstu. Ali on tu reč nikome ne otkriva. To je njegov tabu, i on sebi zabranjuje da ga prekrši, toliko tajni krije ta reč. Nešto odsutno, što je konačno pronašao dok je istraživao praznu kuću.
Izvor: Radar
