Препев: Душан Опачић
Спора Вологда…
Векови и даљине
Вукли су град као терет,
Разбацан по јаругама и тмини.
Предграђима, старим посадима,
Бацан уз друмове глуве,
Са немим дрвеним оградама
Јелине дворе је скривала у дубине.
Некад је живела у сновима
О Вологди – престоници,
Хир Ивана Грозног,
Сјајна, недостижна као Жар-птица [1].
А ипак, вести поуздане
О царским речима и збору
Сјаје као чаробне фреске
У најстаријем сабору.
Стихови човека који је страдао: препев три песме Варлама Шаламова
Песма „Стара Вологда“ заузима посебно место у поезији Варлама Шаламова јер је посвећена његовом родном граду. За разлику од суровог света у његовој прози и поезији, песма је тиха и сабрана, окренута памћењу и сликама родног града. Вологда се не појављује као град славе или моћи, већ као место дугог трајања, спорости и тихе историјске присутности.
Шаламов одбија да идеализује завичај. Сан о Вологди као престоници, повезан са хировима Ивана Грозног, представљен је као краткотрајна илузија, лепа али неостварива, налик Жар-птици из народних предања. Насупрот томе, истинска и поуздана сведочанства прошлости песник налази у фрескама старог храма у уметности и тишини, а не у политичко-државним пројекцијама.
Посебно је значајан начин на који је простор града приказан: Вологда се „вуче“, „разбацује“, шири се без јасног плана, што ствара утисак историје као силе која делује слепо и механички. Град није субјект историје, већ њен носилац, трпљив и нем, што одражава песниково дубоко неповерење према великим историјским наративима и „судбинским“ идејама.
У том смислу, ова песма може се читати и као морална исповест. После искуства репресије и разарања људског достојанства, Шаламов не тражи смисао у величини, освајањима или државним амбицијама, већ у ономе што остаје и када све прође: у камену, боји, тишини и памћењу. Вологда постаје симбол порекла, не узвишеног, али стварног, место у коме песник проналази меру између личне биографије и историје.
[1] Жар-птица – митска птица из словенског и руског фолклора, чије је перје сјајно као огањ. У књижевности често симболизује недостижни сан, чудо или варљиву наду. У Шаламовљевој песми она представља лепу, блиставу и неоствариву визију Вологде као престонице, нешто жељено али недостижно, налик бајци.
