Bitno je uočiti mnoge sličnosti između situacije od pre 24 godine i sada, prvenstveno što se tiče prevarnog načina na koji politički Zapad pristupa procesu pregovaranja
Koliko ljudi u današnjoj Srbiji zna da Rezolucija 1244 SB UN sadrži pozivanje ne na jedan već na dva „Sporazuma iz Rambujea“, a da je samo jedan od tih dokumenata autentičan, dok je drugi odbijeni ultimatum koji je na prevaru ubačen u Rezoluciju 1244? Premalo. A sve je lepo objasnio veliki grčki pravnik i politikolog Panajotis Haritos, u nepravedno zapostavljenom naučnom radu objavljenom u zborniku SANU „Kosovo i Metohija – prošlost, sadašnjost, budućnost“ iz marta 2006, pod naslovom „Status Kosova i Metohije prema međunarodnom pravu“ (str. 367-401), koji je autor ovih redova imao čast da prevede na engleski jezik. I, da, u to vreme se SANU još uvek aktivno i delotvorno bavila pitanjima od najvećeg nacionalnog značaja.
Preporučujem svakome kome je stalo do Kosova i Metohije ili, pak, do poštovanja međunarodnog prava, da pročita ceo ovaj naučni rad, kako bi još bolje apsolvirao da su Kosovo i Metohija neotuđivi deo Republike Srbije, da su to priznavale čak i sve države-agresori na SRJ, i da je jedini način da se to promeni da sama Srbija na to pristane.
Pri tome je bitno uočiti i mnoge sličnosti između situacije od pre 24 godine i sada, prvenstveno što se tiče prevarnog načina na koji politički Zapad pristupa procesu pregovaranja.
Nažalost, naši mediji su danas preplavljeni domaćim NATO lobistima koji se služe sličnim prevarama i lažima. Jedna od najčešćih je ta da Rezolucija 1244 zapravo uopšte ne garantuje teritorijalnu celovitost Srbije, s obzirom na to da se ona u jednom delu poziva i na izvesni „Sporazum iz Rambujea“, u čijem članu 2, stav 3 piše: „Tri godine nakon stupanja na snagu ovog Sporazuma održaće se međunarodni skup radi ustanovljenja mehanizma za konačno rešenje Kosova, na osnovu volje naroda, mišljenja odgovarajućih vlasti…“, itd.
Stvar je u tome što je ovo zapravo tekst ultimatuma iz Rambujea kojeg su predstavnici Srbije i SRJ odbacili jer je predviđao ne samo otcepljenje naše južne pokrajine, već i vojnu okupaciju cele SRJ. To odbijanje naše delegacije je iskorišćeno kao konačni okidač za brutalnu NATO agresiju na našu zemlju.
Kako profesor Haritos ubedljivo pokazuje, jedini sporazum koji je postignut u Rambujeu je Sporazum o samoupravi na Kosmetu, potpisan 18. marta 1999. od strane predstavnika sedam etničkih zajednica koje žive na Kosovu i Metohiji, kao i predstavnika Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Jugoslavije.
Odbijeni ultimatum je, prema Haritosu, takođe bio „potpuno u suprotnosti s načelima i uslovima iz diplomatskog skupa u Rambujeu, onako kako su postavljeni odlukom Kontakt grupe od 29. januara 1999. u Londonu“, a koja su nesumnjivo bila zasnovana na „teritorijalnoj celovitosti Savezne Republike Jugoslavije“ kao i „standardima OEBS, Helsinškim načelima i Poveljom Ujedinjenih nacija“. I sam predsednik Saveta bezbednosti UN je u saopštenju od 29. januara 1999. izrazio podršku Saveta odlukama sadržanim u saopštenju Kontakt grupe od 29. januara 1999, između ostalog i sledećom rečenicom: „Savet iznova potvrđuje svoju privrženost suverenitetu i teritorijalnoj celovitosti Savezne Republike Jugoslavije“.
Prošvercovan tekst
Početkom juna 1999. su finalizirani pregovori između vlasti SRJ i Srbije i međunarodnih posrednika Martija Ahtisarija i Viktora Černomirdina, koji su najpre doveli do tzv. Beogradskog sporazuma od 3. juna, na osnovu koga je trebalo da se usvoji odgovarajuća rezolucija Saveta bezbednosti UN. Sam Beogradski sporazum je predviđao da će bilo koje buduće rešenje za autonomiju Kosova i Metohije biti zasnovano na „načelima suvereniteta i teritorijalne celovitosti Republike Jugoslavije i drugih zemalja u regionu“. Taj Sporazum je postao sastavni deo Rezolucije 1244, kao njen Dodatak 2.
Kako Haritos ističe, celokupni tekst nacrta Rezolucije 1244 „postao je dostupan međunarodnoj javnosti putem medijske distribucije“ 8. juna 1999, bez da se i u jednom delu pominjao odbačeni ultimatum iz Rambujea. Međutim, 10. juna 1999. je usvojena Rezolucija 1244 „čiji tekst nije u skladu ni s odredbama Beogradskog sporazuma od 3. juna 1999. ni s tekstom nacrta rezolucije koji je međunarodno distribuiran od strane medija 8. juna 1999. dan pre potpisivanja Vojnog sporazuma, po kojem se jugoslovenska vojska povukla s Kosova i Metohije“.
Šta se desilo? Ukratko – prevarnom intervencijom francuskog ambasadora u UN, odbačeni ultimatum iz Rambujea je, bez potpisa bilo kog predstavnika srpske ili jugoslovenske vlade, prošvercovan u tekst Rezolucije 1244 pod registracionim brojem S/1999/648 kao još jedan (ali lažni) „Sporazum iz Rambujea“.
Haritosov akademsko-detektivski poduhvat jasno pokazuje da stav 11 glavnog teksta Rezolucije 1244 sadrži, pod tačkom [a], pozivanje na dva različita sporazuma iz Rambujea, od kojih je samo jedan, onaj u Dodatku 2, validan i potpisan, dok je tzv. ”Sporazum iz Rambujea [S/1999/648]” uljez koji je na prevaru ubačen u Rezoluciju 1244, i koji je u suprotnosti sa osnovnim načelima na kojima je zasnovana sama Rezolucija 1244, koja na početku teksta „iznova potvrđuje privrženost svih država-članica suverenitetu i teritorijalnoj celovitosti Savezne Republike Jugoslavije i drugih Država u regionu, kao što je predviđeno Helsinškim završnim aktom i dodatkom 2“.
Od Rambujea do Brisela
Oni koji se danas pozivaju na „Sporazum iz Rambujea“ kao nekakav argument u prilog tezi da Rezolucija 1244 predviđa mogućnost referendumskog otcepljenja od Srbije se zapravo pozivaju na nepotpisani ultimatum koji su kao kukavičje jaje podmetnuli saučesnici u zločinu agresije na našu zemlju.
Zanimljivo je da su i tada, preko odbijenog ultimatuma iz Rambujea, kao i sada, preko plana EU kojeg su pokušali da nametnu u Briselu 27. februara 2023. zapadni predstavnici nastojali, odnosno nastoje da nateraju predstavnike Srbije da prihvate ravnopravni status Srbije i „Kosova“.
A ne mogu se ne primetiti i sličnosti u metodima prevare: Politički Zapad je 1999. odbijeni ultimatum nazvao „sporazumom“, dok 2023. predstavnik EU Peter Stano pokušava da poturi nepotpisani ultimatum iz Brisela kao „već prihvaćen“.
Po rečima Sergeja Lavrova sa foruma „Raisina dijalog“ u Indiji: „Ista priča: obmana Srba je u onome što se tiče Zajednice srpskih opština na Kosovu, a obmana Rusije u onome što se tiče Minskih sporazuma“. Ta konstatacija se zapravo može proširiti na ceo pregovarački proces pod okriljem političkog Zapada vezan za Kosovu i Metohiju.
Budimo sigurni da nas varaju i oko francusko-nemačkog, odnosno evropskog predloga za Kosovo i Metohiju. Parafrazirajući Ajnštajna, definicija ludosti bi bila nastaviti da im verujemo i potpisujemo sporazume s njima u očekivanju različitog ishoda.
Aleksandar Pavić
Izvor: Novi Standard
