Na protestima 24. i 25. februara u senci Brandenburške kapije podignut je novi Berlinski zid. Ovaj zid se odnosi na podelu unutar nemačkog društva na svojevrsnu prvu i drugu Nemačku: Nemačku koja hoće mir u Ukrajinu kroz pregovore, što pre i po svaku cenu, i onu koja hoće mir tako što će Kijev da pobedi rusku vojsku, što pre i po svaku cenu
Na tom istom mestu kod Brandenburške kapije pre bezmalo četvrt veka pala je najtvrđa podela među Nemcima koja je ikad postojala. Danas, godinu dana od početka ruske invazije na Ukrajinu, na mestu gde je bio Berlinski zid utvrdila se jedna nova podela.
Odavno utemeljena i građena nevidljivim ciglama beskompromisnih stavova o Ukrajini, Rusiji ali i mnogim drugim temama, na protestima 24. i 25. februara u senci Brandenburške kapije podignut je novi Berlinski zid. Zid koji pravi podelu na svojevrsnu prvu i drugu Nemačku: Nemačku koja hoće mir u Ukrajinu kroz pregovore, što pre i po svaku cenu, i onu koja hoće mir tako što će Kijev da pobedi rusku vojsku, što pre i po svaku cenu.
Prvu Nemačku ova druga sagledava kao Putinove korisne idiote, antiameričku, samoživu, krajnje desničarsku, primitivnu, kao teoretičare zavere i lažne pacifiste… Druga Nemačku ovu prvu sagledava kao američkog piona, antirusku, ratnohuškačku, medijski totalitarnu…
Premda je ova podela, baš kao i ona na prvu i drugu Srbiju, poprilično uslovna i nasavršena, čini se da ju je ruska invazija produbila do te mere da su nedavni protesti kod Brandenburške kapije po međusobnoj netrpeljivosti bezmalo podsetili na miting i kontramiting u Beogradu 1996. godine.
Srećom, ovi berlinski mitinzi nisu organizovani u istom danu pa je mogućnost nereda bila svedena na minimum. Ali, zaoštrenost između ove dve Nemačke ne jenjava, ujedno pokazujući šta je u ovoj zemlji danas (ne)dozvoljeno reći u javnom prostoru i kako su pacifizam i diplomatsko rešavanje sukoba od dominantnih činilaca nemačke posleratne političke kulture preko noći postali nepoželjni. Zašto se podele produbljuju?
Dva mirovna protesta i dva tenka
Tačno godinu dana od početka ruske invazije na Ukrajinu, u oko 80 gradova širom Nemačke organizovani su skupovi podrške Ukrajini, od kojih je najveći bio onaj u centru Berlina. U organizaciji stranačkih podmladaka Zelenih, liberala, demohrišćana i socijalista, ali i brojnih nevladinih organizacija, kod Brandenburške kapije organizovan je mirovni protest podrške Ukrajini na kojem se čulo da su oni „za mir koji nešto znači, koji nešto vredi i za koji znamo da ima cenu, a mi smo ovde jer znamo da smo spremni da je platimo“.
Prilikom dolaska na ovaj do sada najveći proukrajinski protest u Nemačkoj, demonstranti su ispred obližnje zgrade ambasade Ruske Federacije u Berlinu dovezli oštećeni i zarđali tenk T-72B koji je, kako tvrde organizatori, pripadao ruskim snagama u borbama u blizini Kijeva.
„Ovim stavljamo olupinu terorista pred njihova vlastita vrata. Ovaj tenk je način da pokažemo naš protest protiv napada Rusije i našu solidarnost s Ukrajinom“, rekao je Viland Gibel, direktor jednog lokalnog muzeja i koinicijator akcije dopremanja iz Kijeva tenka teškog 44 tone i dugačkog bezmalo sedam metara.
Samo dan kasnije, organizovan je u Berlinu svojevrsni kontramiting pod imenom „Ustanak za mir“, koji su organizovale poslanica Levice Sara Vagenkneht i poznata nemačka feministkinja i novinarka Alis Švarcer. Njih dve su prethodno objavile „Manifest za mir“ u kojem se od nemačkog kancelara Olafa Šolca traži da zaustavi „eskalaciju rata“ tako što će zaustaviti isporuke oružja Ukrajini, te da se svi napori usmere na to da što pre počnu diplomatski pregovori zaraćenih strana.
Njihov „manifest“ je do sada na onlajn-platformi za prikupljanje potpisa za peticije podržalo oko 725.000 ljudi, među kojima i javne ličnosti sa dijametralno suprotnim ideološkim stavovima.
„Nama je važno da se zaustave grozne patnje i smrt u Ukrajini. Ali istovremeno želimo da se Rusiji predoči temelj za pregovore umesto da se beskrajni rat do iznemoglosti uvek iznova produbljuje isporukom novog oružja“, rekla je na skupu poslanica Levice, dodajući: „Sa svakim oružjem koje isporučujemo u ovo bure baruta, raste opasnost od rata globalnih razmera… To se mora okončati i to nije Putinova propaganda“.
Vagenknehtova je, zbog svoje kritike politike neregulisanog primanja izbeglica, odavno osporavana i u sopstvenoj stranci gde je optužuju da ima prodesničarske stavove. Sada je optužuju i za proruske stavove, budući da je ovaj skup okupio ne samo pacifiste i levičare, već i pristalice desničarske Alternative za Nemačku, potom proruske aktiviste, teoretičare zavere ali i pripadnike raznih radikalno desničarskih pokreta.
Uz transparente „Nije naš rat“ i „Pregovarajte, a ne eskalirajte“, učesnici i ovog svojevrsnog kontramitinga su na okupljanje dovezli tenk. Samo ne pravi tenk već maketu na kojoj su uz poruku protivljenja isporuci oružja Ukrajini navedene godine i imena vođa koji su vojno krenuli na Rusiju: „1812. Napoleon, 1914. car Vilhelm, 1941. Hitler, 2023. Šolc/Berbok“.
Šolc: Pacifizam ne znači pokoravanje
Osude potonjeg skupa su stigle i iz nemačke vlade. Šef nemačkih liberala i savezni ministar finansija Kristijan Lindner saopštio je da „ko god nije uz Ukrajinu, nalazi se na pogrešnoj strani istorije“, dok je funkcioner Zelenih i vicekancelar Robert Habek rekao da je „razumljivo da se neko zalaže za mir, ali da Vagenkneht i njeni sledbenici žele pod ‘mir’ da prodaju ono što jedan imperijalistički diktator želi nametnuti Evropi“.
Sam kancelar Šolc je u govoru u Bundestagu poručio da se „mir ne postiže tako što se ovde u Berlinu uzvikuje ’Nikad više rat’, a istovremeno se zahteva da se prestane sa isporukama oružja Ukrajini.“
„Pacifizam ne znači pokoravanje pred većim susedom. Kada bi Ukrajina prestala da se brani, onda to ne bi bio mir. To bi bio kraj Ukrajine“, rekao je Šolc braneći vladinu politiku naoružavanja Ukrajine: „S oružjem na slepoočnici ne može se pregovarati, osim o sopstvenom potčinjavanju.“
Prema Šolcovom mišljenju, ništa ne ukazuje da je Putin spreman na pregovore. Uprkos ovoj izjavi i tome što ceo Šolcov govor ukazuje da i on zastupa stav da nema pregovora dok Ukrajina ne izbaci ruske trupe sa sopstvene teritorije, dopisnik „Volstrit džornala“ iz Berlina saznaje da su Šolc i francuski predsednik Emanuel Makron još početkom februara u Parizu rekli ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom da je neophodno da počne da razmatra mirovne razgovore sa Moskvom. Prema saznanjima američkog dnevnika, Zelenskom je saopšteno da je bio „sjajan ratni vođa ali da će na kraju morati da se prikloni političkom državništvu i donese komplikovane odluke“.
A Šolcovo balansiranje između „dve Nemačke“ vidi se i u njegovoj retorici kada je konkretno upitan o ratu u Ukrajini. Tako, kada ga novinari pitaju da li Ukrajina mora da dobije ovaj rat, Šolc kaže da ona „ne sme da izgubi“. A kada ga pitaju da li Rusija mora da izgubi ovaj rat, kancelar odgovara da ona „ne sme da ostvari svoje ciljeve“.
I dok ovakve njegove izjave redovno dolaze na udar ratobornih analitičara, čini se da Šolc izgleda vrlo dobro zna puls nemačkog javnog mnjenja. S jedne strane, bezmalo je izjednačen procenat onih koji podržavaju nemačke isporuke tenkova Ukrajini sa procentom onih koji su protiv toga. S druge strane, u anketi agencije „Forza“ na pitanje o tome kako bi trebalo da rat bude završen – pobedom ili kroz pregovore – čak 80 odsto Nemaca kaže da je važnije da se rat završi brzo kroz pregovore nego da Ukrajina pobedi Rusiju. Samo 18 odsto kaže suprotno.
Deset ratnih godina
Ukoliko se pogledaju istraživanja javnog mnjenja u Nemačkoj unazad deset godina, uočljivo je da je produbljivanje podela počelo tek 2014. godine kada je počeo sukob ukrajinskih trupa i proruskih lokalnih boraca na istoku Ukrajine, a Rusija anektirala ukrajinsko poluostrvo Krim. Pre izbijanja ukrajinske krize, skoro dve trećine anketiranih izjavilo je da Rusija ne predstavlja pretnju Nemačkoj, a više od polovine se zalagalo za dalje produbljivanje odnosa dve zemlje.
Međutim, kada je izbila ukrajinska kriza, situacija se menja, ali ni izbliza tako brzo kao zvanični narativ zapadnih medija. U anketama u martu 2015. godine oko polovine ispitanika je prvenstveno krivilo Rusiju za eskalaciju ukrajinske krize, dok je svaki četvrti ispitanik krivicu video na strani Zapada ili tadašnje ukrajinske vlade naklonjene članstvu u EU.
Podela je tada bila još jasnija kada se pitanje formulisalo uopštenije i nije se odnosilo direktno na eskalaciju nasilja u istočnoj Ukrajini. Pa je tako tada 47 odsto ispitanih Nemaca moglo da prihvati izjavu da se „Rusija oseća ugroženom od Zapada“, dok je 50 odsto to negiralo.
Fokus podele na dva tabora se tada najviše ogledao u tome kako procenjuju ulogu Rusije. Jedna strana tumačila je Putinove postupke pre svega kao reakciju na kontinuirano kršenje legitimnih ruskih bezbednosnih interesa, dok je druga ruskog predsednika smatrala kao glavnog odgovornog za eskalaciju sukoba. Samim tim, prvi tabor je kritikovao zapadne sankcije Rusiji, tumačeći ih kao nastavak zapadne strategije slabljenja i isključivanja Rusije, dok se drugi zalagao za to da se Zapad fokusira na razgraničenje i politiku sile prema Rusiji.
Kako je tada u jednoj analizi ocenila Silvija fon Štajnsdorf, profesorka Univerziteta Humbolt u Berlinu, to je bio rascep na „one koji imaju razumevanje za Rusiju“ i na „ratnike novog hladnog rata“.
Međutim, novi hladni rat se prošle godine znatno ugrejao tako da podela na prvu i drugu Nemačku sada glasi još agresivnije: „Putinovi pacifisti“ naspram „ratohuškača“.
„Partija mira“ i „partija pravde“
Ali, ako se izuzmu mantrička ponavljanja o protivnicima demokratije kao i još postojeće podele između stanovništva nekada Zapadne i Istočne Nemačke, zapravo malo ko u Nemačkoj dublje od toga tumači podele u nemačkom društvu, naročito u kontekstu rata u Ukrajini i uopšte odnosa sa Rusijom. Jedan od malobrojnih koji to čini jeste filozof Martin Kros, koji je između ostalog osnivač portala „Dekoder“ koji je nemačkom govornom području omogućio da upozna kontekst i čita na nemačkom jeziku tekstove iz ruskih i beloruskih medija.
Za razliku od brojnih analitičara koji su više u ulozi propagandista jedne strane, Kros u analizi za magazin za političku kulturu „Cicero“ ukazuje da bi ovaj rat trebalo razumevati kroz dva okvira – kibernetički i legalistički.
Prvi je ukorenjen u idejama o „ravnoteži sila“, koji potiče još od Bečkog kongresa i u kojem su interesi aktera predstavljeni kao sile koje manje-više slobodno deluju i interreaguju. Konkretno, univerzalni interes svake države je bezbednost, a budući da nju mogu ugroziti bezbednosni interesi drugih država, dolazi do sukoba. U tom okviru sukobi se mogu smiriti samo ako se akteri jednake političke i vojne moći međusobno drže pod kontrolom, što se pre svega odnosi na velike sile, dok se male države moraju strateški prilagoditi i tražiti zaštitu od velikih. Prema ovom načinu razmišljanja, aktuelni sukob je posrednički rat u koji su uključene SAD kroz svoju podršku Ukrajini.
Nasuprot tome, u legalističkom okviru nije reč o interesima, moći i silama, već o međunarodnom pravu, neprikosnovenom suverenitetu i slobodi udruživanja, tako da nijedna država nema pravo da utiče na unutrašnje stvari druge. Samim tim Ukrajina ima pravo da se približava članstvu u NATO-u i EU, bez da Rusija ima pravo da joj to brani.
U praksi, pak, ukazuje Kros, međunarodna politika je uglavnom manevrisanje između pribegavanja ravnoteži sila i bezbednosnih interesa, s jedne strane, i međunarodnog prava, s druge strane.
„Na neki način, to podseća na sedenje na dve stolice u isto vreme, pri čemu nijedna od njih ne sme da se prevrne“, istakao je Kros, primećujući da se ova dva okvira makar u grubim crtama mogu videti i u aktuelnim debatama u Nemačkoj.
Zapravo Kros „prvu Nemačku“ definiše kao svojevrsnu „partiju mira“ u kojoj su oni koji daju prioritet kibernetičkom okviru spremni da u osnovi priznaju zabrinutost za bezbednost i istorijsku uvređenost koje je formulisala Rusija, ali ne i rusku retoriku o „borbi protiv ukrajinskih nacista“, kao i sam rat kao sredstvo za sprovođenje svojih ideja. Rešenje konflikta oni vide u neutralnosti Ukrajine, pri čemu se protive preterano odlučnoj politici naoružavanja, jer bi njen cilj bio vojna pobeda Ukrajine, koja se smatra nedostižnom ili neodrživom.
Nasuprot tome je „druga Nemačka“, koju Kros definiše kao „partiju pravde“ čija mišljenja i delovanja u fokusu imaju kršenje međunarodnih normi i ljudskih prava, a cilj joj je da otera rusku vojsku iz istočnih i južnih delova Ukrajine, te da kazni odgovorne na Međunarodnim sudu pravde u Hagu. Kros navodi da ova „partija“ prihvata to da bi takva njena politika mogla da dovede do eskalacije sukoba, u ekstremnim slučajevima i do nuklearnog sukoba, kao i da je trajnost takvog vojnog prinudnog mira upitna, bar sve dok ga ne prati i promena režima u Rusiji.
I kada se svađaju, svako priča svojoj publici
Ovu podelu unutar nemačkog društva Kros je primetio i pre pet godina kada je u javnosti bio aktuelan incident u Kerčkom moreuzu između Crnog i Azovskog mora. Tada je obalska straža ruske Federalne službe bezbednosti pucala i zarobila tri broda ukrajinske mornarice. Jedna strana je Putina videla kao provokatora, osuđujući aneksiju Krima kao kršenje međunarodnog prava, dok je druga strana govorila o tome da je Rusija 2014. „reintegrisala Krim“ dok je NATO i Ukrajinu videla kao provokatore.
„To je veoma očigledna podela“, rekao je tada Kros. „Postoji pol A, pol B i ništa između. Ja zapravo to zovem šizofrenijom“, konstatovao je Kroz dodajući da je raskol otišao toliko daleko „da se više ne govori o istim realnostima“: „Obe strane konstruišu sopstvenu realnost i zapravo retorički ignorišu jedna drugu“.
Čak i kada izgleda da se dve strane svađaju, tu zapravo nema pravog sukoba.
Paradoksalno, u kreiranju ta dva suprotstavljena balona od sapunice naročito pomažu društvene mreže i kultura ukidanja iz javnog života svakoga ko se suprotstavi dominantnim stavovima.
Ocena da „nije svako ko je prijateljski nastrojen prema Kremlju jednostavno indoktriniran, već iza toga može da stoji i to što ima drugačiju paradigmu spoljne politike“, za većinu postaje bezmalo jeretička. Za jedan tabor je takav sagovornik u najboljem slučaju odmah „nedostojan rasprave“, „neozbiljan“, a najčešće „eksponent Putinove propagande“. Na isti taj način je u drugom taboru predmet podsmeha svako ko se poziva na međunarodno pravo i teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine.
I dok novinske analize, komentari i izveštaji odišu jedinstvenim stavom koji ide u prilog prvom taboru, debatne emisije na nemačkim TV kanalima, pre svega onima na javnom medijskom servisu, i dalje nisu zatvorile vrata za „pacifistički stav“. Pa tako, uprkos svim žestokim kritikama, uvredama i nipodoštavanjima, Sara Vagenkneht je i dalje redovan gost debatnih TV emisija u kojima dosledno iznosi svoje stavove, koji bivaju ocenjeni kao „proruska propaganda“.
Ovao suprotstavljen stav vladajućoj politici se, pak, ne toleriše tako lako pripadnicima takozvane sedme sile, naročito ako su deo redakcija mejnstrim medija. Tako je pravu oluju „internet fekalija“, ali i kišu žestokih napada kolega iz najčitanijih dnevnika i nedeljnika, na sebe prizvala novinarka regionalnog javnog servisa MDR Romi Arnt, kada se u autorskom komentaru jasno pozicinirala protiv isporuke oružja Ukrajini, naročito borbenih tenkova „leopard 2“.
Osim toga, Arntova je prozvala i jednu od najvatrenijih zagovornica naoružavanja Ukrajine – predsednicu Bundestagovog odbora za odbranu i poslanicu liberala Mari-Agnes Štrak Cimerman – za to što „u slobodno vreme održava dobre kontakte sa industrijom naoružanja“.
Pritisak kritičara na Arntovu je bio toliki da je glavni urednik MDR-a morao u internet izdanju svog medija da dopuni njen komentar i da se izvinjava zbog toga što po pitanju perjanice nemačkih liberala autorka „nije dovoljno uzela u obzir novinarske kriterijume o kvalitetu“.
I dok novinarku, između ostalog, optužuju za „propagandu Kremlja na javnom medijskom servisu“, a njen rad ocenjuju kao „namernu ponudu MDR-a desničarima u centralnoj Nemačkoj“, filozof Martin Kros na društvenim mrežama ističe da ne razume zašto Nemačku uopšte proganja dilema „naoružavanje ili pregovori“. „Moramo se zapitati kako naoružati i kako pregovarati – istovremeno“, ističe ovaj filozof.
Čini se da je svima u Nemačkoj teško da se to zapitaju, a kamoli da to primene u praksi. Lakše je ratovati etiketama. Pa je to rat između „fašista“ i „neprijatelja naroda“, „protivnika demokratije“ i „lažnih demokrata“, „nacionalista“ i „totalitarnih građanista“, „ruskih korisnih idiota“ i „američkih plaćenika“, „lažnih pacifista“ i „ratohuškača“, „antievropljana“ i „rusofoba“…
Zvuči poznato?!
Nenad Radičević
Izvor: RTS OKO
