Пише: Оливер Јанковић
Првакиње са два претходна свјетска првенства — 2018. и 2022. — одбојкашице Србије, нису успјеле да се прошлог љета домогну олимпијске медаље, што је честа спортска неједначина многих спортиста и такмичарских екипа. Како уједначити и темпирати форму за најзначајније свјетско такмичење? Ријетки су они који успију да повежу европско, свјетско и олимпијско злато. Наше одбојкашице су између два свјетска злата освојиле „само“ бронзу у Токију 2021, да би 2024. године биле заустављене у олимпијском четвртфиналу.
Дакле, одбрана свјетског трона, када је ријеч о подмлађеном саставу српских дјевојака, није била циљ сам по себи. Сви смо хтјели да видимо има ли српска женска одбојка будућност. Каква нам је перспектива у новом олимпијском циклусу?
То се питање учинило додатно драматичним када су репрезентативке Србије биле принуђене да осмину финала Свјетског првенства на Тајланду играју против Холандије, и то без повријеђене Тијане Бошковић. Побједа без Тијане значила би да ту позитивну перспективу имамо. Пораз смо антиципирали као недостатак сигурне такмичарске будућности.
Међутим, није тако. Пораз у драматичном мечу пуном преокрета показао је да један исти, потпуно реконструисани састав Србије зна изгубити све конце игре (пораз у прва два сета на поен-разлику, баш онда када су требале да добију и када су имале предност), али их зна и саставити у побједнички покрет (два наредна добијена сета, иако су губиле 3 до 4 поена разлике) и вратити се из потпуно изгубљене ситуације. У том сустизању Холанђанки (од 0:2 до 2:2), и то без Тијане Бошковић, показало се какво играчко благо Србија има у Александри Узелац, Вањи Ивановић, њеној имењакињи Букилић, затим Маји Алексић и Хени Куртагић, Катарини Дангубић (Лазовић)… Гледали смо два сета одбојкашке рапсодије: сервиса, пријема, коректорских напада, кувања на мрежи… А онда је једна мини-криза (психолошка, ментална) украла овим дјевојкама пажњу — довољно да изгубе пар поена. Одлучујућих за исход петог сета.
Међутим, ово није био пораз немоћних. Ово није крај једне генерације. Не, гледали смо врло перспективан почетак једног сасвим новог тима. Тима који, уз Тијану Бошковић, може да парира и другима — оваквим Холанђанкама и онаквим Јапанкама, сасвим сигурно. А то би већ било то — очекивано, планетарно полуфинале. Па ето, не мари да га видимо баш у Лос Анђелесу 2028. До тада ће бити прилике да уживамо у напредној игри чете искусног стручњака Зорана Терзића.
