Пише: Небојша Поповић
Француски предсједник Емануел Макрон негирао је да се посвађао са супругом Брижит, након што је објављен снимак на којем прва дама удара шамар француском лидеру. Интересантно, један дио медија читав случај окарактерисао је дипломатском синтагмом како је француски предсједник био – „одгурнут у лице“.
Шалили смо се као што то често радимо, појаснио је Макрон, док је званичник Јелисејске палате казао француским медијима да спорна сцена заправо показује „тренутак блискости“ овог брачног пара.
Овакво шаљење између супружника неодољиво подсјећа на брачни живот једног од главних ликова из популарне америчке серије „Милијарде“ (Billions) – државног тужиоца Чака Роудса, којег маестрално глуми Пол Жијамати. Државни тужилац у поменутој серији такође се у јавности представља као сами узор исправности, борац за правду, против корупције и сваког облика криминала – практично савршен јавни дужносник.
У свом тајном животу, међутим, Роудс са својом супругом свакодневно упражњава садо-мазо игрице. Иако изразито воли моћ, његов скривени алтер его обожава да буде тучен и понижаван. Испоставља се да је то једини начин да овај државни тужилац који у јавности глуми квинтесенцију свих врлина заправо остане грађански функционалан.
Наравно, однос између супружника је крајње приватна ствар, интима која никога не би требало, нити смјело да интересује. Практично светиња. Међутим, када се ради о личностима које су на веома високим положајима, онда је цијена тога да и њихов приватни живот буде природно под мало већом лупом јавности.
Американци своје предсједнике и јавне дужноснике највећег ранга кроз серије као што је поменута „Милијарде“ или много популарнија „Кућа од карата“(Hause of cards), без зазора представљају као крајње перверзне и бескрупулозне ликове, који су у јавности једно, а у приватности нешто сасвим друго – дословно монструми. Утолико најновији случај са „шамарањем“ Макрона може послужити као згодно подсјећање да у извјесним умјетничким урадцима можда ипак има и по нека клица истине. То наравно у првом реду поставља питање квалитета и каквоће политичких елита не само у Европи већ на глобалном плану, а да не говоримо како би се тек у јавности перципирало као „тренутак блискости“ да је било обратно – тј. да је Макрон ошамарио/одгурнуо супругу? Ту Пандорину кутију тешко да би ико олако затворио…