Пише: Оливер Јанковић
Већ су ме многи критиковали како својим „најавама и пророчанствима“, а у најбољој намјери да скренем пажњу публикума на велике тајне историје које су пред нама, напросто измалеришем Новака Ђоковића на његовом јуначком путу ка 25. Грен слем титули. То сам мање-више чинио током цијеле прошле године, и Новак се укопавао у полуфиналима сва 4 ГС турнира. Ћутао сам, па проговорио пред само финале АО 2026, и опет није било добро. Сад сам одћутао Ролан Гарос, па није помогло. Новак је у високој такмичарској форми, несумњиво. Ја „имам“ причу за његов 25. ГС трофеј, у његовој 40. години, али никако да ми се склопи. Ђоковић је, резултатски – када се ради о посљедње 2 ГС сезоне- убједљиво трећи играч свијета, одмах иза Алкараза и Синера, а када је довољно одморан, он испраши и једног и другог, иако им може бити отац по годинама. Међутим, звијезде највећа четири турнира никако да се поклопе Србину изнад главе. Још од јесени 2023…
Сада, на паришкој шљаци, на само један дан, отворио му се ауто-пут до трофеја, раним испадањем Синера. Али наишао је Фонсека, млађи, јачи и „луђи“ (удара лопту на све или ништа) и избацио Новака тако да су нијансе одлучиле: Србин више поена и винера, мање неизнуђених грешки, Бразилцу тијесна побједа. А онда је даљи ток турнира показао како у овом тренутку тенис нема ама баш никог ко је непобједив, и исти тај Фонсека је испао прије полуфинала.
Зато, када је ријеч о неком одустајању због година, или о повлачењу „јер долазе млађи и јачи“, став Новака Ђоковића стаје у прва два слова његовог имена: Мистер НО. Иначе, Ђоковић по много чему личи на овог стрип јунака: времешан и просјед, искусан а одважан. Дани његове највеће снаге су очигледно иза њега. Често преварен, надигран и пребијен, али се неким случајем увјек докопа коначног рјешења ситуације. Онда када само ријетки вјерују да Мистер НО и његов „Пајпер“ могу још нечему послужити, симпатични 40-годишњак (можда има и коју више) ипак на крају побједи све противнике на свом путу, па и сопствена ограничења.
Иде Вимблдон. Турнир на ком се, послије АО, Ђоковић осјећа најбоље, и гдје, с обзиром на бржу подлогу, своју још увјек значајну, потентност, може окренути на воденицу сопственог успјеха, а против јаких и упорних момака. Неће играти Алкараз, Синер долази под сјенком „пропадања“ у Паризу, а „остатак свијета“ у великој гужви за пролазак на „мала врата“ полуфинала. Као и свака велика игра, она тражи свој либрето. А свака значајна прича опет, не може без великог јунака. Хоће ли то бити Синер, као повратник на највише постоље (које му је измакло и у Мелбурну, и у Паризу ове године)? Или ће то бити неко од ових невјероватних младића, који имају знања, снаге и храбрости, а немају никакав респект пред великим именима? Или ће огромна сила коју носи велики талас ЈЕДНЕ ОД ПОСЉЕДЊИХ ЖИВОТНИХ ПРИЛИКА избацити Ђоковића на ону висину бесмртности, до које само ријетко, једном у 100 живота, долазе ријетки.
Тако је људски, тако је спортски и тако је српски надати се…
Наш стрип јунак из амазонских шума би прихватио изазов и побједио, а да видимо шта ће да уради српски Мистер Но(вак)
