Пише: Оливер Јанковић
Дјеловало је да су Алкараз и Синер, унапређене верзије људске врсте, сличнији роботима или неким ванземаљцима, него хомо сапиенсима. Од почетка 2024, па до овог прољећа 2026, одиграно је 9 Грен слемова, и трофеји свих 9 су завршили у рукама неког од ове двојице. Ако изузмемо повремено прашење тура од деде-Новака (Алкаразу у Мелбурну 2025, и у финалу ОИ у Паризу 2024; а Синеру у Мелбурну ове године) овој двојици нико није могао стати на пут, на на путу ка ГС трофеју, ни у походу на неки важнији мастерс. Управо су Ђоковићева 4 узастопна ГС полуфинала прошле године, најсликовитији докази немоћи да се ико трећи, приближи поменутом шампионском двојцу. О фрустрацији Саше Зверева у међусобним дуелима са Синером, да и не говоримо. Србин је у завршници овогодишњег АО у Мелбурну добио 4 везана сета против ове двојице, али му тај подвиг није помогао да у финалу прође боље од пораза….
Јесу Федерер и Надал у периоду од 2005 до 2007 повезали 11 ГС трофеја које су узели само њих двојица, али то тада није изгледало тако безнадежно по „остатак свијета“, и брзо су се, међу бројне и нове трофеје поменуте двојице умијешали најприје Ђоковић, а потом Дел Потро, Мари и Вавринка. Алкараз и Синер, колико до јуче, нијесу имали равноправног противника, ако изузмемо поменута Ђоковићева такмичарска васкрсавања из мртвих.
ВАР СОБА: Новак одустао од Мајамија, али режимски медији нијесу од њега….
Међутим, као доказ да се све ово ипак одиграва на планети Земљи, и да је у питању надметање између јединки људске расе, а не неких робота, десила се најприје повреда Алкараза која га је на дуже вријеме удаљила од терена (бар до јесени) и фрапантни слом Синера јуче, у другом колу РГ у Паризу, када је на једном, остао без даха и меч у ком је имао 2:0 у сетовима, и 5:1 у гемовима (!!!) безнадежно испустио из руку. Било је повреда, дисквалификација, предаја и прије овога, али овакав „распад система“ на овом резултатском пику, тениски спорт не памти. Оба случаја здравствених проблема прва два рекета свијета, представљају директан „данак“ или посљедицу њихове над-људске супериорности у претходне двије сезоне. Све је то дјеловало толико нехумано, толико софистицирано и атлетски унапређено у односу на конкуренцију, да је многима било чак и застрашујуће. Ово сада, уз најбоље жеље за брз и успјешан опоравак обојице, само је доказ да су људи, и наши сродници по свему.
А да је људски губити и падати, најбоље потврђује Новак Ђоковић, који као вршњак фудбалера Месија, Роналда и боксера Усика, још увјек игра, добија и губи, са качкетом на глави, у борби против сунчевих зрака, мјесечевих мјена, различитих подлога, тражи нову прилику да покаже како је много већи спортски успјех опстати двије деценије на самом врху, превалити преко рамена све Надале, Федерере, вршњаке и дупло млађе од себе, на овоме свијету, него засијати пар сезона, по цијену угрожавања елементарног здравља и оног у свом бићу што те чини човјеком….
