Пише: Оливер Јанковић
Мој већ овдје помињани, омиљени пјесник Елис Бекташ, тврди (и није једини) да је цио овај Мундијал делегитимисан и прије него што је почео. Саботажом доласка и боравка иранске репрезентације, отказивањем гостопримства појединим судијама и техничким лицима, па онда разноликим штеловањем тајминга почетка мечева и саме њихове структуре тако да све више одговара америчкој публици навиклој на хокеј и рагби, а мање правилима игре. У поређењу са мундијалом под Мусолинијем 1934. и Олимпијским играма под Хитлером 1936. овдје имамо много драстичнији уплив политике и идеологије у срж такмичења, него под диктаторима од прије једног вијека. Но, има нас који смо све те факторе занемарили и препустили се чарима игре, у доброј вјери да ће фудбал побједити диктате политичара.
И мање-више, управо се то збивало. Јесте, свједочимо промовисању гладијаторско-колосеумског свјетоназора, по коме повријеђеног играча треба што прије маћи са терена („испред наших очију, да га не гледамо, јер нам смета“) и убацити новог. Овај Мундијал са оволиким бројем утакмица и то на овим врућинама и климатским обртима, још бјелоданије показује такав однос према људима на терену.
Па опет, на другој страни, игра надилази и такве муке, свједочимо солидарности и људској емпатији, витешким потезима, невјероватним изливима храбрости и њој сродних емоција. Пуно младости која дебитује, пуно старих лавова који се не предају.
А онда, као гром из ведра неба, готово нестварно, стиже вијест да се контроверзни предсједник Америке „позабавио“ правилима фудбалске игре. Колико је доступно знати, он је – у 4 ока са Инфантином предсједником ФИФА – „ријешио“ питање црвеног картона америчком фудбалеру, на начин што су се њих двојица „договорили“ да га укину, обуставе његово санкционо дјеловање! И то, само њему, том америчком фудбалеру, баш уочи елиминационог меча репрезентације САД против Америке.
Шта рећи него: Инфанти(л)но! Врати ми моје играчке! Пуј пике, не важи! Рећи ћу те мом стрицу! Доналд Трамп је смислио да фудбалска правила важе свуда осим на територији САД. Услиједила је бртика и јасна реакција УЕФА, и бројних фудбалских легенди међу којима се истакао коментар Јиргена Клопа.
Све иде у правцу зрелог промишљања да правила морају бити иста за све, а поготово за све учесника једног те истог такмичења. Један дан раније, Мексиканци су покушали да Енглезе извуку на подневно сунце Мексико Ситија, помјерањем термина утакмице, па су умало добили ваздушни напад РАФ-а. Међутим, по принципу Војислава Шешеља „шта ми могу кад сам ја најјачи“, Трамп је одлучио да обустави правила игре, мислећи да ће тако да погура екипу САД ка остварењу сна о свјетској титули.
Да ће да то уради боље и ефикасније од самог селектора Покетина који је прије ове афере успио да веже три побједе, и то убједљиве, и само један пораз у утакмици без резултатског значаја. Што је најгоре на то је пристало руководство ФИФА!
Људи из УЕФА и људи попут Клопа управо су упозорили да фудбал не треба препустити људима који о фудбалу ништа не знају (мислећи на Трампа и Инфантина). А то првенствено из разлога (не) поштовања правила игре. Међутим, утицај незналица се показао вишеструко штетан, и то највише у погледу такмичарске спремности оне екипе којој су моћници хтјели „помоћи“ овим насиљем.
Како друкчије објаснити да се до тада сасвим солидна игра Американаца буквално распала пред нимало импозантном Белгијом? Американци су дословно сами себи дали 3-4 гола, а фамозни Балоган (амнестиран од дејства црвеног картона добијеног против Босне и Херцеговине) није се ни видио на терену! Младом и ипак неискусном тиму САД, ово је ипак била медвјеђа услуга која је Балогана и друштво више оптеретила, него што им је дала маха.
