Пише: Оливер Јанковић
Као и сваки спорт, фудбал је жива материја, која се мијења у простору и времену, напредује или се квари…. али нема стајања у мјесту. Тако ни Пиксијева револуција из 2021, која нас је ономад спектакуларно одвела на Мундијал у Катару, није могла да остане у стању прогресије, ако се није унапређивала, ако није имала или знања или могућности да унесе нешто ново. Остали смо на истој осовини Тадић (давно отишао) – Митровић (одлази), са солидном одбраном, и без великих опција на средини терена. Противници су нас прочитали, прозрели и онемогућили да држимо лопту и да креирамо нападе. Остало је, од другог полувремена против Швајцараца у Катару 2022, до синоћ против Енглеза у Београду – да се бранимо, да враћамо лопту голману, и да против јачих од себе немамо, ама баш никакву идеју.
Селектор Стојковић се „прославио“ изјавама на ЕУРО 2024, када је коментарисао како јесмо лоше прошли резултатски, али нас барем нико није надиграо!? Ову логичко- филозофску заврзламу која је збунила многе навијаче (који, прије свега очекују резултат, а не разбијање и наше и противничке игре) вечерас су растурили Енглези који су нас и надиграли и резултатски понизили. Ово би требало, у озбиљним државама и друштвима, да буде доња црта испод које долазе важне одлуке на тему: како даље?
Ту недавно, Турци су угостили Шпанце у исто тако квалификационој утакмици. Отворили се, покушали да нападну госте и добили шамарчину – 0:6! А Турска је солидна европска екипа. Али, то није, ни из близа, ситуација налик овој нашој. У том поразу Турци су ипак покушали да нападну, и онда када нијесу примали голове, они су држали лопту и тражили начина како да запријете. (Шпанци су их „убили“ муњевитим прекидима и контрама.) Србија је изашла на терен у саставу који није моћан ни да покуша такво нешто. Коме је до таквог фудбала? Ми, навијачи Србије, нијесмо на то навикли. Е сад, или мијењати навике (нападачке, побједничке) или мијењати главни штаб?
