Тајна „мале кутије“ – 100 година од рођења Васка Попе
26. јун, 2022.
Да ли након неуспјешног самита у Бриселу Кремљ има разлога за славље
26. јун, 2022.
Прикажи све

Буш је учинио Ираку исто што Путин сада чини Украјини

Џороџ Буш и Владимир Путин, (Фото: USA Today)

Али енигма се распршује оног тренутка када Бушеву изјаву схватимо озбиљно и дословно: да, уз све разлике узете у обзир (Зеленски није диктатор попут Садама), Буш је учинио исто што Путин сада чини Украјини, па би требало обоје судити по истом стандарду.

Џороџ Буш и Владимир Путин, (Фото: USA Today)

За мене је мегахит Imagine Џона Ленона увијек био популаран из погрешних разлога. Замислити да ће “свијет живјети као један” најбољи је начин да завршите у паклу, пише Славој Жижек.

Они који се држе пацифизма суочени с руским нападом на Украјину остају ухваћени у властитој верзији “Imagine”. Замислите свијет у којем се напетости више не рјешавају оружаним сукобима… Европа је устрајала у овом свијету “Imagine”, игноришући бруталну стварност изван својих граница. Сада је вријеме за буђење.

Сан о брзој украјинској побједи, понављање почетног сна о брзој руској побједи, завршио је. У ономе што све више изгледа као дуготрајна пат позиција, Русија полако напредује, а њезин је крајњи циљ јасно изражен. Више нема потребе читати између редова када се Путин успоређује с Петром Великим: „На први поглед, он је био у рату са Шведском којој је нешто одузимао… Није одузимао ништа, враћао је… Враћао је и јачао, то је радио… Јасно је да је сада на нама да вратимо и ојачамо.”

Више од фокусирања на одређена питања (да ли Русија заправо само „враћа“, и шта?), требали бисмо пажљиво прочитати Путиново генерално оправдање његове тврдње: „Да бих могао преузети некакво водство – не говорим ни о глобалном водству, Мислим на водство у било којем подручју – свака држава, било који народ, било која етничка скупина треба осигурати свој суверенитет. Јер нема између, нема међудржаве: или је држава суверена, или је колонија, без обзира како се колоније називају.”

Импликација ових стихова, како је рекао један коментатор, јасна је: постоје двије категорије државе: “Суверен и освојени. Према Путиновом империјалном мишљењу, Украјина би требало да спада у потоњу категорију.”

Владимир Путин, (Фото: El Paris English)

И, као што је ништа мање јасно из руских службених изјава посљедњих мјесеци, Босна и Херцеговина, Косово, Финска, балтичке државе… и на крају сама Европа “спадају у потоњу категорију”.

Сада знамо шта значи позив да се Путину допусти да “спаси образ”. То значи прихватање не мањег територијалног компромиса у Донбасу, већ Путинове империјалне амбиције. Разлог зашто ову амбицију треба безусловно одбацити је тај што смо у данашњем глобалном свијету у којем нас све прогањају исте катастрофе, сви смо између, у међупростору, ни суверена ни освојена држава: инсистирати на пуном суверенитету суочени са глобалним затопљењем право је лудило, будући да сам наш опстанак зависи од тијесне глобалне сарадње.

Али Русија не занемарује само глобално затопљење – зашто је била толико љута на скандинавске земље када су изразиле своју намјеру да се придруже НАТО-у? С глобалним затопљењем, оно што је у питању јесте контрола Арктичког пролаза. (Зато је Трамп желио купити Гренланд од Данске.) Због експлозивног развоја Кине, Јапана и Јужне Кореје, главна прометна рута ће ићи сјеверно од Русије и Скандинавије. Стратешки план Русије је профитирати од глобалног затопљења: контролисати главну свјетску прометну руту, плус развити Сибир и контролисати Украјину. На тај начин Русија ће толико завладати производњом хране да ће моћи уцјењивати ​​цијели свијет. Ово је коначна економска стварност испод Путиновог империјалног сна.

Они који заговарају мању подршку Украјини и већи притисак на њу да преговара, укључујући прихватање болних територијалних одрицања, воле понављати да Украјина једноставно не може добити рат против Русије. Истина, али управо у томе видим величину украјинског отпора: ризиковали су немогуће, пркосећи прагматичним прорачунима, а најмање што им дугујемо је пуна подршка, а да бисмо то учинили, потребан нам је јачи НАТО – али не као продужење политика САД-а.

Џозеф Бајден испред НАТО логоа, (Фото: Архива)

Америчка стратегија супротстављања кроз Европу далеко је од саморазумљиве: не само Украјина, већ и сама Еуропа постаје мјесто посредног рата између САД-а и Русије, који би могао завршити компромисом између ове двије државе на рачун Европе. Постоје само два начина да Европа изађе из овог мјеста: играти игру ​​неутралности – пречица до катастрофе – или постати аутономни субјект. (Замислите само како би се ситуација могла промијенити ако Трумп побиједи на сљедећим америчким изборима.)

Док неки љевичари тврде да је рат који је у току у интересу НАТО-овог индустријско-војног комплекса, који користи потребу за новим оружјем како би избјегао кризу и стекао нови профит, њихова права порука Украјини је: ОК, ви сте жртве бруталног агресије, али не ослањајте се на наше оружје, јер на тај начин играте у рукама индустријско-војног комплекса…

Дезоријентација узрокована украјинским ратом ствара чудне пријатеље као што су Хенри Кисинџер и Ноам Чомски који “долазе с супротних страна политичког спектра – Кисинџер је био државни тајник под републиканским предсједницима, а Цхомскy један од водећих љевичарских интелектуалаца у Сједињеним Државама – и често су се сукобљавали. Али када је у питању руска инвазија на Украјину, обојица су недавно заговарали да Украјина размотри нагодбу због које би могла одустати од полагања права на неку земљу како би постигла бржи мировни споразум.”

Укратко, њих двоје представљају исту верзију “пацифизма” која функционира само ако занемаримо кључну чињеницу да се рат не ради о Украјини, већ о тренутку бруталног покушаја да се промијени цјелокупна наша геополитичка ситуација. Права мета рата је разбијање еуропског јединства које заговарају не само амерички конзервативци и Русија, већ и еуропска екстремна десница и љевица – у овом тренутку, у Француској, Меленшон се сусреће с Ле Пен.

Марин Ле Пен, (Фото: Српскакафе)

Најлуђа идеја која ових дана кружи је да би Европа и Русија, како би се супротставиле новом поларитету између САД-а и Кине (који се залажу за ексцес западног либерализма и оријенталног ауторитаризма), требали поновно удружити снаге и формирати трећи “еуроазијски” блок заснован на хришћанском наслијеђу прочишћеном од либералног вишка. Сама идеја о “еуроазијском” трећем путу је облик данашњег фашизма.

Дакле, шта ће се догодити “када би бирачи у Европи и Америци, суочени с растућим трошковима енергије и широм инфлацијом потакнутом санкцијама против Русије, могли изгубити апетит за рат којем се чини да нема краја, с потребама које се само шире како се обје стране воде за дуготрајни застој”? Одговор је јасан: у том ће тренутку европско наслијеђе бити изгубљено, а Европа ће de facto бити подијељена између америчке и руске сфере утицаја. Укратко, сама Европа ће постати мјесто рата којем се чини да нема краја…

Оно што је за истинског љевичара данас апсолутно неприхватљиво је не само подржавати Русију, него и износити „скромнију“ неутралну тврдњу да је љевица подијељена између пацифиста и присташа Украјине, те да ту подјелу треба третирати као споредну чињеницу која не би требало да утиче на глобалну борбу љевице против глобалног капитализма.

Када је земља окупирана, владајућа класа је обично подмићена да сарађује с окупаторима како би задржала свој привилеговани положај, тако да борба против окупатора постаје приоритет. Исто може вриједити и за борбу против расизма; у стању расне напетости и експлоатације, једини начин учинковите борбе за радничку класу је усредоточити се на борбу против расизма (због тога свако позивање на бијелу радничку класу, као у данашњем алт-десничарском популизму, издаје класну борбу).

Борис Џонсон и Владимир Зеленски у пратњи наоружаних чувара, Кијев, април 2021. (Фото: APA)

Данас не можете бити љевичар ако не станете недвосмислено иза Украјине. Бити љевичар који “показује разумијевање” за Русију је исто као бити један од оних љевичара који су, прије него што је Њемачка напала Совјетски Савез, озбиљно схватили њемачку “антиимперијалистичку” реторику усмјерену према Уједињеном Краљевству и заговарали неутралност у рату Њемачке против Француска и Велика Британија.

Ако љевица овђе закаже, игра је за њу готова. Но, значи ли то да би љевица једноставно требала стати на страну запада, укључујући десничарске фундаменталисте који такође подржавају Украјину?

У говору у Даласу 18. маја 2022., критизирајући руски политички систем, бивши предсједник Буш је рекао: “Резултат је одсуство провјера и равнотеже у Русији и одлука једног човјека да покрене потпуно неоправдану и бруталну инвазију Ирака.” Брзо се исправио: “Мислим, из Украјине”, затим је рекао “Ирак, свеједно” уз смијех публике и додао “75”, мислећи на његове године.

Као што су примијетили многи коментатори, двије ствари не могу, а да не упадну у очи у овом прилично очитом фројдовском лапсусу: чињеница да је јавност уз смијех примила Бушово имплицитно признање да је амерички напад на Ирак (који је он наредио) “потпуно неоправдана и брутална инвазија”. , умјесто да се то третира као признање злочина који се може успоредити с руском инвазијом Украјине; плус Бушев загонетни наставак његове самоисправке “Ирак, свеједно” – што је тиме хтио рећи? Да разлика између Украјине и Ирака заправо није битна? Коначна референца на његову поодмаклу доб ни на који начин не утиче на ову енигму.

Џорџ Буш приликом говора у Даласу, (Фото: Middle East Eye)

Али енигма се распршује оног тренутка када Бушеву изјаву схватимо озбиљно и дословно: да, уз све разлике узете у обзир (Зеленски није диктатор попут Садама), Буш је учинио исто што Путин сада чини Украјини, па би требало обоје судити по истом стандарду.

На дан када ово пишем, из медија смо сазнали да је изручење оснивача ВикиЛикса Џулиана Асанжа САД-у одобрила британска министрица унутрашњих послова Прити Пател. Његов злочин? Ништа друго осим да се јавно изнесу злочини које је признао Бушов лапсус: документи које је открио ВикиЛикс откривају како је, под Бушовим предсједништвом, “америчка војска убила стотине цивила у непријављеним инцидентима током рата у Авганистану, док су документи о рату у Ираку који су процурили показали да је 66.000 цивила убијено, а затвореници мучени.” Злочини у потпуности упоредиви с оним што Путин ради у Украјини. Гледајући данас уназад, можемо рећи да је ВикиЛикс открио десетине америчких Буча и Мариупоља.

Дакле, иако суђење Буша није ништа мање илузорно од довођења Путина пред Хашки суд, минимум који треба учинити јесте да они који се противе руској инвазији на Украјину захтијевају хитно ослобађање Асанжа. Украјина тврди да се бори за Европу, а Русија тврди да се бори за остатак свијета против западне једнополарне хегемоније. Обје тврдње треба одбацити, а ту на позорницу ступа разлика између деснице и лијеве.

Славој Жижек

Извор: The Guardian

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *