Пише: Елис Бекташ
У згуснутом спортском програму посљедњих дана (Еуробаскет, квалификације за свјетско фудбалско првенство, УС опен…) један је споредни детаљ, и то не са терена већ са навијачких трибина, својом бизарношћу привукао пажњу и завриједио да се на њега осврнем са неколико реченица. На утакмици фудбалских репрезентација Хрватске и Црне Горе, навијачи гостујуће екипе развили су транспарент на ком се кочопери слоган: Са Ловћена вила кличе, опрости нам Дубровниче.
Па добро, још једна у низу потврда црногорског чојства, рекао би неупућен посматрач. Нажалост, ту ипак није ријеч ни о каквом чојству већ о одбљеску идеолошког лудила неспособног да се одмакне од стереотипа деведесетих.
Разложно је претпоставити да аутори транспарента и они који су га истакли себе сматрају за авангарду незаражену национализмом који је деведесетих похарао Југославију, притом не схваћајући да управо тај слоган свједочи националистички модел мнијења, који почива на непоколебљивој вјери у моралну супериорност властитог национа. Ми смо спремни да затражимо опрост, ergo, ми смо чојствени и бољи од других, као да вришти са транспарента.
Да ствар буде још луђа, посве је нејасно у чије име и за кога се тражи опрост од Дубровника. Ловћенска вила имагинарни је лик и она засигурно није учинила ништа због чега би се требала извињавати. Клипани који су са трибина максимирског стадиона бодрили изабранике Роберта Просинечког премлади су да би тражили опроштај за властиту кривицу. Па за кога га онда траже, дођавола?
Навијачи црногорске репрезентације скоро одреда припадају идеолошком оквиру ког је омеђио Мило Ђукановић и који себе доживљава као несмиљеног борца против српског национализма, тог наказног виновника патњи Дубровника прије тридесет и више година. Но гле чуда, управо је Ђукановић, скупа са Булатовићем, био загрижени поборник обрачуна са Дубровником и није се заустављао само на пропагандним покличима, већ је и оперативно и логистички сервисирао ту операцију.
Данашњим ултрасима који бодре Храбре соколе скучене когнитивне способности не допуштају да схвате да је рат за распад Југославије био неупоредиво комплекснији повијесни феномен него што га разни пропагандни наративи настоје представити и да у том рату није постојала невина и недужна зараћена страна, већ су сва ратоводства настојала да остваре своје циљеве на начине за које су вјеровали да ће им донијети успјех, па се то односи и на хрватско ратоводство које на дубровачком бојишту нипошто није пристајало на пасивну и дефанзивну улогу већ је и те како активно и офанзивно дјеловало према јужним дијеловима Босне и Херцеговине али и према Црној Гори с којом Хрватска још увијек има неријешен спор око Превлаке.
Навијачима црногорске репрезентације ипак је лакше пригрлити вулгарне симплификације и стереотипе, који не воде никаквом помирењу већ служе за одржавање злодуха деведесетих у животу. А било би и њима и читавој Црној Гори много лакше када би се запитали у чије су име тражили опроштај са трибина у Максимиру али и да се запитају за која злодјела тачно траже опроштај, па да прошетају до најближег тужилаштва и са њим подијеле своја сазнања. Јер, злодјела су чак и у рату индивидуални, у најгорем случају институционални, нипошто општедруштвени или национални чин. А ја сам увјерен да би једном озбиљном и независном правосуђу било и те како занимљиво да чује свједочења о начинима на које је Мило Ђукановић опслуживао краткотрајну и неуспјешну офанзиву на Дубровник.
Треба казати и то да из позиције неутралног посматрача са стране заиста дегутантно и мучно изгледа кмечање о ловћенској вили и дубровачком опросту, јер хрватски државни врх никада није успоставио експлицитан и недвосмислен однос према било чему што су хрватске војне, паравојне, полицијске и параполицијске снаге чиниле, а ту је и те како било онога за шта би требало тражити опрост, почев од Лоре и Мерчеповаца, преко Сијековца и Херцег-Босне, па све до Олује. Умјесто прихватања отворене дискусије о трауматичним деведесетим, званични Загреб за себе захтијева позицију моралне супериорности и улогу тутора и Црној Гори и Босни и Херцеговини, а то баш и није најбоље одабран пут за грађење добросусједских односа.
И као да бламажа са патетичним тражењем опроста од Дубровника није била довољна, Храбри соколи су на максимирском травњаку пружили једну од својих најмлитавијих и најјаднијих партија. Изабраници Просинечког, који су против Енглеске или против Србије показали да знају трчати и знојити се, синоћ су на терен истрчали као какви покајници, који су ту дошли по заслужену покору за гријехе и злодјела Мила Ђукановића над Дубровником прије тридесет и четири године. Остаје још само да црногорски ултраси у реваншу под Горицом истакну транспарент на ком ће бити исписано:
Са Ловћена кличе вила,
Дубровниче, сјећаш ли се Мила?
Да ли памтиш његове гранате
Којима је частио Хрвате?
На тај начин ултраси би показали да су у међувремену развили свијест о индивидуализацији кривице, а уједно би себе ослободили терета одговорности који уопште није њихов те стога није на њима ни да траже опрост од Дубровника.
