Пише: Оливер Јанковић
Иван Перишић, Лука Модрић и другари, збиља су врло добри фудбалери и рекло би се одлични момци. Успјели су да овдашњи вјечити балкански ногометни просјек уздигну до свјетских висина, које ће ући у историју мундијала. Најприје својим умијећем и храброшћу, али и несвакидашњим додатком среће, какву имају само добри коцкари, и сви они хазардери које „оће карта“ и којима је наклоњена коцка.
А „коцкастима“ је била наклоњена као мало коме, на посљедња два првенства свијета. Она им је, рекао бих пресудно, донијела мјесто које им објективно не припада: два узастопна постоља (прва три мјеста) на мундијалима 2018 и 2022. Да знају фудбал и да су храбри, то нико не доводи у питање, али да спадају у сами свјетски врх, и да су бољи од Енглеске, Шпаније, Бразила, Португала… то и они знају да није истина. То рецимо, није она врста свјетске доминације коју имају кошаркаши Србије на првенствима свијета или Олимпијским играма, онда када се окупе у најјачем саставу
Поређења ради, на посљедња три Европска првенства 2016, 2021 и 2024. популарни „ватрени“ или нијесу прошли групу, или су их елиминисале екипе Шпаније и Португала у 1/8 финала такмичења. У том истом периоду, репрезентација Хрватске је играла све 4 сезоне УЕФА Лиге нација (новоформираног такмичења европских репрезентација), и сва 4 пута наступала у најквалитетнијој А дивизији. То значи да су се добро држали међу 16 најбољих европских екипа, и свака им част на томе, али су само једном (од 4 одиграна такмичења) успјели да уђу међу 4 најбоље екипе. Што ће рећи (уз поменуте неуспјехе на ЕУРО првенствима) да су они у протеклих 8-10 година били једна солидна, врло добра фудбалска екипа, али никако сами европски врх, никако онај изврсни, одлични тим који има надмоћ над другима, надмоћ коју су цијело то вријеме демонстрирали Французи, Шпанци, Холанђани, Енглези…
Па откуд онда Хрвати, баш у то вријеме, два пута на свјетском мундијалском постољу? Да су скроз залутали – нијесу, а да су оба пута заслужили, да су надиграли противнике – опет нијесу. Главни коцкар „коцкастих“, њихов селектор Златко Далић имао је, поред неоспорног тренерског умијећа, њух, баш онај какав траже игре на срећу, да „све коцке“ баци на једно поље. И то оно фудбалско.
На Мундијалу 2018, Хрватску су од групне фазе до полуфинала погурали пенал-рулети са Данцима у 1/8 финала и Русима у 1/4 финала. Јесу надиграли Енглезе у полуфиналу, али се јесу провели као „боси по трњу“ у финалу са Французима. Управо ће се то финале памтити као оно у ком је разлика између супарника била астрономска, никада тако драстична у овом вијеку макар. Веома сличан или још већи ударац у зид, Хрвати су доживјели на Мундијалу у Катару 2022, када их је у полуфиналу прегазио „брзи воз“ Алвареза и Месија (0:3)! Па откуд онда они у полуфиналу тог мундијала? Па тако што су, поново на пенал-рулету, прошли најприје Јапан (егал утакмица по свему), а онда и Бразил (меч у ком су били потпуно играчки инфериорни). А прије тога, излазак из групне фазе им је омогућио Белгијанац Лукаку својим нестварним промашајима у исто тако егал утакмици 0 : 0.
Дакле, поред неоспорног квалитета који Хрвате држи у ипак некој другој свјетској фудбалској дивизији (11. мјесто на ФИФА ранг листи уочи овог такмичења у Америци 2026), „коцкасте“ је вољела коцка, или фудбалска срећа у великим количинама. Па и ако срећа „прати храбре“, она иста (уколико нема правог квалитета) не може трајати до вијека, и управо она (та спортска Талија) хоће да ти пресуди већ у наредном кораку. И то се синоћ десило у Торонту.
Хрвати су били бар једнаки (ако не и бољи) ривал у мечу против Португала. Али су им пресудила три гола која су постигли ипак из офсајда. Онај посљедњи њихов офсајд су констатовали некакви супер чипови уграђени у фудбалску лопту. Само по себи – окрутно, али у контексту њихових постигнућа на претходна два мундијала, могло би се рећи да се доима праведним.
Оно синоћ нијесу ничим заслужили, у добром дијелу су надиграли Португалце, али једнако тако нијесу ама баш ничим заслужили да прођу Бразил у Катару, па им се десило.
И тако је Далићево коцкање са срећом, заједно са величанственим Модрићевим репрезентативним опусом, окончано. Опет, на највећој свјетској сцени, како и приличи овим балканским храбрим спортистима.
