Пише: Оливер Јанковић
Мундијал 1990 се играо у Италији, земљи са, до тада, већ три наслова првака свијета. Чекао се, оправдано и четврти, ту код куће (као што се збило и 1934. кад су Италијани на другом Мундијалу у историји освојили своју прву титулу). Италија је имала баш јаку селекцију (Манћини, Барези, Бергоми, Малдини, Ђанини, Вијали, Серена, Донадони).
Све играчи прекаљени у тада најјачим европским клубовима, а при том, гладни и жедни трофеја пред својом публиком. Група – солидна: Аустрија, САД и Чехословачка.
Међутим, није све кренуло како треба. Италија се мучи против Аустрије. Без шансе за гол. Са клупе улази момак из Палерма, Салваторе Тото Скилаћи. Својом појавом оставља утисак да се ради не о момку, него о стрицу из комшилука. Сушта супротност робусном атлети каквим замишљате центарфора. Међутим, на центаршут Вијалија, између два аустријска штопера, значајно височија од њега, Скилаћи постиже гол главом и подиже Рим на ноге. Исто је урадио и против Чехословачке.
А против Уругваја у осмини финала, и Ирске у четвртфиналу, даје одлучујуће голове (овај пут ногом) за улазак Италије у полуфинале првенства свијета. Тај моментум његове каријере, та магија цијелог Мундијала, та емоција коју је Сицилијанац унио не само међу „azzure“ него у цијели свијет који воли фудбал – једноставно су неописиви и незаборавни. Цијела планета се поистовјетила са овим херојем из другог плана, са овим омањим ћелавцем, који је више личио на лучког радника или конобара него на најбољег фудбалског стријелца на свијету. А Скилаћи је то постао одмах на почетку, и растао са тим имиџом из утакмице у утакмицу.
У полуфиналу Италија је, по први пут, напустила Рим, и меч против Аргентине се, вољом жријеба, играо у Напуљу. Та утакмица има свој бајковити садржај, због Марадоне и Напуља, због гола Клаудија Каниђе којим је Италија прво одведена до пенала, а потом елиминисана из борбе за трофеј. Међутим, и тај меч је почео вођством Италије и голом који је постигао Тото. Памтим и сад коментатора, тада још ЈРТ-а, Божа Сушеца, који виче, док италијански играчи скачу на Скилаћија, љубе га и грле: „Сада поново у Палерму сви плачу, и Тотова брача и сестре, И његова стара нона „….
У утакмици за треће мјесто, на стадиону Свети Никола у Барију, Италија је побједила Енглеску. Гол одлуке, са бијеле тачке, постигао је опет Салваторе Тото Скилаћи, и ушао у легенду. Ону врсту легенди којој ни смрт не може ништа.
Салваторе, а Дио…