Разговарао: Бобан Каровић
Филозоф и публициста Борис Буден спада међу интелектуалце без националне одреднице. Дипломирао је у Загребу, докторирао у Берлину, где и данас живи, универзитетски је професор, ангажован у више држава… За њега кажу да „даје интервјуе који су актуелни деценијама“, те се зато, између осталог, његови ставови помно прате. Критички настројен према свему, што се некако и очекује од филозофа, он не остаје дужан никоме и не аболира никог – ни Запад, ни Исток; ни „наше, ни „њихове“. У интервјуу за НИН говорио је о постјугословенском простору, Европи и Америци, двоструким аршинима политичких елита диљем света, студентској побуни у Србији… Неки од Буденових ставова изнетих и у овом разговору ће проћи тест времена – можда не баш кроз деценије, али кроз неколико година ће се, свакако, показати колико (ни)је био у праву.
Како вам из Берлина, у најкраћим цртама, изгледа овај наш регион?
А што ако је то питање застарјело, ако је прошло оно вријеме у којем смо са страхопоштовањем слушали како они са својих супериорних цивилизацијских висина виде нас доље на заосталом Балкану? Није ли боље да обрнемо питање: како нама изгледа Њемачка данас? Лоше! Традиционалне политичке елите спремају земљу за рат. Један дан обећавају скору побједу Украјине, други дан плаше људе свеопћим нападом Руса. У међувремену се убрзано наоружавају. Најпопуларнији политичар у Њемачкој данас је један ратни хушкач, министар обране Борис Писторијус. Његова Социјалдемократска странка рапидно пропада, тек је четврта у држави. Садашњи канцелар, кршћански демократ Фридрих Мерц, не ужива више никакву подршку бирача. Зато је ултрадесна Алтернатива за Нјемачку (АфД) увјерљиво најјача, иде према 30 одсто. Њемачка је у рецесији, њена индустрија није више конкурентна на свјетском тржишту. У једном разговору на телевизији модератор је упитао гошћу да у пар ријечи сажме стање у држави. Одговорила је: „Alles Scheisse“, у слободном пријеводу – „У говнима смо“. Можда би се управо зато Њемачка данас требала осврнути на наш регион, да види камо води лупање у ратне бубњеве, брушење ножева, плашење људи, логика ескалације; да види камо ју могу одвести некомпетентни политичари који немају никакве друге идеје осим хушкања на непријатеље.
Ми у Србији већ годину и по дана имамо велику друштвено-политичку кризу, занимљиво је да ви побуну студената видите као догађај без преседана не само у српској, него и у европској модерној историји. Чиме су вас задивили српски студенти и мислите ли да њихова борба, ипак, није узалудна?
Било је отпочетка јасно да је студентска побуна – јединствена у модерној еуропској повијести – ослободила више енергије и политичке воље но што је постојећи поредак у стању апсорбирати. Тај се вишак не може до краја утрошити на рушење Вучића. Стога се кренуло на допумпавање већ испуханог, четрдесет година старог, српског националистичког балона званог Меморандум. Имам бољи приједлог. Ево, у Албанији се народ дигао против власти зато што му под носом уништавају национално богатство, еколошки заштићено подручје око отока Сазана, станишта преко двјесто ријетких врста, међу њима и фламинга. У Србији добро познат Трампов зет Џаред Кушнер намјерава тамо саградити туристички ризорт од 10.000 хотелских соба и вила. Премијер Еди Рама, који подржава пројект, оптужио је просвједнике да воде хибридни рат Ирана против Израела. Уз њега и Кушнера стао је и вођа опозиције Сали Бериша, па народ тражи и његову смјену. Зар није тај исти Кушнер у Београду покушао нешто слично, али су га људи зауставили? Као што су се у Јадру побунили против Рио Тинта. Зар јавност у Србији не зна да је хрватска влада, на сличан опскурни начин, недавно одобрила пројект изградње податковног центра код Топуског, наводно вриједног чак педесет милијарди еура који би трошио енормне количине струје и воде? Иза пројекта стоји Американац из подузетничких кругова око Трампа. Оно мало преосталих Срба изложено је енормном притиску да продају своја имања и да се заувијек иселе са својих, како то волимо рећи, вјековних огњишта. А тек недавно су се људи тих крајева обранили од украјинског капитала који је преко хрватских власти покушао изградити силне фарме и клаонице пилића које би еколошки потпуно девастирале читав тај простор. Како би било да се преостали вишак оне студентске енергије и воље уложи у солидарност с борбом тих људи с ону страну етничких подјела и државних граница; да се заједнички пружи отпор не само транснационалном капиталу који претвара ове просторе у своје приватне ресурсе, него и нашим компрадорским елитама, како оним аутократским, тако и оним либерално-демократским које сложно служе интересима тог капитала?
По чему су ове нове генерације другачије од својих родитеља?
Нису они другачији. Другачији је свијет који им остављамо. Пуно гори од нашега, у којем је још постојала будућност, не само као нешто извјесно, него и као нешто вриједно бриге и жртве. Данас је више нема, упропастили смо ју. Гурнули смо нашу дјецу одједном у двије кризе које симултано пријете уништењем човјечанства, климатски колапс и реалну опасност нуклеарног рата. Кјото протокол из 1997, Конференција УН-а о клими у Копенхагену 2009, Париски договор из 2015. – све одлуке ових скупова су игнориране, све црвене линије погажене, а да се нитко због тога превише не узбуђује. Као да није ријеч о судбини наше дјеце. А што се нуклеарне катастрофе тиче, никада јој нисмо били ближе. Такозвани „сат судњег дана“, који баждаре атомски физичари, постављен је на 85 секунди од поноћи. А већ смо заборавили да су нас у вријеме Хладног рата три пута обични људи, совјетски официри, спасили од нуклеарне ескалације. Нису дјеловали у складу с протоколима, него на темељу људске интуиције, моралне одговорности, можда из вјере у Бога или комунизам, свеједно. А што ако су данас такве одлуке већ повјерене алгоритмима? Хоће ли они имати милости за нашу дјецу? Хоће ли њих зауставити интуиција, морал, нека дубља вјера? Мислим да су нове генерације тога свјесне. Отуда та силна енергија за промјеном. Они немају алтернативе. Или ће радикално промјенити свијет, или неће преживјети у њему.
Неке ствари се ипак у региону никако не мењају, па смо тако и четврт века након завршетка последњег сукоба на простору бивше Југославије далеко од објективног погледа на све оно што смо преживели. Али, јесмо ли ипак извукли бар неку поуку из деведесетих или су, како сте једном рекли, људи изгубили главе у рату ни за шта?
Наши ратови нису избили због тога што су се људи мрзили и хтјели ићи у рат. Управо супротно. Ратови су покренути зато да се људи почну мрзити и да изгубе вјеру у мир. Јесу ли они то данас схватили? Тешко. Непосредно након Првог свјетског рата, аустријски писац Карл Краус написао је да је „човјечанству кугла ушла на једно ухо унутра, а на друго изашла ван“. Тако смо, бојим се, и ми изашли из тих ратова с рупом у глави кроз коју нам пропух одмах распрши сваку помисао на трајан, стабилан мир и међусобну сурадњу. У тој су се рупи, као њезини ендемски станари, удобно смјестиле наше политичке елите. У њој оне и даље успјешно узгајају и по потреби користе мржњу наслијеђену од ратова деведесетих. Она је њихов главни ресурс из којег црпе своју политичку моћ и легитимирају своју власт.
Може ли ЕУ да буде нека врста спаса за државе региона? Ево, баш ових дана слушамо како у Бриселу поново има расположења за пријем Западног Балкана…
О, да, ено већ говоре о убрзаном примању нових чланова, који, како предлажу, не би имали право гласа. То је досљедно. ЕУ је и до сада била подијељена на центар, који намеће своје интересе, и периферију, која те интересе опслужује и задовољава. Сада би та неједнакост требала постати норма. Хрвати би, на примјер, могли одлучивати о Србима, али Срби не би могли о Хрватима. Ваљда зато што су закаснили. Хрвати би се веселили, али узалуд. Њих ни данас нитко ништа не пита. Ево кад је ријеч о судбоносним питањима, као што је оно рата и мира, видимо тко одлучује. У Лондону се састају Стармер, Макрон и Мерц и разговарају са Зеленским. Зашто само њих тројица? Зашто је ту уопће Стармер, па Велика Британија није чланица ЕУ? То је, кажу, коалиција вољних. А је л` она одлучује у своје име или у име читаве Еуропе и НАТО-а? А коме то спас могу донијети три ратна хушкача којима у њиховим земљама готово више нитко не вјерује? Заправо је свеједно. Ионако ниједна од постјугославенских држава, било с ове, било с оне стране шенгенске границе, данас није суверена, ни економски, ни политички, ни идеолошки. Спасила их ЕУ, не спасила, о судбини наших народа ће одлучивати други.
Имате ли утисак да се ЕУ не сналази најбоље у овим геополитичким превирањима и да ју је Америка гурнула помало на маргину? С друге стране, да ли је ЕУ и даље најидеалније место за једну државу?
Еуропа је сама себе гурнула на маргину, а сад вјерује да ће се с те маргине спасити наоружавањем и хушкањем на рат, умјесто да изађе пред свијет с неким идејама за боље сутра, за еколошки опстанак човјечанства и мир у свијету. Позива се на своје такозване вриједности, оне просвјетитељске, на примјер. А није ли Кант заговарао политику вјечног мира? Није ли он тврдио да се ничим не може ограничити слободно кретање људи јер је оно природно право? Како то онда шенгенски батинаши бране еуропске вриједности? Какво је то Еуропа идеално мјесто за живот ако је људе који су повјеровали у то гурнула у смрт, као оних 30.000 миграната у валовима Медитерана? То да се Србији ЕУ чини најидеалнијим мјестом такођер је разумљиво. Па Срби су од свих кандидата за чланство у ЕУ најспремнији. Кад зачују онај добро познати, а данас у Хрватској, дакле у ЕУ, легални поздрав: „За дом!“, они знају боље од свих осталих што треба одговорити. А кад Украјина такођер уђе у ЕУ, хрватска ће влада, сасвим у складу с еуропским вриједностима, моћи напокон организирати државни спровод Анти Павелићу у Загребу, као што је Украјина недавно учинила с фашистом Мелником. Само да додам да не мислим да је Путин антифашист. Напротив!
Да ли је вама до краја јасно шта заправо данас жели Америка, односно Доналд Трамп? Он је, од човека којег су хвалили зато што није започео ниједан велики рат, стигао до уласка у сукоб с Ираном из којег једва да некако излази ових дана…
Доналд Трамп је предсједник САД, најстарије демокрације на свијету, слободно изабран у увјетима слободе штампе, снажног цивилног друштва и владавине права. Он, у двостољетној империјалној традицији своје државе, полаже право да одлучује о судбини свијета, што и чини. Трамп дакле одлучује о мојој судбини, а демокрација у којој ја живим не даје ми могућност да ја одлучујем о њему. То се зове неједнакост, под увјетима које је потпуно ирелевантно што ја мислим о њему.
Данас светске берзе муњевито реагују на Трампове објаве на друштвеним мрежама. Помало и застрашујуће, зар не?
Оно што је стварно застрашујуће је то да се управо ових дана један човјек, један појединац, на тим бурзама обогатио до неслућених размјера. Илон Маск је постао билијунер. У новчанику има своту од 12 нула. Да сваки дан троши милијун долара, не би их потрошио за 3.000 година. „Пошто Србија, пошто Хрватска, пошто Балкан…?“ Моћ појединца, економска, а тиме и политичка, премашује моћ и утјецај највећег броја држава данашњег свијета. А људи, увјерени да капитализам нема алтернативе, и то доживљавају као напредак у боље сутра. Једино што, у ствари, напредује је неједнакост. И напредоват ће док не пукне.
Је ли свет на случају Газе пао на тесту? Како је уопште могуће такво затварање очију у 21. веку?
Зашто се чудимо Гази, или боље, коме се то чудимо? Некаквом апстрактном свијету? Па себи се чудимо. Па те наше владе које смо демократски изабрали безрезервно подржавају Израел. Па Израел је демокрација коју подржавају и ЕУ и САД и читав такозвани демократски Запад, са свим својим демократским вриједностима у које се куне и за које је, ено у Украјини, спреман ратовати до посљедњег Украјинца. Није трагедија у томе што се у Гази догодио геноцид, трагедија је што је тај геноцид демократски легитимиран, што се ондје догађа демократски геноцид. Или, ако хоћете, геноцидна демокрација. Али демокрација је, наравно, увијек невина. И некажњива, као читав Запад. Једино чудо које ја ту видим је да након овога људи и даље вјерују како је амалгам необузданог глобалног капитализма и вишестраначке, репрезентативне либералне демокрације – ту се увијек додаје: „западне!“ – она добитна комбинација која нас успркос свему води у бољу будућност. Геноцидић амо, геноцидић тамо, али прије или касније све кризе прођу. Ено га Кушнер ће у Гази подићи нови ризорт, рај на земљи, непрегледне плаже, луксузни хотели, виле, први ред до мора.
Зар није тешко објаснити те двоструке аршине – недвосмислена и, свакако, апсолутно потребна солидарност с Украјином, а селективност у случају Палестинаца?
Двоструки стандарди су сама бит колективног империјализма Запада. Они су израз воље да се буде свјетским сувереном. А суверен, као што знамо, узима себи за право да прогласи изванредно стање у којем не вриједе никакви закони ни правила осим његове воље. Зашто ја данас браним границе у Еуропи, а јучер сам их прекрајао? Зашто рискирам нуклеарни рат у име свјетског поретка утемељеног на правилима кад сам га сам газио кад год сам хтио? Зашто осуђујем илегалне војне интервенције, окупације и анексије туђих територија кад сам све то сам чинио? Па зато јер могу. Нема ништа у ономе што Путин чини у Украјини, а што Запад није чинио прије њега, што га, наравно, нимало не оправдава.
Уопште нисте оптимиста по питању будућности света – написали сте недавно да „свет, какав данас јесте, није више место за живот, него претња самом опстанку живота“. Па, шта може да уради човек у таквом свету? Чему да се окрене?
Идеји радикалне промјене свијета, која је данас не само потпуно заборављена, него и морално, политички и идеолошки делегитимирана. Јесте ли се запитали откуда тај силни, све гласнији и агресивнији антикомунизам данас кад комуниста више нема и кад је комунизам само још поспрдна псовка, а не реална пријетња? Недавно, у интервјуу Илону Маску, Алис Вајдел, која води Алтернативу за Нјемачку, изјавила је да је Адолф Хитлер био комунист. Тиме није само дотјерала до апсурда ревизионистичку теорију о два тоталитаризма, према којој је фашизам само претјерана реакција на пријетњу комунизма, а нити се сукобила с чињеницама, него је загудила низ Масково ухо. Не боји се он фашиста, него оних који би у име егалитаристичких идеала довели у питање односе власништва на којима је изградио своје енормно богатство и моћ. Антикомунизам без комунизма је нека врста превентивног идеолошког удара против саме помисли на могућност алтернативе постојећем поретку. А да није ријеч само о идеолошкој превентиви, Маск је показао својом подршком британском ултрадесничару Томију Робинсону. Прошле године је видео-линком пред сто тисућа својих ултрадесничара најавио насиље. Ових дана је на своме Иксу пред 240 милијуна својих пратитеља хушкао на то насиље антимигрантску руљу у Белфасту.
Док слушамо о опасности од поновног буђења фашизма, ви упозоравате да може доћи и нешто много горе од фашизма…
Кажу да су људи који тврде да смо већ у трећем свјетском рату песимисти. Ја, напротив, тврдим да су они оптимисти, јер претпостављају да можемо бројити свјетске ратове, први, други, трећи, четврти итд. Дакле, вјерујемо да ће и након овог „трећег“ поново завладати некакав мир. А што ако ово није „трећи“, него посљедњи?
Мрачна улога филозофа
Како видите улогу филозофије и филозофа у оваквом свету?
Нажалост, мрачно. Погледајте оног Дугина у Русији. Кад га човјек слуша, добије дојам да је геополитика психички поремећај. Неки облик патолошке мегаломаније. Човјек, чије би реакционарне идеје у боља времена забављале пијано друштво у провинцијалној биртији, данас наступа на свјетској сцени, на којој премеће и распоређује милијарде људи као пијуне на шаховској плочи. С друге стране, ту је Алекс Карп, који води Палантир, приватну компанију која умјетну интелигенцију користи у сврху тоталног надгледавања људи и припреме за рат. Однедавно храни своје алгоритме с два и пол милијуна сати видео-снимака с украјинских фронтова. Тај дипломирани станфордски правник докторирао је филозофију код Хабермаса у Франкфурту. Не без разлога, зову га новим Мефистом. Мене, напротив, занима истина коју могу разумјети сви људи, и они неписмени. То је уосталом такођер филозофска идеја – наиме, та да су у својим интелектуалним потенцијалима сви људи једнаки.
Бобан Каровић: „Први новембар 2024. још траје“ – Одјеци комеморативног скупа у Новом Саду
Извор: НИН, бр. 3938, 18,6,2026, стр. 22-25.
