Пише: Теодосије Марзухос, свештеник, теолог, издавач, писац.
Превео са грчког: Никола Гачевић, свештеник
Једнога дана, године 1698, шведска краљица Христина, која је тада већ живјела у Риму, застаде пред једним очаравајућим кипом Бернинија, једног од највећих представника италијанског барока, знаменитог вајара и архитекте који је носио наслов:
„Истина, која се временом открива.“
Стајала је и са дивљењем посматрала то прекрасно и умно дјело великог умјетника, када јој неко рече:
— Видим, Ваше Височанство, да сте поштовалац истине. Нису сви владари такви…
Истина је то што говорите, одговори бивша краљица, али је исто тако чињеница да нису све истине од мермера!
Свети Јеванђелист Јован у одломку свога Јеванђеља (Јован, 17, 1-13), говори нам о истини која није… од мермера! Учи нас истини која је вјечни живот. Открива нам Истину која је Личност. И сам нам, као вјерни свједок, предаје „ријечи живота“ које је и он примио и доживио.
Сви ми тежимо томе да имамо истину, да се на њу ослањамо и да живимо у истини и од истине. Нико свјесно не љуби лаж. Једино се ђаво поистовјетио са лажју и постао отац лажи. Људи се могу самообмањивати и живјети у лажи, или се служити лажју онда када мисле да им то доноси корист; ипак, свако срце тражи истину и радује се када је пронађе и када њоме живи. Чак и онда када тога нисмо свјесни, лаж у души рађа тегобу и осјећање несигурности.
Са оваквим теоријским ставовима нико се не спори нити противрјечи. Чак је и Пилат у себи носио муку трагања за истином; и када је о њој чуо од Христа, упитао Га је: „Шта је истина?“
Христос му не одговара, јер зна да такво питање није ствар расправе, него живота. Није довољно да се човјек само мишљу бави тиме, него да донесе одлуку. Потребно је, прије свега, да одговориш на мучно питање великог философа Лудвига Витгенштајна: „Зашто да говорим истину, када ми је корисније да кажем лаж?“
Ако своју „корист“ не поистовјетимо са истином, и ако не будемо спремни да платимо све што таква корист кошта, јер тврдимо да нам је она истинска корист, онда разговор о истини постаје тек… философско празнословље беспослених мудраца и домишљатих брбљиваца. Тада истина постаје лијеп мраморни изложак, намијењен да задовољи радозналост сваког пролазног туристе, који ће јој се накратко задивити, а потом наставити свој знатижељни ход, и сам питајући: „Шта је истина?“
Ове седме недјеље по Пасхи прослављамо Свете Оце који су сазвали Први Васељенски Сабор, да би одредили истинску личност Христову, односно, ко је Истина. Ти Свети Оци, свједоци и мученици, нису приредили некакво лијепо платоновско сабрање! Нису били домаћини углађених поподневних разговора ради унапређивања… трагања и мишљења! Они су били „јављања Истине“. Шта то значи? Једноме је недостајала једна, или чак обје руке, јер су му их одсјекли… Други није имао очи, јер су га ослијепили… Трећи није могао говорити, јер су му ишчупали језик… Некога су други носили, јер су му ноге биле одсјечене… Други су били „без носа и без ушију“. Готово сви су на своме тијелу носили доказ и печат своје љубави према Истини. Сви су посвједочили да Истина није ријеч, него Личност. Истина није тек искреност у међусобном споразумијевању, него Неко, Кога човјек слиједи, па чак и кроз бол мучеништва, те тако чини да људски живот постане истинит. Христос је Истина и Живот.
Све што је лажно умријеће. Све што нема живота угасиће се. Свака самообмана ће се окончати и ишчезнути. А отрежњење ће бити болно и поражавајуће. Без руку, без очију, без ногу, носа и ушију, човјек ипак може живјети, ако зна да је све то жртвовао из љубави према Истини и ради самога живота. Али само тјелесна цјеловитост, без одлуке да човјек оствари оно о чему говори списатељица Фланери О’Конор, није довољна: „Да ли икада погледаш у себе? Да ли икада погледаш у себе, да видиш шта ниси?“ (књига „Ријетко је срести доброга човјека“), такав човјек не живи, него… умишља да живи. Тада се „истина“ сурвава у субјективизам личнога мишљења. Заједнички живот људи претвара се у збир „паралелних самоћа“, од којих свака има своју сопствену „истину“. А потом долази стварност, која се рађа као страховити плод таквог болесног субјективизма „истине“, да нас, ако успије, пробуди из таквог демонског дремежа.
Унутар Цркве (као Тијело Христово) пут познања и поистовјећења са Истином започиње свјешћу о томе „шта нисам“. Када човјек изгуби велико мишљење које има о себи, тек тада почиње истински да тражи Христа, не више из пуке умне радозналости, него суштинским и животним трагањем. Тада се Истина открива као Личност коју треба завољети и којој треба саобразити свој живот кроз испуњавање Његових заповијести. Тада човјек схвата да Истину не треба тражити зато што се она изгубила, него зато што је он сам изгубљен. Тада почиње да се прилагођава Истини, а не да жели да Истину претвори у корисно средство за управљање.
Тада човјек прихвата за учитеља Истине „онога коме су, ради Истине, ишчупали језик“. Он више не може говорити гласом и ријечима, али вапије снажније и потресније од многих предавања о истини. Такве Црква има за своје путовође и учитеље Истине, оне који су ту љубав платили крвљу, а не празним ријечима.
О Сунце (Христос) незалазно, неугасиво, несхвативо,
Ти, Који си просвијетлио мученике,
обасјај свјетлошћу и душу моју,
Тебе усрдно молим.
Крвљу Светих Твојих благослови нас
да бар по намјери будемо заједничари оних
који изабраше да буду заклани и умру,
пошто познаше Тебе- једину Истину.
Утврди у љубави Својој заједницу нашу,
„мило Твоје стадо“,
да бисмо славословили спомен Светих Твојих,
ми који кроз њихову крв
познасмо Тебе- Истину.
*текст на тему јеванђелског одељка који се чита на Литургији у недељу Светих Отаца Првог Васељенског Сабора, 24.05.2026)
