Пише: Оливер Јанковић
У некој врсти мале слатке освете Америкамцима за синоћњи пораз у кошарци, Србија је у ватерполу онемогућила САД толико жељено (још од Пекинга 2008) финале у овом спорту на води. Чак има и реципроцитета у великим изгледима које су наговјештавали синоћњи аутсајдери, српски „орлови“ у кошарци у односу на фаворизовани „дрим тим“, са шансама које су даване америчким ватерполистима у односу на двоструке олимпијске шампионе – делфине. Међутим Срби синоћ збиља јесу запријетили Американцима под кошевима, озбиљно и опасно.
А Американци Србима у базену нијесу нимало. Не знам како бих објаснио овај феномен српског ватерпола: три године без и једне једине медаље на европским и свјетским првенствима, и сада у потпуно новом саставу, са новим тренером, поново у борби за злато, у трећем узастопном олимпијском финалу? Нека мјешавина побједничког менталитета, несумњивог квалитета који се коначно подложио у функционалну цјелину, и могуће – ината. Ината у односу на гомилу пропуста током овог олимпијског циклуса, и ината у односу на све оно што је српски олимпијски тим пропустио током ових Игара у Паризу.
Њихово сребро нам је велика утјеха и радост послије 7 дана чекања од кад је Новак освојио своје феноменално злато. А њихово евентуално злато – изједначило би рекорд Србије из Токија од 3 освојена злата. За разлику од истоветног ватерполо финала у Рију 2016, сада су Хрвати изразити фаворити, са континуитетом титула у претходне двије сезоне. Али, с обзиром како су делфини испрескакали Грчку па Америку, то више није релевантан фактор. Српски делфини су учинили да са нестрпљењем, баш онако спортски и навијачки, ишчекујемо посљедњи олимпијски такмичарски дан. Учинили су да смо живи и активни до самог краја.
Александра Перишић у теквандоу наставила је традицију српских медаља у овом спорту, која непрекидно траје од Лондона 2012 ево до Париза, без престанка. Не умањујући значај броја од двије златне (до сад освојене) медаље, морамо нагласити да нас је Александра овим олимпијским финалом додатно обрадовала, и освојеним сребром подигла рејтинг Србије на олимпијској табели.
То што јутрос имамо загрантоване 4 медаље звучи исто или слично са успјехом у Пекингу (3 – сребро и двије бронзе) и Лондону (4 -злато, сребро и двије бронзе), а врло половично у односу на 8 медаља из Рија и 9 из Токија.
Међутим, како имамо загарантована 2 злата и 2 сребра то је успјех раван ономе из Рија, а у ишчекивању ватерполо финала , још смо и игри да поновимо успјех из Токија гдје смо имали 3 злата.
При свему овоме, да не заборавимо, да нас данас очекују двије борбе за још двије медаље, и то бронзане (кошаркаши и рвач Цаболов). И да додамо како не знамо шта може и докле може довеслати Милица Новаковић у К1 кајакашкој дисциплини, чије полуфинале и финале су на програму данас. 4 медаље су већ освојене а 7 су укупно теоретски у игри. Од њиховог коначног сјаја зависи и начин како ћемо вредновати овај несумњиви олимпијски успјех Србије у Паризу 2024.
