Пише: Оливер Јанковић
Новак Ђоковић, 39-годишњи најбољи тенисер свих времена, почео је свој нови ГС у Њујорку, дуелом против ко зна којег по реду анонимуса и аутсајдера жељног Новаковог скалпа. И мада је, ненадано, изгубио први сет у тај-брејку (што су дефинитивно знаци старости, који су раније били незамисливи), српски тенисер је узео ствар у своје руке. Упркос спарини, мучнини, напаљеном противнику, дупло већем броју неизнуђених грешки Ђоковић прави низ од два добијена сета (7:5, 6:4) а сљедећи, черврти сет меча, отпочиње брејком и вођством од 2:1. Чинило се да ће „матори“ направити класичан преокрет и новом побједом најавити свој реални поход на 25. ГС титулу. Јер, на овом УС опену нема Синера, Алкараз је дошао ровит… итд.
Међутим…“Хјустон, имамо проблем“! На тим, њему природним, надземаљским висинама, на којим је остао сам са анђелима и демонима шампиона, Новак је почео да се цијепа… по свим шавовима. Од тада, па до краја меча освојио је само један једини гем, а млади Аргентинац са друге стране мреже, ни крив ни дужан, ушао је у историју.
Ђоковић и Црна Гора, посебна веза; Тамо гдје је Новак највише Новак
Било је болно и тужно гледати ово распадање Новакове спортске фигуре на њујоршком терену. Све је подсјетило на овогодишњи Ролан Гарос и дуел са Бразилцем Фонсеком. Исто 5 сетова, исто демонстрација немоћи и пад у понор… Чини се да, ових дана, гледамо јасне границе људских моћи, као што смо прије 10 година гледали безграничну моћ шампиона. Са висина постигнућа и неугашених амбиција, на које се нико осим њега није попео, Новак се управо стропоштава, без своје кривице и гријеха. Из само једног разлога: јер је човјек, смртно биће, створ са својим границама.
Претпостављам да слиједи јавни прекор у стилу: што се не повуче? шта још ради тамо? само се бламира… итд. Такви, који ће то рећи, заборављају да је он тамо због нас, због наших дојучерашњих очекивања да ћемо њим и његовим рекетом ударити цијелом неправедном свијету још један српски шамар. Због тежње да мали покажу великима да су већи од њих. Због дарова које му је Бог дао, а посебно оног дара да буде најбољи на свијету. Такав соко који је навикао превисоко да лети, није кадар „спаковати“ своја крила и прећи у друштво жаба. Ово „цијепање“ атома, молекула, ткива – на висинама које нијесу предвиђене за дужи људски опстанак и боравак, ово је цијена свих небројених радости и узбуђења које нам је до сада донио и које ништа од ових данашњих посртања не може помрачити.
Пред нама је бар још једно „новаковско“ узбуђење и ишчекивање. А то је питање: шта сад? За некога ко је синоћ био на корак од побједе над дупло млађим противником (2:1 у сетовима и брејк предности у четвртом) одустајање није опција. За „момка“ који је ове године имао финале АО и полуфинале Вимблдона, одустајање није опција. За некога ко је актуелни олимпијски шампион, и који жели да „брани“ своје злато за два љета у ЛА, одустајање није опција. Позиција на АТП листи и бодови на њој одавно нијесу битна тема. Ђоковићу остаје да амфибијским скоковима са турнира на турнир, по распореду који сам осјети као најповољнији, некако „добаци“ до наредног Мелбурна, а послије њега и до Вимблдона 2027.
То су турнири на којима се осјећа као код куће и на којима (видјели смо то ове године) игра најбоље. Попут оног распарчаног Апола 13, коме је отказивао један по један уређај, на његовом путу у недохватљиво, наш миљеник мора да пресaбере преосталу енергију, да погаси све сувишне моторе, откачи све модуле предвиђене за оно што више није опција, и да се безбједно спусти на земљу, одакле је кренуо у невиђена космичка крстарења. А то „приземљење“, … it will be something!
