Пише: Редакција
Јуче је Црну Гору потресао стравичан злочин. У Даниловграду, на стрелишту „Чешка збројовка“, руски држављанин Михаил Николаевич Шабуњин, чији је статус и разлог боравка у Црној Гори у овом часу још увијек непознат широј јавности, хладнокрвно је ликвидирао тројицу запослених на том стрелишту а потом побјегао возилом једног од страдалих.
Након напуштања украденог возила, таксијем се пребацио у околину Херцег-Новог, гдје су га полицијске снаге лоцирале и окружиле. Након што је отворио ватру на полицијске службенике, Шабуњин је пуцао у себе и тако окончао свој покушај бијега нешто прије четири часа ујутро.
Суровост злочина и чињеница да је већи дио јучерашњег дана монструозни убица био на слободи подигли су на ноге читаву Црну Гору. Полицијске и безбједносне снаге, уз подршку војске, реаговале су веома експедитивно и ефикасно и веома брзо лоцирале бјегунца, онемогућивши му даље кретање.
С обзиром на конфигурацију терена и већи број могућих праваца за бијег који су Шабуњину били на располагању, полицијске, безбједносне и војне снаге заслужиле су сваку похвалу, тим више што је потјера за једним бјегунцем увијек тежа од потјере за групом која је видљивија и лакше уочљива.
Људи на три најважније политичке позиције у Црној Гори, предсједник Милатовић, предсједник Скупштине Мандић и премијер Спајић, одмах су се обратили јавности одмјереним саопштењима, изразивши саучешће породицама страдалих и позивајући грађане на опрез до неутралисања пријетње која нипошто није била занемарива. Спајић је поред тога најавио и проглашавање два дана жалости у земљи, те помјерање почетка школске године у Даниловграду на 3. септембар.
Они недобронамјерни међу политичарима и политичким активистима, овај су пут имали довољно обзира и разбора да не понове грешке из прошлости и да не узнемиравају јавност драматичним пропагандним објавама и да окривљују политичке противнике за криминални чин који у себи нема политичке конотације.
Изузетак је адвокат Веселин Радуловић који се већ данас на порталу АнтенаМ огласио површним текстом препуним општих мјеста и бесмислених питања из којих је лако закључити да адвокат Радуловић или има скривене активистичке и политичке намјере па користи злочин за скупљање политичких поена, или нема ни најблажег појма о полицијским пословима и о потражним тактикама, техникама и процедурама које нису нимало лагане и једноставне за организацију и вођење, те о прикупљању оперативних и безбједносно интересантних сазнања. Зато су његови пријекори и омаловажавање потјере за Шабуњином у најмању руку срамотни и малициозни, а уз то ничим не доприносе јачању друштвене свијести.
На овом мјесту битно је нагласити сљедеће: да су у Црној Гори на власти неке друге политичке снаге, Журнал би пред јавност изашао са истим овим текстом и у њему би била промијењена само имена политичара на кључним позицијама. Нисмо сигурни да би и Радуловић објавио свој текст, да су на власти политичке снаге које он сматра себи блиским. Зато његов текст може само да служи на срамоту, и његову личну и медија који је пристао да га објави.
Злочин у Даниловграду десио се без претходних изразитих упозорења и то је један од оних злочина који се могао десити било гдје, не само у Црној Гори. Управо је стога битно озбиљно се позабавити овом трагедијом јер је она подсјетник да је Црна Гора дио свијета и да је стога изложена пријетњама и искушењима какви се срећу свуда по свијету.
Државни органи у овом случају реаговали су ефикасно и професионално, заслуживши све похвале, али те похвале нису и не смију постати ловорике на којима ће се успавати. Влада и Скупштина пред собом имају задатак да што брже припреме и у скупштинску процедуру уведу приједлог много строже регулативе за обезбјеђивање ватреног оружја и убојних средстава на стрељанама, стрелиштима, продавницама наоружања… како би се спријечило да криминалне структуре лако дођу до таквог плијена.
Посебно је битно регулисати питање аутоматског наоружања на цивилним стрелиштима. Аутоматском наоружању мјесто је искључиво у владиним агенцијама, дакле у војсци, полицији и безбједносним агенцијама, и не постоји ниједан разлог који би оправдао могућност да и цивили долазе у додир с њим. Уосталом, ту је довољно слиједити правну праксу других, развијенијих земаља.
Но најважнија лекција која се већ сада може извући из овог случаја, и која се не односи само на Црну Гору, јесте опасност која се јавља када политика на себе преузме посао дефинисања безбједносних пријетњи и изазова, умјесто да тај посао остави надлежним и оспособљеним службама. Политике су склоне да пријетње и изазове проглашавају у складу са својим агендама, често без стварног или барем чврстог упоришта у стварности.
Задаћа политике јесте да успостави и спроводи ефикасан легислативни оквир који штити темељне вриједности, јавно добро и интерес друштва, а безбједносним пријетњама и изазовима треба да се баве надлежна безбједносна и полицијска тијела. То не значи да би злочин у Даниловграду био спријечен, јер нису постојали индикатори да ће до њега доћи, већ ову мисао треба схватити у контексту будућности.
Тамо гдје политика преузме монопол на одређивање пријетњи и изазова, а такав процес управо траје у Трамповој Америци, тамо су полицијске снаге склоне да као пријетњу виде само оно за шта им је политика рекла да је пријетња, а све друго да занемарују. На тај начин друштво се излаже повећаној опасности, у њему се ствара клима несигурности и страха а такво стање онда отвара простор разним и веома мрачним развојима догађаја.
За крај, остаје отворено питање ко је био и шта је тачно радио Михаил Николаевич Шабуњин. Доступни подаци говоре о његовим честим преласцима границе у БиХ, али не објашњавају разлоге тих путовања. Шабуњин је био хладнокрвни убица, а опрема која је пронађена код њега након што је извршио самоубиство показује да је он владао знањима и вјештинама за преживљавање у природи којима највећи број људи не влада.
О његовим активностима и пословима не треба нагађати јер то не води нигдје. Одговоре на та питања треба да дају надлежне безбједносне и полицијске службе, а у овом конкретном случају од виталног је значаја размјена оперативних информација са полицијским и безбједносним структурама Босне и Херцеговине и Републике Српске, јер је Шабуњин управо тамо често одлазио, а по свој му је то требала бити и коначна дестинација бијега.
Злочин у Даниловграду оставио је неизљечиве и дубоке ране на три породице. Управо те ране обавезују државну управу и власти у Црној Гори да овај злочин искористе како би пооштрили и прилагодили потребне законе и тако повећали безбједност грађана. Али поред закона, потребно је уложити додатни напор да надлежне полицијске и безбједносне агенције постану још ефикасније. Живимо у свијету у којем се пријетње непрекидно усложњавају и постају све теже и изазовније. Зато и снаге које се против њих боре морају непрекидно да напредују. Те снаге у Црној Гори показале су да постоји темељ на којем ће се градити тај напредак. Да би се заиста градио, потребно је да власт у Црној Гори остане посвећена путу на којем се налази и циљевима које је пред себе поставила.
