Пише: Оливер Јанковић
Рекосмо прије неки дан да је Новак Ђоковић изразити индивидуалиста који се тешко сналази у дубл-игри итд…. али је синоћ показао изразити осјећај за колективну игру, дошавши у Минхен да подржи „орлове“ пред одлучујући меч ЕУРО 2024. Али осим његовог присуства и велике моралне подршке, он није могао помоћи српским фудбалерима да дођу до жељеног резултата.
Игра Србије на овом првенству спада у најружнија и најдекадентнија фудбалска издања икада виђења на зеленом терену. Изузев голмана и три штопера (нарочито Страхиње Павловића) остатак екипе није показао ништа. Нећу трошити ријечи око лопте која се у нашем посједу креће искључиво ка нашем голману; око везног реда који не може да повеже нити један пас, нити један пресинг, нити једну дуел игру и око квалитетних нападача који никако да дођу у додир са лоптом. Игра Србије није окренута противничком голу, а наши фудбалери, сви од реда, имају бар два или три додира са лоптом прије него што је предају саиграчу. У односу на друге екипе то дјелује превише споро и неупотребљиво.
Званична статистика са синоћње утакмице кристално говори да је голман Предраг Рајковић играч Србије са највише тачних пасова у репрезентацији. Да није за плакање било би за Риплија. Раде Богдановић је у студију РТС-а послије утакмице инсистирао на томе да посљедње три године, послије чувене утакмице у Лисабону, није напредовала тактички ни у погледу визије игре на терену. Другим ријечима – Србија у фудбалу није добро вођена.
Ако саберемо три утакмице са Мундијала из Катара, са овим утакмицама у Њемачкој, и ако то повежемо са издањем у квалификацијама, група играча коју је окупио и тактички организовао Пикси Стојковић не може се назвати репрезентацијом. Јер само име и појам репрезентације требало би да показује нешто најбоље. А ми, знајући да имамо квалитетне играче, овакав низ такмичарских утакмица можемо сматрати потпуним анти-фудбалским издањем.
