Пише: Валден Бело
Превод: Журнал
Недавни једнострани напади Сједињених Држава на иранска постројења за нуклеарни развој јасно показују да је мултилатерализам мртав — и да је то стање на снази већ извјесно вријеме.
Не ради се само о томе да је мултилатерализам изгубио значај у контексту употребе војне силе. Кључне институције глобализације под вођством Запада више не функционишу или се налазе у некој врсти хибернације. На то је указала и одлука америчке владе да бојкотује и Самит о финансијама и развоју у Севиљи, у Шпанији, ове седмице, као и климатски самит у Бону двије седмице раније.
Свјетска трговинска организација никад се није опоравила од краха Пете министарске конференције у Канкуну 2003. године. САД су, заправо, предњачиле у њеном обесмишљавању, блокирајући именовања у апелационо тијело — кључни механизам организације.
Унутар ММФ-а и Свјетске банке већ дуго постоји жесток отпор према измјени расподјеле гласачке моћи како би Кина, остале земље БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка), те друге државе Глобалног југа добиле утицај који им припада у складу са новим глобалним економским односима. Већ више од четири године, од окончања иницијативе Г-20 за суспензију дугова, иако се многе земље Глобалног југа све дубље заглибљују у дужничку кризу, која по неким мјерилима превазилази ону из осамдесетих, сјеверни дио свијета није понудио ниједно ново рјешење. Умјесто тога, Париски клуб пребацује кривицу, оптужујући Кину што не приступа заједничком фронту према земљама дужницама.
Што се тиче климатског финансирања — и поред конструктивних уступака Глобалног југа, попут иницијативе са Барбадоса познате као „Бриџтаун“, која покушава повезати развој с климатским фондовима — износ од 58 милијарди долара, добијен послије година напорних преговора, дјелује мизерно у односу на 1 билион долара колико је годишње потребно за надокнаду губитака и штете које климатски загађивачи наносе Глобалном југу. Са администрацијом у Вашингтону која негира климатске промјене, и остале велике загађивачке силе добиле су изговор да не појачавају већ ионако слабашне и добровољне обавезе које су преузеле. Иако ће се Конференција УН о климатским промјенама (UNFCCC) одржати у новембру у Белему, Бразил, реалност је да су преговори практично на мртвој тачки.
Смрт једне велике стратегије
Сједињене Државе одиграле су кључну улогу у повлачењу из мултилатерализма, а тај процес почео је много прије појаве Доналда Трампа. Ипак, управо је Трамп скинуо маску, одбацио лицемјерје и јасно означио крај велике стратегије либералног интернационализма — доктрине која је више од осам деценија усмјеравала америчку спољну политику, засновану на ангажману гдје год би интереси америчког капитала или државне моћи били угрожени. Како је примјетио Виктор Орбан, европски лидер којег Трамп највише цијени, план овог америчког „снагатора“ јесте да се САД повуку у своје двориште — у Америке — фокусирајући се на обнављање империјалног срца, односно Сјеверне Америке, и истовремено учвршћујући контролу над Латинском Америком кроз агресивно оживљавање Монроове доктрине. А Орбан додаје: „Извоза демократије више неће бити.“
Трамп можда дјелује непредвидиво, али постоји линија која повезује његова лутања. Он једноставно признаје оно што су његови претходници одбијали да виде — да је империја преоптерећена и да више нема ресурса да одржава бројне глобалне ангажмане. Уз то, он одговара на жеље најснажнијег и најорганизованијег дијела своје базе — покрета „Учинимо Америку поново великом“. Тај покрет је плод четири деценије дуге кризе капитализма и империјализма. Са прогресивног становишта, он носи бројне контрадикторности. Ријеч је, како би то Алтисер рекао, о „преодређеном противурјечју“ — мјешавини најгорих расистичких, етноцентричних и антиинтелектуалних порива с дубоким презиром према неолибералним, глобалистичким иницијативама и интервенционистичкој, ратоборној политици коју су спроводили либерални и неоконзервативни интернационалисти током протеклих осамдесет година. То јесте облик фашизма, али за разлику од оног из 1930-их, није усмјерен на експанзију, већ је окренут унутрашњем реструктурирању.
Оно што избија на површину јесте империјализам у дефанзиви — усмјерен на подизање царинских зидова против страних увоза. Усвојене су оштре мјере како би се спријечио улазак небјелачких миграната и протјерали радници без докумената; прекинути су глобални ланци снабдијевања које је успоставио амерички транснационални капитал; производни капацитети враћени су унутар граница Сједињених Држава; и, на посљетку, САД су се потпуно повукле из свих колективних напора за рјешавање климатске кризе. Програм „Учинимо Америку поново великом“ (MAGA), чији су идеолози Питер Наваро, потпредсједник Џеј Ди Венс, Такер Карлсон и Стив Бенон, ужива велику популарност, мада га традиционални економисти сматрају чистом лудошћу.
Свијет, по свему судећи, улази у еру геоекономске конкуренције, у којој слободна трговина и слободно кретање капитала уступају мјесто блиској сарадњи између националног капитала и државе, с циљем ограничавања страних утицаја на домаће тржиште и спречавања да конкуренцијски државно-корпоративни актери дођу у посјед напредних технологија, посебно вјештачке интелигенције. Ријеч је о индустријској политици с осветничким, реакционарним набојем. Када је ријеч о Трампу, преферирани начин односа према Глобалном југу није мултилатерална сарадња кроз институције Бретон Вудса, него једностране економске мјере и, у крајњем случају, војни удари без партнера, као што су били недавни напади на Иран — али свакако без ангажовања копнене војске.
Како се често каже, природа мрзи вакуум. Са смрћу мултилатералног система под доминацијом САД, многе земље Глобалног југа трагају за алтернативним изворима економске и политичке подршке. Међу потенцијалним партнерима издваја се савез познат као БРИКС, који за разлику од групе Г77 — иако она има важну улогу у изградњи савезништва међу земљама у развоју — располаже стварном економском снагом.
Успон БРИКС-а
БРИКС се институционално развијао постепено. Нова развојна банка (NDB) и Споразум о контингентним резервама (CRA), који су осмишљени да обављају функције сличне Свјетској банци и ММФ-у, основани су 2015. године, али су дјеловали релативно ненаметљиво — вјероватно како би увјерили Запад да им није намјера да замијене кључне институције мултилатералног система под западном доминацијом, као и да одврате земље у развоју од тога да их одмах виде као озбиљну алтернативу у развојном и кризном финансирању. До краја 2021. године, кумулативно кредитирање NDB-а износило је свега 30 милијарди долара — што је само мали дио укупног кредитирања Свјетске банке у периоду од 2015. до 2021.
Од 1. јануара 2025. године, Египат, Етиопија, Иран, Индонезија и Уједињени Арапски Емирати (УАЕ) придружили су се првобитној петорци чланица. Тако сада савез од 10 земаља обухвата више од 40 одсто свјетске популације. Уједно држе и значајних 28 одсто глобалне економије, што износи око 26,5 билиона долара.
То што се велики број држава — укључујући Тајланд и Малезију — налази у реду за чланство у БРИКС-у, указује на то да земље Глобалног југа све више препознају да се тас полако, али сигурно, нагиње против Запада — који постаје све више дефанзиван, нервозан и несигуран.
Неке од садашњих и будућих чланица располажу значајним вишковима капитала који би се могли ставити у службу развојног финансирања. Поред Кине и њених огромних ресурса, УАЕ имају суверени фонд у вриједности од 2,23 билиона долара. Саудијска Арабија, која је одгодила чланство, али се очекује да ће се прикључити, има фонд вриједан 1,3 билиона долара. Ови износи би могли знатно ојачати финансијски капацитет CRA и NDB.
Јесу ли наде које многи у Глобалном југу полажу у БРИКС реалне?
Прије свега, БРИКС — а посебно Кина — одиграли су велику улогу у премјештању глобалне економске равнотеже у корист југа, до тачке која прелама деценијама утврђени поредак. Кина је, нарочито у посљедњих двадесет пет година, бројним земљама Глобалног југа обезбиједила алтернативне изворе финансирања, отварајући тиме већи простор за развојне политике. Како примјећује прогресивни економиста Кевин Галагер, Кина је данас „највећа развојна банка на свијету“. Ово је изазвало велику нервозу и негативне реакције на Западу. Иако постоје објективне мане у кинеском приступу кредитирању, неке тврдње које круже западним медијима су отворене лажи — попут наратива да Кина намјерно гура земље у дужничко ропство. То је, како Галагер каже, „глупост подстакнута од стране ММФ-а“. Кинеска помоћ свакако није лишена интереса, али не долази с разорним условљавањима као што је случај с кредитима ММФ-а и Свјетске банке.
Разлози за опрез
Ипак, постоје разлози за опрез. Институционални механизми БРИКС-а за пружање помоћи још су увијек релативно слабо развијени. Проблем није само у потреби за повећањем обима финансијске подршке. Многе земље које желе да се прикључе имају и очекивања да ће процеси доношења одлука унутар БРИКС-а бити више партиципативни и демократски него у западним институцијама. Стога је велико питање: да ли су кључни актери у БРИКС-у спремни да подијеле моћ одлучивања и контролу над ресурсима?
С тим у вези, поставља се и друго питање: ако водеће чланице БРИКС-а представљају комбинацију ауторитарних и формално демократских режима, је ли реално очекивати да те државе неће у мултилатерални оквир пренијети и своје унутрашње моделе владавине и одлучивања?
Ове године обиљежава се седамдесета годишњица чувене Бандуншке конференције. Глобални југ је прешао дуг пут — од процеса деколонизације, па до тачке у којој се, нарочито у посљедњих седам деценија, приближио критичном моменту у глобалној расподјели моћи у односу на Глобални сјевер. Међутим, Бандуншка декларација није била само манифест политичке и економске деколонизације. Прва од десет тачака декларације гласила је: „Поштовање основних људских права и циљева и принципа Повеље Уједињених нација.“
Двије кључне земље покретачи у Бандунгу биле су Индија и Кина, које данас играју централну улогу у оквиру БРИКС-а. Нехру и Џоу Енлај били су узорни представници Глобалног југа 1955. године, у вријеме када је деколонизација била најважнија политичка тема. Но, када је ријеч о првом принципу из Бандунга, данашње владе тих земаља тешко да се могу назвати узорима људских права. Индијом данас управља хиндуски националистички режим који муслимане третира као грађане другог реда. Пекинг се оптужује за присилну културну асимилацију Ујгура, мада постоје тврдње да Запад ту ситуацију често пренаглашава. Што се тиче других кључних организатора из Бандунга, војне хунте у Мјанмару и Египту озлоглашене су по масовним кршењима људских права.
Заправо, већину држава Глобалног југа и даље контролишу елите које, било кроз ауторитарне или либерално-демократске режиме, одржавају друштвено-економске структуре пуне неправде. Стопе сиромаштва и неједнакости су запањујуће. Џинијев коефицијент за Бразил износи 0.53, што га чини једном од најнеједнакијих земаља на свијету. Код Кине је 0.47, што такође указује на велику неједнакост, упркос значајним успјесима у смањењу сиромаштва. У Јужној Африци, тај коефицијент је застрашујућих 0.63, а чак 55,5 одсто становништва живи испод границе сиромаштва. У Индији, доходак се све више поларизује током посљедње три деценије, уз драстично повећање броја милијардера и лица с високим имовинским статусом.
Реалност за огромну већину становништва Глобалног југа — укључујући домородачке заједнице, раднике, сељаке, рибаре, номадске групе и жене — јесте економска искљученост. У либералним демократијама као што су Филипини, Индија, Тајланд, Индонезија, Јужна Африка и Кенија, учешће у демократији често се своди на периодично гласање у изборима који све чешће губе значење. Модели инвестиција и сарадње међу земљама југа, попут Иницијативе Појас и пут и разних споразума о слободној трговини, често у пракси значе отимање земљишта, шума, вода и мора у сврху „националног развоја“. Локално становништво — у великом броју случајева домородачко — буде протјерано са своје земље, лишено извора живота и територија предака, с мало или нимало правне заштите, што призива дух новог, домаћег колонијализма и контрареволуције.
Двије су ствари овдје посебно важне. Прво, иако је Глобални сјевер одиграо значајну улогу у одржавању сиромаштва и неједнакости у Глобалном југу, добар дио данашњег стања у тим земљама јесте дјело самих елита Глобалног југа. Друго, демократско управљање на глобалном нивоу не може се одвојити од демократског управљања на локалном нивоу.
Капитализам и мултилатерализам
Постоји и трећа, нимало занемарљива чињеница коју треба узети у обзир када разматрамо будућност БРИКС-а — и ту је корисно упоредити историјски тренутак Бандунга с данашњицом. У вријеме Бандуншке конференције, свјетска политичка економија била је далеко разноврснија. Постојао је комунистички блок на челу са Совјетским Савезом. Кина је тежила даље од националне демократије ка социјализму. Неутралне државе, попут Индије, настојале су наћи трећи пут између комунизма и капитализма. Данас, након деценија неолибералне трансформације и у Глобалном сјеверу и у Глобалном југу, та разноликост је нестала. Можда и највећа препрека новом, праведнијем свјетском поретку јесте управо то што су све земље данас уграђене у систем глобалног капитализма, у коме потрага за профитом остаје покретач економског раста, али и извор дубоких неједнакости и опасности за планету.
Динамични центри глобалног капитализма јесу мијењали географију у посљедњих 500 година — од Медитерана, преко Холандије, Британије, САД, па сада ка Азијско-пацифичком региону — али капитализам наставља да се шири у најудаљеније дијелове свијета и да све дубље укоријењује своју моћ тамо гдје је већ продро. Како се каже у једном чувеном манифесту, „капитализам стално претвара све чврсто у дим“ — стварајући неједнакости и унутар и између друштава, те нарушавајући однос човјечанства и планете. Без обзира да ли је ријеч о тржишном, развојном или државном капитализму, логика извлачења суфицита и стварање огромних еколошких и друштвених спољашњих трошкова остаје иста у свим облицима.
Да ли је могуће изградити нови, учешћу отворенији систем мултилатерализма без успостављања посткапиталистичког система економских, друштвених и политичких односа?
Свијет није осуђен да понови искуство Запада. Веома је позитивно што се хегемонија Сјевера урушава и што се распада мултилатерални систем који је успостављен како би доминирао Глобалним југом. Умјесто да покушавамо поправити тај систем, боље је стремити његовом растављању као стратешком циљу — кроз комбинацију преговора, промоцију радикалне контра-агенде и, гдје је неопходно, принуде као комплементарних алата.
Хавијер Блас: За нафту, ово није понављање 1973. године – али опет би могло бити незгодно
Срушити Севиљу и Белем, али…
С обзиром на то да су Сједињене Државе иступиле из процеса „Финансирање за развој“ и бојкотовале пред-КОП 30 састанак у Бону, требало би допустити Европљанима да „спасавају мултилатерализам“ у Севиљи и Белему. Те скупштине треба искористити као платформе за додатну дискредитацију самог мултилатерализма.
Замјенити такав систем, међутим, неће бити лако, и биће и застоја и исклизнућа на том путу.
Како је знаменити италијански марксиста Антонио Грамши записао: „Стари свијет умире, нови се још не може родити — сада је вријеме чудовишта.“ Доћи до сигурне луке није могуће без великих ризика, и као код Одисеја, чувена чудовишта Сцила и Харибда можда ће још увијек пријетити на том путовању.
Валден Бело, колумниста за Foreign Policy in Focus, аутор је или коаутор 19 књига, од којих су најновије Последње стајалиште капитализма? (Лондон: Zed, 2013) и Стање фрагментације: Филипини у транзицији (Кезон Сити: Focus on the Global South и ФЕС, 2014).
Извор: Foreign Policy
