Пише: Марјан Чакаревић
Колекција „Box Set 2“ је покушај да се одговори на питање колика је унутрашња вредност ових књига у контексту нових песничких гласова које сâм аутор Звонко Карановић у доброј мери обликује.
Са својих до данас десет објављених песничких књига – почев од самиздата Blitzkrieg (1990) и култног Сребрног сурфера (1991), преко Тамне магистрале (2001), па закључно са Иза запаљене шуме (2018) – али и укупним својим поетским и (контра)културним деловањем, Звонко Карановић је постао нека врста гуруа, учитеља алтернативног погледа на уметност и поезију, отприлике онако како су то били новосадски неоавангардисти седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Тешко је сада објаснити шта тачно представља ово одређење, али извесно је да га никако не треба разумети као искључујуће из, још неодређенијег, главног тока савремене поезије и културе, и то тим пре што је Карановић, поред саме поетичке радијације, и захваљујући радионицама писања, које води, као и издавачкој кући Енклава, чији је оснивач и уредник, последњих година постао једна од најутицајнијих фигура у новој песничкој генерацији.
Отуда колекција Box set 2 није само прост збир четирију књига (Месечари на излету, 2012; Кавези, 2013; Златно доба, 2015; Иза запаљене шуме, 2018), које следе први Box set: сабране песме 1990-2004, већ и једна врста ауторске самопровере, покушај да се одговори на питање колика је унутрашња вредност ових књига у контексту нових песничких гласова које сâм Карановић у доброј мери обликује. Али ова провера је свакако и поетичка, и тиче се испитивања значења и значаја ониричко-надреалистичких и битничких књижевних пракси у доба превласти аутофикције и лиризованих исповести.
Карановић, наиме, никада није био превише наклоњен стварносној или критичкој поезији, али ни комплексним постмодерним текстуалним играма и стратегијама, и у томе можда и лежи тајна успеха ове поезије. Његов отклон од оба речена пола подразумева, управо на трагу надреализма и бит поезије, покушај да се референтна стварност превлада с једне стране заумно-асоцијативним завиривањем „иза“, а са друге ослањањем на поп-културне обрасце. Потоњи обрасци најупадљивије су реинтерпретирани у прозаидама из Месечара на излету и, нарочито, у књизи Кавези, у којима се богатство и сложеност унутрашњих светова Карановићевих лирских јунака тару о оштрине спољашњег света. Ти јунаци, које би заправо могао представљати и свако од нас, месечаре по рубовима својих живота и света у који су бачени, а ови рубови су негде класно-социјални, некад емоционално-психолошки, али једнако тако и поетичко-културни. Разрешење „сукоба“ се у овим прозаидима по правилу дешава с ону страну стварности, било неким неочекиваним мотивом, било отварањем непознате перспективе или нове стварносне равни, а понекад и предвидљиво, у овом свету.
Карановић никада није био превише наклоњен стварносној или критичкој поезији, али ни комплексним постмодерним текстуалним играма и стратегијама, и у томе можда и лежи тајна успеха ове поезије
Али уколико у овим двема књигама и има повремених исклизнућа у општа места, књиге Златно доба и, у нешто мањој мери, Иза запаљене шуме, највиши су домети досадашње Карановићеве лирике. У Златном добу, чија је позорница симболично названа „институт“, психонаутика лирских јунака, изванредно сугестивним ритмом, варирањима и понављањима, своди се на врћење укруг, на егзистенцијални безизлаз и кататонију: „у мраку/ у том мрклом мраку/ на месту где сам застао/ на ничијој земљи// иза сивог неба/ помаљало се још једно такво небо/ стакла су се заустављала/ надомак лица// ко ће ослободити све те животиње?/ ко ће помоћи свим тим људима?“. Исто је тако у песми „Био је рат“, у којој као да некаква зла коб не дозвољава да се крене даље: „(…) био је рат// водили смо досадан свакодневни живот/ лајали, пушили, прали, пеглали// био је рат// био је рат, ав-ав-ав на човека прибраног/ прибраног, растројеног, сервилног/ био је рат/ понекад ми је успевало да личим на шимпанзу/ човека веселог/ био је рат“.
У таквом свету утеху могу да пруже само светови уметности и маште, па су стога ове песме у сталном дијалогу са брижљиво одабраном културном традицијом. На крају крајева, и то је једна од улога коју поезија треба да игра: да буде уточиште за све изгубљене и дивље душе, које очајнички покушавају да и даље верују другим људима.
Извор: Радар
