Пише: Марија Видић
Да је Агата Кристи (1890–1976) још жива и да пише крими романе, као мистериозни отров данас би вероватно користила оземпик или можда нову генерацију лекова за смирење. Овако је баш волела да трује своје јунаке цијанидом и читавом плејадом разних старомодних отрова које је познавала толико беспрекорно да је добијала похвале у уводницима научних журнала.
У време када краљица крими романа пише о детективским подвизима Херкула Поароа и госпођице Марпл, хемија цијанида увелико се користи у галванизацији и рударењу злата, а форензичке методе за утврђивање тровања цијанидом већ су усавршене. Чак, процес којим цијанид прекида ћелијско дисање један је од првих биохемијских механизама тровања који је детаљно разјашњен и описан. Током Велике кризе 1930-их број самоубистава цијанидом толико је порастао да романи у којима јунаци мистериозно и брзо умиру од овог отрова привлаче много пажње и читалачке публике.
Цијанид је открио Карл Вилхелм Шеле пред крај 18. века у свом хемичарском замаху када је за свега десетак година открио и описао и кисеоник, манган, глицерин, винску киселину, оксалну киселину, хлороводоничну киселину, хлор, млечну киселину, арсенове оксиде, флуороводоничну киселину и друга једињења. Међутим, у то време није било јасно шта цијанид чини толико отровним. Открића још токсичнијих цијанидних соли у првој половини 19. века подстичу развој форензичке хемије због пораста случајних и намерних тровања.
Цијанид се може лако наћи у природи. Углавном као одбрану од предатора, производе га неки инсекти, алге, бактерије и гљивице, а на нашим просторима има га у коштицама и семенкама воћа као што су кајсија, бресква, јабука, горки бадем и друго. Но, није Агата Кристи о цијаниду читала из новина. Њена животна прича, која завређује посебан роман, водила је на места где је цијанида, као и арсеника, морфијума, хлорал хидрата и стрихнина – у најчистијем облику – било на претек. Потекавши из добростојеће породице из обалског града Торкија у Енглеској, била је добро образована код куће и у француским школама. Имала је музички таленат и глас довољно добар за каријеру у концертним дворанама. Посао на чишћењу, фотографисању, организовању и каталогизирању археолошких налаза из Сирије и Ирака – на чему је радила са супругом – уписао је и у анале археологије. У периоду од краја Првог светског рата до пред крај 1970-их написаће 78 крими романа, шест “обичних” романа, четири публицистичке књиге, 150 кратких прича и 20 драма.
Но, пре свега тога, као девојка, на почетку Првог светског рата, почела је да ради као медицинска сестра добровољац у локалној болници у родном Торкију. Како се из болнице враћала сама ноћу, предложено јој је да се пребаци на место апотекарке у тек отвореној болничкој апотеци, где ће имати повољније радно време. Пишући о овом периоду живота младе Агате, Катрин Харкуп у новој књизи V is for Venom – Agatha Christie’s Chemicals of Death (Bloomsbury, 2025) наводи како ће Агата имати додатну обуку, приватног тутора фармацеута, а такође полагати и неколико испита пре него што ће се 1917. године квалификовати за апотекарку. “Лекови доступни почетком двадесетог века били су веома различити од оних који би вам данас могли бити преписани. Полице апотека биле су препуне бочица арсена, стрихнина, кониина (из кукуте) и многих других једињења која би се данас сматрала отровима, а не лековима. Како је медицина напредовала, многа једињења са којима је Кристијева започела каријеру издавања лекова нестала су из фармакопеје јер њихове опасности надмашују све користи које могу понудити и откривене су боље алтернативе. Међутим, неки лекови су и даље са нама из тог времена. Морфин, дигиталис (у рафинисаном облику), атропин и барбитурати се и данас дају пацијентима мада не тако слободно као у прошлости и уз много боље праћење њихових ефеката”, објашњава Катрин Харкуп. Обављање тог посла помогло је Агати да разуме – и добро искористи у својим романима – како одређена доза чини разлику између отрова и лека.
Апотеке у време Првог светског рата нису имале већ припремљене и запаковане лекове у прецизно одмереним дозама и са пажљиво исписаним упутствима за употребе. Апотекари су имали рецепте захваљујући којима су састојке мерили, дозирали и мешали правећи тонике, прахове, пилуле и креме. Није постојао начин да се на лицу места, брзо и тачно провери да ли је дозвољено мешати две супстанце, шта са чим реагује и која доза је горња граница која се сматра леком – то је захтевало темељно знање и искуство. Но, Агата Кристи се изненађујуће брзо уходала. И док је тако дане проводила у апотеци међу свим тим бочицама, у глави је полако плела радњу свог првог романа Тајанствени догађај у Стајлсу, у којој се појављују, међу многим јунацима, Херкул Поаро и једна лепушкаста штићеница из болничког диспанзера. Своју прву жртву из романа, госпођу Емили Инглторп, Агата је убила прецизним фармацеутским знањем, медицинским дозама стрихнина, калијум бромида и опијата. Док је комбинација два лека смртоносна, трећи је одложио појаву симптома код госпође Инглторп. Како наводи Катрин Харкуп у V is for Venom – Agatha Christie’s Chemicals of Death, Агатино објашњење на који начин су лекови деловали преузето је скоро дословно из књиге Уметности издавања лекова, из које је вероватно учила за испите. За роман Тајанствени догађај у Стајлсу Агата је добила похвалу у рецензији “Фармацеутског часописа”, као редак роман који је “правилно написан”, уз напомену да ауторка има фармацеутско образовање или је позвала стручњака.
Од тог тренутка, лекови и отрови су постали константа – никако досадна и предвидива – у Агатиним романима. Од више стотина јунака које је побила у романима и кратким причама, већина је ипак умрла у инцидентима са ватреним оружјем (њих 35) или била убодена ножем, секиром и слично (26). На трећем месту по броју жртава је цијанид (23), затим ударац у главу (22), гушење (18), арсен (12), отров у ширем смислу (11) и дављење (9). Но, иако ватрено и хладно оружје лако обављају “прљав посао”, врхунац мистерије је у суптилнијим случајевима тровања за које користи морфин, хлорал хидрат, стрихнин, дигиталис, убод инсекта, атропин, гушење угљен-моноксидом или другим гасом, разне хемијске отрове, змијске отрове, тринитрин и друго. И док се овим поузданим отровима редовно враћала, методе администрирања, дозе и околности толико је мењала да је чак и Агатин редовни читалац могао бити само криво заведен.
Када се на почетку Другог светског рата као волонтерка поново обрела на прагу лондонске болнице, иза себе већ је имала око 30 наслова. Апотекарске испите положила је 20-ак година раније, а фармацеутика се значајно развила између два рата, па је Агата опет прионула на учење. У болници је радила по сменама – два цела дана, три дана по пола смене и суботом пре подне. Такав распоред, а и одсуство супруга Макса Малована, угледног археолога, који је као ратни волонтер био прекомандован у Африку, оставили су јој много времена за смишљање заплета и метода убистава. Током рата написала је 12 романа.
Као већ славна списатељица, после рата Агата је наставила да се образује и учи о отровима и лековима. Градила је импозантну стручну библиотеку и дописивала се са стручњацима како би спречила евентуалне фармацеутске грешке које би могле да је дискредитују у стручној јавности и код читалаца. У романе је уводила и мање познате отрове шепурећи се својим позамашним познавањем хемије, биохемије, физиологије, фармацеутике и других наука.
У роману Џеп пун ражи из 1953. године Агата се бави биљком тисом (Таxус). Ово зимзелено стабло које се зими окити црвеним бобицама, насељава већи део планете – па и наше просторе и лондонске вртове – а познато је као врло отровно. За Агату, тиса је злокобно дрво, повезано са смрћу и гробљем, дрво које изазива нелагоду и чудне осећаје. Садржи алкалоид таксин, откривен још 1856. године, а сви делови тисе осим црвених бобица су кардиотоксични. Изазивају најпре стомачне проблеме, затим ремете рад срца, изазивају аритмију и оштећују бубреге и јетру. Смрт наступа нагло, услед парализе и гушења, понекад и без јасних симптома. Управо тај отров таксин Агата је искористила да убије лондонског бизнисмена Рекса Фортескјуа. Пошто је попио јутарњи чај, Рекс је нагло умро, а у џепу су му касније пронашли пуно ражи. Испоставило се да је таксин појео са мармеладом, једном посебном теглицом коју је Рекс тог јутра начео. Три године након објављивања романа Џеп пун ражи, научници Граф и Бедекер примењују напреднију хроматографију и откривају да тиса садржи најмање 11 различитих алкалоида, а тек 1991. године ради се на разјашњењу њихове хемијске структуре. Но, нова открића нису умањила вредност романа. Иако таксин није једина отровна сусптанца у овом дрвету, што је тадашње знање које су имали и Агата и стручњаци, дејство и симптоми тровања изузетно су верно описани.
Агата Кристи није волела неуредна убиства – сцене злочина из њених књига нису укључивале просуте мозгове или крваве зидове и огледала. Чак и када је користила бактерије за своје жртве, све је било чисто, бело, уредно и уштиркано: мало парче завоја са гнојем из мачјег уха на посекотини из које ће се развити смртоносна инфекција; антракс је у четки за бријање. Лепа, уредна места злочина, неочекивани отрови, убице и савршена фармацеутика.
Извор: Време
