Пише: Урош Липушчек
Европски политичари поново – већ трећи пут за нешто више од сто година – слијепо воде Европу у нови рат. Невјероватно, али истинито: све то опасно подсјећа на увод у Први свјетски рат. Историја се, бар када је ријеч о Европи, показује као лош учитељ.
Најновија потврда тог заноса ка рату јесте скорашњи приједлог Европске комисије о такозваном „ратном Шенгену“, који би омогућио да се војске Европске уније практично несметано крећу преко европских граница према истоку, без обавезе да траже сагласност појединачних држава чланица. То је у директној супротности и са начелом суверенитета држава чланица и са основним актима саме Европске уније.
Према ријечима Каје Калас, високог представника ЕУ за спољну и безбједносну политику:
„Брзо кретање европских војски од суштинског је значаја за одбрану Европе. Борбена спремност у основи зависи од тога можете ли своје тенкове и војнике пребацити тамо гдје су потребни, онда када су потребни. Европа се суочава са до сада невиђеним безбједносним пријетњама. Потреба за бољом војном мобилношћу не може бити јаснија.”
О б дипломатији – наводно њеном основном послу – бивша естонска премијерка као да је потпуно заборавила. „Рат, рат и припреме за рат” данас су парола водећих политичких елита Европе.
У епицентру ових збивања поново се налазе двије најмоћније европске државе: Њемачка и Русија.
Упозорење њемачког „гвозденог канцелара“ Ота фон Бизмарка, творца европске равнотеже снага с краја XIX вијека – уочи Првог свјетског рата – пало је у заборав: да мир у Европи зависи од стабилних односа између Њемачке и Русије.
Садашњи њемачки министар одбране, Борис Писторијус (човјек са руским именом), чија се држава у наредних неколико година спрема да има најјачу војску у Европи, најавио је да би Русија већ сљедеће године могла да се одлучи на напад на неке од најизложенијих НАТО држава, а свакако до 2028. године.
Белешка у хроници америчке кризе – да ли се наслућује завршни чин Трампизма?
„Волстрит џорнал“ је 26. новембра објавио да је Њемачка прије двије и по године израдила тајни план за рат са Русијом.
Успјех те велике војне операције, под шифрованим називом OPLAN Deu, у којој би учествовало чак 800.000 њемачких, америчких и других НАТО војника, према документу на 1.200 страница, зависио би од инфраструктуре која се сада убрзано модернизује. Војска се убрзано припрема за рат.
Француски начелник Генералштаба, Фабијен Мандон, недавно је изјавио – изазвавши опште згражавање јавности – да Француска „мора бити спремна да прихвати губитак своје дјеце“ ако жели дјелотворно да одврати руску „пријетњу“.
Исти став дијели и комесар ЕУ за одбрану, Андријус Кубиљус, русофобни литвански политичар. Према његовој визији, Украјина би требало да постане нова војна крајина, наводно ради одбране Европе од могућег руског напада, баш као што је некада штитила Европу од турских најезда.
То је један од званично наведених разлога за садашњу милитаризацију Европске уније и јавно прокламовано дугорочно наоружавање Украјине.
Европа мора побиједити по сваку цијену
Званична западна доктрина тврди да је Русија извршила агресију на Украјину, грубо нарушавајући међународно право и Повељу УН, при чему се потпуно занемарује чињеница да је рат посљедица ширења НАТО-а на простор бившег Совјетског Савеза и тешког кршења основних права рускојезичког становништва у Украјини.
Према „Бијелој књизи о европској одбрани – Спремност 2030“, објављеној у марту ове године, будућност Украјине од пресудног је значаја за будућност цијеле Европе. Исход овог рата биће један од кључних чинилаца који ће одредити судбину Европске уније.
Стога Европа, по мишљењу Кае Калас и њене надређене Урсуле фон дер Лајен, предсједнице Европске комисије, мора побиједити по сваку цијену. Управо из тог разлога коалиција такозваних „спремних европских држава“, предвођена Британијом, Њемачком и Француском, одбацила је 28-тачки мировни план предсједника САД Доналда Трампа, који је – упркос оклијевању и честим промјенама става – на крају закључио да се рат у Украјини не може добити и да би могао довести до нуклеарног сукоба између Сједињених Држава и Русије.
Насупрот томе, водеће европске државе, иако су у прошлости већ губиле ратове против Русије, инсистирају на наставку украјинског рата све до готово немогуће побједе, полазећи од претпоставке да ће Русија, у супротном, напасти Европу.
Трезвен човјек с правом пита: колико су уопште реалне овакве тврдње и чијим интересима служи призивање новог, трећег општег европског рата за нешто више од једног вијека? Одговор је прилично јасан: користе политичарима који су Европу и довели у садашњу, готово безизлазну ситуацију.
Али и када би Русија заиста жељела да нападне западну Европу, за тако нешто једноставно нема ресурсе. Сама Русија улази у демографску структуру „старачког друштва“: мање дјеце, више старих, све мања радна снага. Укупан фертилитет од 1,41 дјетета по жени 2024. године један је од најнижих у посљедњим деценијама. Средња старост становништва Русије износи 42 године.
Знатно мањи економски и људски потенцијал Русије – 145 милиона становника према отприлике 450 милиона у Европској унији; номинални БДП од око 2 билиона долара наспрам укупног БДП-а ЕУ од приближно 16–17 билиона – јасно показује да Русија не може повести никакав успјешан ратни поход против држава чланица НАТО-а, чак и када би то хтјела.
Још један разлог је и то што европске чланице НАТО-а већ сада саме за наоружање издвајају отприлике 380–420 милијарди долара (2024), док све државе НАТО-а заједно са Сједињеним Државама троше између 1,34 и 1,45 билиона долара.
Русија је, иако је у рату, 2024. године за војне расходе издвојила свега око 149 милијарди долара.
Руски предсједник Владимир Путин је прошле седмице оцјенио прогнозе о наводном руском нападу на НАТО као „смијешне“ и понудио да се то чак формализује у виду уговора о ненападању.
„Русија не намјерава да нападне Европу. Најискреније, то нам звучи смијешно, зар не?“ рекао је на конференцији за новинаре у Бишкеску, у Киргистану. „Никада нисмо имали такве намјере. Али ако они хоће да то формализујемо – хајде да то урадимо, нема проблема.“
Економски повратни ударац
Ревн о стр водећих европских политичких елита да наставе рат у Украјини дјелимично је посљедица системског распада Европске уније као демократске институције.
ЕУ до данас није успјела да формулише ниједну озбиљну мировну иницијативу за окончање рата у Украјини; штавише, због потпуно једностране политике оличене у погрешној стратегији 19 пакета санкција против Русије, суочава се са све израженијом деиндустријализацијом.
Индустријска производња у Њемачкој, на примјер, пала је на ниво који је посљедњи пут забиљежен прије двадесет година. Бројне технолошке компаније, нарочито њемачке, премјештају своју производњу у Сједињене Државе, гдје су пословни услови знатно повољнији.
Са цијенама енергената из увоза из САД и до пет пута вишим у односу на руске, европска индустрија више не може да се носи с конкуренцијом на свјетском тржишту, које све више доминирају кинеске и друге успјешне компаније из глобалног Југа.
Водећи европски политичари, који и даље почивају на превазиђеном извозном моделу – о чему најбоље свједочи драстичан пад извоза њемачких аутомобила у Кину – више нису у стању да покрену нови развојни циклус.
Зато се окрећу такозваном ратном кејнзијанизму, заснованом на идеји да држава може подстаћи привредни раст повећањем јавне потрошње, у шта спадају и улагања у наоружање.
Ослоњени на ратну економију
Адолф Хитлер је сличан образац слиједио уочи Другог свјетског рата; а у Сједињеним Државама посљедице Велике депресије превазиђене су тек наглим растом ратне економије.
Трамп зато, у настојању да оствари циљеве покрета MAGA, није нимало случајно наредио свим државама чланицама НАТО-а да увећају војне расходе на 5 процената свог БДП-а. Европске политичке елите послушно су прихватиле тај захтјев, како би – стварањем ратне атмосфере и високих профита за војну индустрију – лакше остале на власти.
Пошто производња оружја не зависи од тржишних услова – цијене не одређују тржиште и потрошачи, већ сами произвођачи – наоружање постаје све скупље. То омогућава највећим произвођачима, прије свега у Сједињеним Државама, Њемачкој и другим главним европским центрима војне индустрије, да привремено подстакну економски раст и успоре економски пад.
У Њемачкој ће и ове године привредни раст бити мањи од један одсто – већ трећу годину заредом.
Није зато нимало случајно што Њемачка и друге водеће европске државе нису заиста заинтересоване за окончање рата у Украјини, већ за његов наставак: само подгријавањем напетости могу одржавати нешто виши привредни раст, заснован прије свега на војној индустрији.
У већини других индустријских грана, као што је, на примјер, некада славна европска ауто-индустрија, Европска унија већ је изгубила трку са кинеским произвођачима. Умјесто да новац улажу у истраживање и развој за цивилне сврхе, европске државе ће све више финансирати војна истраживања.
Ратни кејнзијанизам, међутим, дјелује само краткорочно. Потврђује то и чињеница да је и привредни раст Русије већ почео да успорава. Исто ће се, након неколико година, догодити и у Европи.
Различити лидери
Једини излаз из ове кризе јесте долазак новог руководства на чело најмоћнијих европских држава и саме ЕУ, која убрзано губи легитимитет због свог милитаризма.
Према најновијим европским истраживањима јавног мњења, француског предсједника Емануела Макрона подржава мање од 15 одсто француских бирача; британског премијера Кира Стармера мање од 20 одсто грађана Уједињеног Краљевства (док га готово три четвртине оцењују негативно), а њемачког канцелара Фредерика Мерца, иако је на функцији тек неколико мјесеци, подржава свега око 25 одсто Немаца.
У ове три водеће европске државе, које се налазе у озбиљним економским потешкоћама, до промјене власти вјероватно ће доћи у наредних годину или двије. То би могло снажно утицати на укупну политичку ситуацију у Европи.
Све ратоборније политичке елите губе повјерење јавности. Нити једно европско истраживање не показује да грађани подржавају рат или екстремну милитаризацију.
Водећа њемачка опозициона партија, АфД, на примјер, залаже се за окончање рата у Украјини, реформу система УН тако да одражава измијењену равнотежу снага у свијету, као и за демократску реформу ЕУ – или, ако се то не постигне, за излазак Њемачке из Уније.
Први европски диктатор
Подједнако су одвојени од политичке стварности и водећи, притом неизабрани (то ваља посебно нагласити), званичници Европске уније. Најдрастичнији примјери су фон дер Лајен и Калас, најватреније заговорнице милитаризације.
Предсједница Комисије је у свом говору о стању Уније овог септембра најавила читав низ важних промјена у том правцу. Уколико буду спроведене, ЕУ ће се претворити у ауторитарну, централизовану и милитаристичку творевину.
Између осталог, фон дер Лајен је најавила постепено укидање начела једногласности при доношењу кључних одлука у ЕУ (најприје у спољној политици). Напуштање тог начела био би први крупан корак ка обликовању федералне структуре ЕУ, односно ка практичном укидању суверенитета појединачних држава.
Мале државе би се тиме нашле у изразито подређеном положају, јер би веће земље, са бројнијим становништвом, могле саме да кроје политику Уније. Мађарски премијер Виктор Орбан би у том случају остао тек глас вапијућег у пустињи.
Фон дер Лајен такође снажно заговара увођење „ратног Шенгена“. У том случају, државе чланице могле би бити увучене у ратове против своје воље (Мађарска је већ саопштила да неће дозволити пролазак војске преко своје територије у случају могућег сукоба са Русијом).
Она се залаже и за јаче повезивање европске војне индустрије и – услед растућих тензија између САД и ЕУ – за постепено формирање заједничке европске војске.
Европска унија се тако постепено преображава из политичке и економске заједнице у војни савез.
Под плаштом проглашене „посвећености демократској отпорности“, коју је предсједница Комисије најавила у свом септембарском говору, крије се амбиција да се уведе општа цензура медија. Мјере које се предлажу, наводно ради спречавања говора мржње или дјечије порнографије, иду управо у том правцу и обухватају обавезну контролу електронске поште и других дигиталних облика комуникације на интернету.
Крајњи домет овог орвеловског модела потпуно надгледаног друштва јесте њен приједлог да се оснује централна обавјештајна служба ЕУ, некаква „европска ЦИА“, лично потчињена њој. Сасвим је очигледно да фон дер Лајен циља на улогу првог европског диктатора.
Она и њени најближи сарадници, уз подршку и подаништво водећих европских политичара, очито припремају увођење једне нове, савремене европске диктатуре sui generis. О свим тим забрињавајућим процесима у европским медијима се, за сада, готово и не води озбиљна расправа.
Растакање ЕУ
Различити ставови унутар ЕУ око рата у Украјини, ипак, све више избијају на површину.
Јужни медитерански блок држава, на примјер, не подржава Пољску и балтичке земље у ескалацији тензија са Русијом; група централноевропских држава – Мађарска, Словачка, а вјероватно ускоро, након посљедњих избора, и Чешка – одбија безусловне диктате из Брисела; док језгро држава, оличено у Њемачкој и Француској, демонстрира мишиће у сукобу са Русијом, дјелимично и из унутрашњополитичких разлога.
Намјера „коалиције вољних“ да конфискује заплијењену имовину руске централне банке у Европи још више продубљује те подјеле, јер би све државе чланице ЕУ, као гаранти, могле да осјете посљедице.
Умјесто дипломатије, европске државе се држе образаца које су некада давно напустиле већ у вријеме Хладног рата.
То потврђује и чињеница да су двије важне европске организације потиснуте у страну: Организација за европску безбједност и сарадњу (ОЕБС) и Европска асоцијација слободне трговине (ЕФТА).
ОЕБС би морао да буде кључни актер у обликовању нове безбједносне архитектуре мира у Европи, а ЕФТА представља узоран модел организације која подстиче свеобухватну економску сарадњу и нема амбицију да се претвори у нову наднационалну творевину – за разлику од ЕУ под садашњим руководством.
ЕФТА ће свакако постајати све привлачнија као потенцијална алтернатива за оне државе чланице ЕУ које се не слажу са тренутним централизаторским и аутократским курсом Уније. Противрјечности унутар ЕУ додатно ће се појачати у тренутку пријема нових чланица, јер ће се дотације садашњим чланицама – посебно у пољопривреди и кроз кохезионе фондове – осјетно смањити.
Постоји реална опасност да Европска унија крене путем распада, слично некадашњој Југославији.
Европа, која је скоро пет вијекова била доминантна свјетска сила, спала је на периферију, мада елите које њоме управљају то упорно одбијају да признају. Исход рата у Украјини несумњиво ће се одразити на будућност Европске уније.
Вучић Ђукановићу поклонио Ђуришића, као чувену Тројанску скулптуру
Мир је у интересу и Европе, и Украјине, и Русије. Потпуна, апсолутна побједа ни за једну страну није могућа; ратни кејнзијанизам оставиће посљедице и на Европу и на Русију, о чему свједочи и постепено успоравање привредног раста у самој Русији, што може изазвати и унутрашње тензије.
Рат ће у једном тренутку стати, али то не значи да ће мир заиста завладати. С обзиром на потпуно супротстављене позиције зараћених страна, веома је извјесно да ће се у источној Европи дугорочно учврстити „замрзнути сукоб“. Једини начин да се он заиста ријеши јесте дијалог.
Мир у Европи није могућ без сарадње свих великих сила. Искључивање Русије и Њемачке са Париске мировне конференције 1919. године имало је трагичне посљедице по цијели свијет. Понављање те грешке могло би бити кобно.
Урош Липушчек, PhD, словеначки је новинар и историчар, дугогодишњи дописник RTV Slovenija из Уједињених нација, Сједињених Држава и Кине. Био је кандидат на изборима за Европски парламент 2024. године. Тренутно је професор на Emuni University (Euro-Mediterranean University) у Пирану, Словенија. Аутор је више књига и студија из историје, међу којима су Ave Wilson: USA and the Remaking of Slovenia in Versailles 1919–1920 (2003) и Sacro Egoismo: Slovenians in the Clutches of the Secret London Pact of 1915 (2012).
Извор: Consortium News
