Пише: Ђуро Радосавовић
На плажи у Чању монтирана је и врећа за ударање. Дакле, ту гдје могу бити тушеви, столови за масажу или стони тенис, јога подијум или какве тенде за бијег од сунца и релаксацију, у Чању су на то мјесто поставили врећу да се испразниш. Није то наивно? Није то случајно? Није то ни погрешно! Сваке године тражим за себе по једну фотографију, једну која ће да опише сезону, туризам или што би рекли “пик”. Сачувам је у мору других фотографија на телефону, али деси се након неколико година да је видим, да се (не)пријатно изненадим и вратим у то стање и вријеме кад је настала.
То су обично спонтане ситуације, као кад упече звијезда небеска, асфалт само што се не топи, а двоје се чукну или звизну колима, па се створе колоне од Котора до Бара. Или је то туча због паркинг мјеста, пиратски дискови испред Старог града, некад је то јеловник са грешкама у преводу на енглески, а има и прелијепих слика, није да нема, камповање на Миришта, тврђава изнад Котора ноћу, саобраћајни знак Љута, Сеароцк фестивал или залазак сунца на Ади.
Неке фотографије сам сам направио, а неке ми стигну. Као да људи знају да волим те необичности које стварно говоре хиљаду ријечи. Тако ми је прије неколико дана пријатељ послао фотографију која боље говори о сезони, туризму, будућности, нама и држави него све пројекције, калкулатори, нови авиони, гужве на Тиватском аеродрому, вијест на вијестима о процентима придошлих туриста и приходима од сезоне.
На плажи у Чању монтирана је и врећа за ударање. Дакле, ту гдје могу бити тушеви, столови за масажу или стони тенис, јога подијум или какве тенде за бијег од сунца и релаксацију, у Чању су на то мјесто поставили врећу да се испразниш. Није то наивно? Није то случајно? Није то ни погрешно! Јер ко путује, упада у гужву, тоне у фрустрације. Кад једва нађе паркинг, кад онако скуван изађе из кола, можда више жели да некога набоде него да ускочи у воду да се окупа. Можда му улаз на плажу и лежаљку наплате, а ударац у врећу мора да је бесплатан. Удри брате, ваља се, welcome to Montenegro! Да се разумијемо, на великим плажама у Бразилу људи тренирају, бацакају ноге у вис, разне борилачке спортове вјежбају, не играју
само одбојку и фудбал. Али њихове су плаже као тргови, простране, широке, има мјеста за све. Ове наше нису баш толико широке, али ето, туриста има прилику кад изађе из воде и крене да одмори мало, да чује као пљуште песнице о какав скај или имитацију коже, да види како неки брат стојички на 40 степени млати замишљеног противника, удара крвнички у врећу као да је судњи час.
Све је како треба. Да нема те вреће, били би фолиранти. Овако, све иде својим током. Ваљда ћемо наћи туристе који и то воле, пронаћи ћемо циљну групу. Само, морамо да престанемо да се лажемо. Јер, кад год умислимо да “овакве љепоте нема нигдје на свијету”, боље да форсирамо оно чега стварно нема, а то је можда врећа за бокс на плажи. Зналци ће знати боље од мене да ли је врећа за кик бокс или бокс, али и то је споредно, битно је да је ту као симбол, као слика сезоне.
Некоме је та врећа посљедње што му падне на памет, а некоме прва ставка. Не би била ту да нема своју сврху. Нема случајности. Потреба и потражња, невидљива рука тржишта, рећи ће стручњаци економисти који се могу наћи испод сваког камена. Добро је, струја дође и прође, гужва је константа, зато свако ко је на ивици, ко пизди на двневном нивоу, ко улази у црвено, правац Чањ, да ишакета врећу док даха има, а онда трк и скок у воду. То мора да је добра прича. То је реклама савршена за наш туризам. Готов сценарио. Пљуштале би награде на фестивалима. Било би то искреније него дрон снимци природних љепота уз пренаглашене испразне епски набијене реченице. Прво удри па скочи у воду!
Пише: Вијести
