Пише: Ђуро Радосавовић
Један тип из Париза, Никола се зове и то му је и име под којим наступа, издао је почетком 2024. године албум са петнаест пјесама на француском језику. Албум носи назив МНЕ. Никола вуче коријене из Црне Горе, и кроз читав албум провијава огромна емоција према Црној Гори. Али те емоције нису баналне, патриотски исплативе и нису на прву лопту. Он то чини искрено, без остатка, само сам, и зато успијева у томе што је наумио. Публика у Француској пјева на концертима његове пјесме, врло вјероватно несвјесна топонима који се помињу у пјесмама. Публика сјајно реагује на емоцију коју им Никола пружа.
На том презанимљивом албуму има много пјесама које вриједи поменути, и зато што су квалитетне, а неке вриједи поменути и због самог имена. Једна пјесма носи назив Зета. Он говори о поносу предака који га покреће, како ће спаковати кофере и отићи, пјева о пасошима и границама и као punchline , износи идеју да ће оставити све и отићи на село, у Зету. Тај одлазак, односно нека врста повратка у Зету поставља се као императив, Зета постаје митско мјесто. Он у Зету не бјежи, он се њој враћа! Та пјесма је емотивна, енергична, фантастична и звучна. Та пјесма је страшно важна.
Његов стил тешко је дефинисати јер варира од пјесме до пјесме. Ту има елемената репа, приповиједања, кантауторства, звука Балкана, електронике али све је модерно упаковано. Никола изгледа наизглед једноставно, у бијелој трикмајици, као да је изашао из Касовицевог филма La Haine. То је питање генерације која не попушта и не подилази. Чини се да оно што је некад био Ноир Десир, да је Никола на том трагу и ставу, али највише на трагу албума Оне трип/Оне ноисе. Нема позе, а има потребу да коментарише друштво и да ништа не прећути, да му и текст буде каткад ангажован, а увијек емотиван, а све упаковано савремено.
Једна пјесма са Николиног албума зове се Подгорица. Она почиње стихом који каже “ја нисам одавде” а завршава се страшним стихом који би се најслободније могао превести као: “видио сам моје наде које умиру далеко од Подгорице”. Пјесма Подгорица има ритам и емоцију као кад пјева Ксенија Цицварић, али овог пута изузетну пјесму Подгорици на француском језику пјева Никола.
Важна је и пјесма Au bord de la mer. Ту пјесму прати спот као да је рађен у маниру cinema verite. Ту је ђед, тераса са пластичним столицама, кафа се кува, смокве се једу, сједи на крову Опела код Комбината алуминијума, чамцем прелази Скадарско језеро. То је Црна Гора у малом, из сасвим другог и занимљивог угла.
Никола у једној пјесми каже да га спашавају ријечи које падају са неба, да би без њих био заглављен, те да пише пјесме на папирићима за цигарете, тачније на ономе што се данас зову ризле, а некад су се звали “картице дуванске”. Одлична је то метафора. Скоро свака пјесма на МНЕ албуму пуна је слика, скоро сваки стих је једна сличица из живота.
МНЕ је важан албум, јер је искрен, пун емоција, модеран, и спаја Зету, Подгорицу и Париз на најљепши могући начин. Једна пјесма носи назив: “Баба и Деда” и ово није превод са француског, тако се пјесма зове у оригиналу и то је прелијеп омаж.
Било би лијепо да Никола албум МНЕ некад одсвира и отпјева у Црногорском народном позоришту. Био би то спектакл, било би то емотивно, да се те двије пјесме Зета и Подгорица врате кући.
До тад, слушајте Николу из Париза и албум МНЕ, да чујете како се на искрен начин и на велико и искрено воле мале важне ствари из Црне Горе.
Извор: Вијести
