Пише: Станко Црнобрња
Незадржива потреба и жеља да с временом постане тотални аутор свега у шта се упушта учинила је Слађану Милошевић првом у низу српских рокерки – јуначких трагичарки. Тај низ се наставио ка Беби Дол, продужио до Викторије, Маргите Стефановић, Марине Перазић, да би, преко Тање Јовићевић, стигао до Иване Негатив. Између седамдесете и осамдесете године прошлог века ресторан „Шуматовац” у центру Београда преко дана био је стециште новинара, менаџера, музичара, глумаца, естрадних и медијских личности свих могућих боја и усмерења. Ту су се уговарали послови, одатле се кретало на тезге, а и враћало с њих. Увече, лети, башта ресторана, општепозната као „Шума”, била је просто опседнута стотинама, неки пут и којом хиљадом људи који су, наравно, без шансе па и намере да нађу слободан сто, заправо само „висили”, „глуварили” или „снимали”. До поласка у поход на мање или више удаљене или мање или више привлачне догађаје. У сваком случају, скоро карневалска атмосфера. „Шуматовац” је, дакле, био жива и стално променљива изложба.
У то доба често сам боравио у „Шуматовцу”. И током дана, најчешће с људима из посла, али и увече, са својим друштвом. Увек смо очекивали нове „експонате”. Наравно, било их је у огромном броју. Али до данашњег дана памтим један „експонат”, једну појаву која је, не само на мене већ и на све присутне у „Шуми”, тог летњег дана, оставила неизбрисив утисак. Наишла је изненада. Носила је чизме с високом петом и црне, ултратесне панталоне, на савршено обликованим, витким ногама. Имала је белу кошуљу, немаран, али дубок деколте, црну косу зализану уз главу и прелепе, пуне, црвене, усне. Јака вилица, бели зуби и уздигнута глава, гипак и одлучан ход, слободно истурене груди чинили су савршенство које хода. Као што је уобичајено у таквим ситуацијама, лепотица је прошла поред нас брзо, загледана у нешто нама невидљиво. Нестала је у трену, не приметивши никога. Остало је да нагађамо ко је то. Знао сам да ћу, у овом граду, пре него касније, на њу поново наићи. И, наравно, било је баш тако. И то у студију 3 Телевизије Београд, где је мој колега Бранко Кичић снимао музичку емисију. Пошао сам да га поздравим и да видим како му иде. Моје изненађење је било сасвим у складу са оним које сам доживео у „Шуматовцу”. С тим што је призор био још спектакуларнији. Овај пут певала је, уз још једну девојку, као део веће групе музичара, у којој је била скоро најмлађа. И свакако најатрактивнија. Питао сам Кићу како се зове та девојка. Рекао је – Слађана Милошевић.
Били смо блиски по годинама. Врло брзо испоставило се да смо били блиски по много чему другом. Слађана је била девојка из мог краја. Па ипак, до момента нашег сусрета у студију Телевизије Београд никада се нисмо срели. А та Слађана је била – девојка с виолином. Вредно је вежбала и учила, и музичку школу, и редовну школу. Као и многа деца из озбиљних грађанских породица у то време. Њен отац био је високи официр ЈНА. Децу је васпитавао строго и радно. Једном када смо се Слађана и ја упознали и препознали није нам требало дуго да се заинтересујемо једно за друго. Могло би се рећи била је то симпатија на први поглед. Већ тада, приликом нашег првог сусрета у телевизијском студију, приметио сам да ме гледа пријатељски, знатижељно и истовремено мангупски. Тај њен поглед, када год бих га спазио, а то се десило још много пута после тог првог сусрета, за мене је увек био знак препознавања и блискости која је постојала између нас.
Између сна и јаве
Одмах ми је било јасно да Слађана не може бити само чланица неког састава. Она је морала бити солиста. Она је морала бити звезда. Имала је стотину жеља и стотину планова. Упознао сам је управо када су те жеље и планови почели да се остварују. Пред мојим очима, и пред очима милиона опчињених Југословена, постала прва југословенска „секси рок дама”. Већ с првим хитом постала је суперзвезда, слободна, изазовна и своја. Помама је била општа. А њена изложба, њено излагање било је тотално. Са свим тим се требало носити. Обожаваоци који траже аутограме, новинари који јуре интервјуе, фотографи који траже позе, спонзори који траже успех, медији који траже ново, дискографи који траже хит, публика која тражи још. У тим моментима, када је притисак био велики, а када смо у релативном миру, склоњени од буке јавности, причали о најобичнијим стварима овог света, врло јасно сам видео колико је танка линија између сна и јаве, опијености и трезне главе, лудила и концентрисане снаге. У току своје дуге каријере Слађана је, нажалост, преко те линије прелазила и враћала се, што добровољно, што нежељено, много, много пута.
После Слађаниног гостовања у мојој серији Недељом поподне, где сам с њом направио два, за то време шокантно другачија ТВ спота, предложио сам Вартексу Баронијану да направим један мали ТВ концерт који је, заправо, био и прва Слађанина соло емисија. Већ тада, на самом почетку њене каријере, видео сам наговештаје озбиљности, скоро фанатичности, с којом ће се Слађана, касније, посветити сваком аспекту своје сценске појаве, музичког избора и медијског представљања. До танчина осмишљен дизајн и стил, постављена и изведена идеја, одигран лик. Ту врсту прецизности, перфекције и раскошне фантазије на нашим просторима имала је можда само још Јосипа Лисац. С тим што је Слађана, уз све то, имала и посебну врсту усамљеничке храбрости. Имала је менталитет немилосрдног револвераша из каубојских легенди. Њени погоци били су тачни, убојити и брзи. А промашаји, за њу, скоро фатални.
Током година она је израсла у стилског одметника и радикалног превратника. Њена уметност била је сушти, лични концепт, директно и неустрашиво изложен јавности. Ван помодних трендова и хирова, ван робовања имитацији и опонашању, она је током деценија јавног постојања успела да створи један од најекстравагантнијих сценских опуса код нас виђених. Икона српског рока? Наравно. Али и још много више од тога. Постала је прапример жене страдалника у балканском рокенролу. Њена незадржива потреба и жеља да, временом, постане тотални аутор свега у шта се упушта, при чему опсесивна жудња за контролом чини основу сваког њеног ангажмана, учинила ју је првом у низу српских рокерки – јуначких трагичарки. Тај низ од ње се наставио ка Беби Дол, продужио до Викторије, Маргите Стефановић, Марине Перазић, да би, преко Тање Јовићевић, стигао до Иване Негатив. Шта је заједничко свим овим женама, сем тога што су жене јунаци, у балканском рокенролу? Наравно, велика борба, а у неким моментима чак и трагична патња. А у средишту те патње је фамозна реч – контрола. У свакој од тих судбина радило се или о превише или о премало контроле. Контроле над собом, над пријатељима и родитељима, над емоцијама, над хормонима, музичарима, парама, над наркотицима, алкохолом, сексом, мушкарцима, женама, над балканским мраковима, ћудима и врлетима. Када би се тако јавно и тако снажно изложиле, све ове младе жене морале су да се суоче с једном запањујућом истином, а то је да можда више од свих сектора шоу-бизниса, рокенрол, и то не само на Балкану, јесте – мушки бизнис.
Инстинкт револвераша
Међутим, као и све људско, и ове приче о женама у балканском рокенролу почињу и завршавају се – у глави. Глави онога који пева, који слуша, који гледа, који ради. Слађана је свакако имала бистру и знатижељну, креативну и упорну главу. Али и хировиту и несигурну, сумњичаву и сујетну. Оно што ју је учинило и трагичном јесте тај судбински налог који је од ње захтевао и да се, у мушком окружењу, у мушком рокенролу, неминовно суочи и опроба с непрегледним низом изневерених очекивања, погажених обећања, пренапрегнутих емоција, пословних превара, сексистичких поигравања, губитничких мудријашења, агресивних паметовања. На таквој врсти пробе, у балканском рокенролу, жена увек остаје – сама. Не само зато што је, по неком неписаном правилу, у том свету у великој мањини већ и због тога што тај свет жени налаже да се докаже управо у ономе што ће је или отуђити од других или од себе саме, а то је – тотална контрола. Та судбинска елипса није мимоишла ни Слађану. Она се одлучила за тоталну и неприкосновену контролу. Над свим аспектима свог живота. За то своје опредељење платила је велику цену. Здравствену, материјалну, емотивну, креативну. Али досегла је и неслућене врхунце среће и задовољства.
На том животном тобогану, налик на оне који, као огромне вратоломне змије, кривудају америчким забавним парковима, само изузетно постојане и јаке личности опстају до краја. Слађана је успела да у том ковитлацу траје. Мењала је своје музичаре, продуценте, композиторе, пратиоце, љубавнике. Одлазила и долазила, најављивала и одјављивала, била ангажована и повучена, гласна и тиха, безобразна и фина, пословна и нехајна. И, наравно, у свему томе – сасвим посебна. У суштину свог животног концепта поставила је појам више вредности. У свему. И у периодима најжешћег посрнућа културе у којој је поникла, она је покушавала да одбрани тај свој концепт. Апсурдом, езотеријом, мистиком, ауторством, интелигенцијом, креацијом, игром, духом. Инстинкт револвераша никада је није напустио. Погодак јој је остао оштар и немилосрдан, а промашај болан и често трагичан.
Извор: Политика Магазин
