Piše: Goran Mitrović
Aktuelna izložba u Galeriji SANU otvara vrata duboke prošlosti, ali i teme od suštinskog javnog interesa. Sa jednim od tvoraca ove postavke razgovarali smo o blagu koje je u Beograd stiglo iz Hilandara, sudbini nestalih artefakata i privatnom kolekcionarstvu, kao i o državnom otkupu dragocenosti na svetskim tržištima i bolnom stradanju našeg kulturnog nasleđa.
Obeležavanje 850 godina od rođenja Svetog Save nulta je tačka našeg ovogodišnjeg kulturnog kalendara, a velika izložba u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) kruna tog monumentalnog jubileja. Kroz pet tematskih celina, ova postavka u srcu Beograda ne osvetljava samo istorijski i duhovni lik prvog srpskog arhiepiskopa, već donosi i neprocenjivo blago iz riznice manastira Hilandar koje domaća publika retko ima priliku da vidi uživo.
U razgovoru sa jednim od koautora ove izložbe, istoričarom umetnosti i redovnim profesorom Filozofskog fakulteta u Beogradu, dr Igorom Borozanom, dekonstruišemo kako se vizuelni kult Svetog Save transformisao kroz epohe, od vizantijskog koda do modernog realizma, ali i kako je umetnost čuvala srpski nacionalni identitet i onda kada države nije bilo.
Od sudbine skrivenih privatnih kolekcija i državnog otkupa umetnina na svetskim aukcijama, pa sve do kulturne diplomatije i ožiljaka istorije, Borozan, koji je i dopisni član SANU, nudi dubok i racionalan pogled na trajanje našeg kulturnog bića kroz osam i po vekova.
Godišnjica rođenja Svetog Save nije samo istorijski jubilej, već i trenutak dubokog preispitivanja našeg kulturnog identiteta, a izložba čiji ste koautor dolazi kao kruna tog jubileja. Sa kakvom vizijom ste pristupili ovom projektu i kako se uopšte rađa koncept za izložbu koja u sebi nosi težinu osam i po vekova našeg duhovnog i umetničkog bića?
Ovde je zaista reč o jednom suštinskom identitetskom pitanju koje, kao i svaki identitet, u principu nije fiksirano, već se menja od vremena do vremena. Autori ove postavke, koju pored mene potpisuju i episkop Tihon Moravički i docent Miljana Matić, te kustos izložbe Žaklina Marković, kao i rukovodioci čitavog projekta, upravnici Galerije SANU akademik Dušan Otašević i Muzeja SPC jerej Vladimir Radovanović, nastojali smo da odgovorimo na taj izazov. Do ideje o saradnji Galerije SANU i same Akademije kao krovne naučne i kulturne ustanove našeg naroda i Muzeja SPCdošlo je pre nekoliko godina, kako bi se u skladu sa velikim jubilejem obeležilo 850 godina od rođenja Svetog Save. Samim tim, planiranje je bilo temeljno i višegodišnje.
Svaka epoha je videla Svetog Savu u skladu sa svojim društvenim, političkim i estetskim okvirima. Zato se on doživljava kao večno mlad i večno promenljiv
Nastojalo se da kroz ovu izložbu zapravo pokušamo da približimo lik i delo Svetog Save savremenom posmatraču, a pogotovo mlađim ljudima. On je istorijski udaljen 850 godina od nas, ali je kroz crkveni život i crkveno predanje, kao i kroz sekularnu tradiciju i prosvetni, školski i obrazovni sistem, svesprisutan u našim životima. Ipak, činilo nam se da bismo usled te opštosti zaključaka o Svetom Savi trebalo da damo i neki savremeni odgovor na pitanje kako se njegov lik menjao kroz vreme i ko je zapravo bio on u istorijskoj paradigmi. Potrebno je istaći da izložbu prati i katalog koji sadrži tekstove uglednih naučnika, poput episkopa Tihona Moravičkog, akademika Dragana Vojvodića, profesora Đorđa Bubala, docenta Miljane Matić i moj. Urednik publikacije je Miljana Matić, dok je dizajn kataloga osmislio Aleksandar Radosavljević.
Postavka je podeljena u pet tematskih celina. Šta je bio najveći izazov u pokušaju da se 850 godina jedne tako značajne ličnosti sažme u jedan prostor kao što je Galerija SANU?
To je zaista bio veliki izazov, jer Galerija SANU, kao i svaki drugi izložbeni prostor, ima svoje i mane i prednosti. Ona je nesumnjivo najlepši izložbeni prostor koji imamo u našoj prestonici, ali opet ga treba osmisliti. Autor izložbe mora smišljeno nekako da ga razume, da uđe u njegovu prostornost i da onda, u zamišljenoj projekciji onoga što treba dobiti od izložbenih predmeta, koncipira postavku ukoliko je to izvodljivo, a to je izvedeno u skladu sa idejama autora dizajna izložbe Đorđa Mandrape. To uopšte nije lak posao. Mi kao autori smo se ozbiljno mučili sa tim, između ostalog i zbog toga što ovde nije u pitanju samo lik Svetog Save. Izložba u fokusu, naravno, ima njegov lik i delo, ali predstavlja i istorijske okolnosti koje su se odigravale u njegovom vremenu, kao i u potonjim vekovima. Ona zapravo posredno ukazuje i na preobražaje i transformacije likovnih poetika srpske umetnosti u trajanju od tih 850 godina. Tako da smo imali dvostruki problem, koji je za nas bio težak, ali i izuzetno prijatan, jer je velika čast baviti se likom i delom Svetog Save. Izazov je bio kako sve to uklopiti, a da izložba zadrži jasan fokus, jednu pravu nit koja vodi od istorijskog lika i vremena Svetog Save do potonjih recepcija njegovog lika. Svaka generacija i svaka epoha je u budućim vekovima nakon njegovog upokojenja videla Svetog Savu u skladu sa svojim društvenim, ideološkim, političkim, estetskim i idejnim okvirima vremena.
U svim transformacijama uslovljenim estetikom vremena, lik Svetog Save je uvek bio naše glavno sidro i oslonac
Tako se on, iako statičan kao istorijska figura i čvrst kao istorijski lik, istovremeno doživljavao kao večno mlad i večno promenljiv. Postao je refleksija naših osećanja, našeg viđenja prošlosti i zato je uvek negde aktuelno savremen. Ono što je bilo najfascinantnije radeći na ovoj izložbi jeste spoznaja da je svih 850 godina našeg postojanja neraskidivo vezano za njega i da nas njegov lik i delo konstantno prate. Zato je ovo izložba o Svetom Savi, ali ujedno i izložba o nama u trajanju od osam i po vekova.
Vuk Bačanović: Sveti Sava između srpskog i bošnjačkog primitivizma
Izložba o Svetom Savi se održava pod okriljem SANU. Koliko je za Akademiju važno da kroz ovakve kapitalne projekte otvori svoja vrata najširoj publici i pokaže da nije „otuđeni klub elitista“, već čuvar identiteta srpskog naroda?
Iako u određenim krugovima javnosti postoji percepcija o SANU kao o elitističkoj ustanovi, ne možemo se sa tim složiti. U Akademiji se tokom svake godine pod okriljem njenih odeljenja odvija veliki broj naučnih skupova, konferencija i svečanih akademija, a njeni arhiv i biblioteka su otvoreni za naučnu i stručnu javnost, dok je od velikog značaja i rad Audiovizuelnog arhiva SANU. Uostalom, ja sam svoje najlepše studentske dane proveo istražujući upravo u biblioteci SANU. Ipak, najvidljiviju ulogu unutar Akademije ima njena Galerija, koja decenijama privlači rekordan broj posetilaca. Kroz stalne izložbene aktivnosti, ona ispunjava bazičnu ulogu modernih naučnih i kulturnih ustanova, a to je delovanje u ime opšteg javnog dobra. Od epohe prosvetiteljstva i utemeljenja naših najstarijih institucija, SANU ima obavezu služenja svom narodu, kroz prosvećivanje i podizanje nivoa nauke, morala i ukusa. Galerija SANU, kao i Galerija nauke i tehnike su u tom kontekstu najvidljivije spone sa publikom. Ako tome dodamo i činjenicu da je ulaz u galerije SANU besplatan, što je gotovo raritet u Evropi gde se najčešće ulaznice za slične događaje skupo naplaćuju, jasno je da ona deluje emancipatorski i civilizatorski.
Postavka donosi dragocenosti iz Hilandara, poput igumanskog štapa, Karejskog tipika i čuvenih ikona. Kada stojite pred predmetima koji imaju toliku duhovnu, ali i materijalnu istorijsku težinu, šta vas kao istoričara umetnosti najviše fascinira?
Budući da je težište mog naučnog interesovanja period 19. i 20. veka, predmeti umetničkog i kultnog karaktera iz srednjeg veka na prvi pogled nisu primarni predmet mog užeg proučavanja.
Umetnost je preuzela ulogu glavnog čuvara svesti o Svetom Savi. Po razvoju kulta svetitelja nakon uništenja njegovog tela, Srbi su redak slučaj u istoriji
Međutim, kao istoričar umetnosti, ali i kao poštovalac našeg drevnog nasleđa, pred tim eksponatima osećam nešto sasvim posebno. Verujem da većina posetilaca deli to jedinstveno osećanje kada se nađe ispred njih, jer oni prosto zrače onom nevidljivom silom, aurom duhovnog, ali i istorijskog trajanja jednog velikog vizantijskog sveta i njegove umetnosti koja je nestala, ali je nastavila da živi kroz ove predmete. Pored izuzetne umetničke vrednosti, oni nose i ogromnu istorijsku težinu. Po predanju, recimo, Stefan Nemanja je preminuo upravo ispred mozaične ikone Bogorodice Odigitrije koja je ovde izložena. Tu se jasno oseća posebnost aure srednjovekovnih predmeta i njihova primarno kultna namena. Ovo nije obična umetnička izložba kakve najčešće radimo, gde se divimo delima koja od epohe prosvetiteljstva i romantizma i Kanta imaju autonomiju posmatranja i zavise od subjekcije našeg prosuđivanja. Ovde se vraćamo u prošlost pre renesanse i stvaranja modernog umetničkog kanona, u vreme kada su religiozni predmeti bili prevashodno u funkciji kulta, dok je lepota izvirala iz njih, a nije dolazila kao uzvišeni dodatak. Ta drevnost Svete Gore prebacila se u Beograd i to je zaista neverovatno iskustvo. Mi koji smo učestvovali u projektu imali smo privilegiju da to osetimo i tokom samog raspakivanja eksponata. Za mene, uprkos dosadašnjem iskustvu sa velikim umetničkim izložbama, to je bio neobičan i ogroman doživljaj.
Kult Svetog Save među Srbima je opstajao i transformisao se pod Osmanlijama, tokom Velike seobe, pa sve do obnove moderne države. Kako se kroz te epohe menjao način na koji smo vizuelno predstavljali utemeljitelja naše duhovnosti i prosvetiteljstva?
Lik Svetog Save se konstantno menjao i prilagođavao istorijskim okolnostima. Do Velike seobe 1690. godine, Srbi su uglavnom živeli na svojim drevnim teritorijama i baštinili likovni izraz proistekao iz vizantijske civilizacije. To je bio vrednosni i kulturni svet koji je nauka definisala kao „vizantijski komonvelt“. Naše iskustvo bilo je obeleženo simbiozom srpskog i vizantijskog srednjovekovnog stila, sa izvesnim kasnijim preradama. Odličan primer za to je sjajna ikona sa žitijem Svetog Save i Svetog Simeona, rad zografa Jovana iz manastira Morača iz sredine 17. veka, čija je replika izložena u SANU, a koja prikazuje preobražaj poznovizantijskog stila sa blagim prožimanjem baroka. Međutim, do radikalnijih preobražaja dolazi tek nakon 1690. godine, kada se kroz Veliku seobu srpski narod i crkva susreću sa potpuno drugačijim civilizacijskim kodom, najpre sa baroknom poetikom, zatim sa prosvetiteljskim uticajima, pa sve do devetnaestog i prvih decenija dvadesetog veka. Likovna poetika se menjala u skladu sa aktuelnim evropskim stremljenjima koja su prožimala naše kulturno tlo, budući da su se naši umetnici mahom školovali u zapadnim centrima. Tako dobijamo predstave Svetog Save u duhu akademskog i idealističkog realizma, ili pak nazarenske likovne slike. To ide sve do protosimbolističkih rešenja Đorđa Krstića i nadasve poznatih dela akademskog realizma Paje Jovanovića i Uroša Predića, koja odgovaraju konceptu koji u nauci nazivamo „religiozna slika kao istorijska istina“. U svim tim formalnim transformacijama, uslovljenim estetikom epohe koja nije zaobišla srpski narod nakon njegovog umrežavanja u evropski kulturni sistem, lik Svetog Save je ostao nepromenjen u jednom: uvek je bio duhovna, moralna i identitetska kota, glavno sidro i oslonac.
Često zaboravljamo da vizuelna umetnost kroz istoriju nije bila samo estetski ukras, već i najmoćniji medij tog vremena. Kako je vizuelni kult Svetog Save oblikovao nacionalni identitet Srba u trenucima kada nismo imali sopstvenu državu?
To je izuzetno važno pitanje na koje se odgovor čini logičnim, ali krije jedan duboki istorijski paradoks. Umetnost, uz pisanu i izgovorenu reč, jeste najmoćnije sredstvo u očuvanju identiteta jedne nacionalne zajednice. Upravo je umetnost održala kult Svetog Save živim u najtežim vremenima.
Prisustvo naših vrhunskih kulturnih dometa u globalnim centrima ima ogromnu ulogu u onome što se smatra kulturnom diplomatijom i kulturnom propagandom
Kao što znamo, njegove svete mošti su spaljene, čime je on ostao bez svog materijalnog tela. U hrišćanskoj tradiciji, telo i mošti svetitelja su osnovni preduslov za ustanovljenje i širenje kulta. Međutim, ovde se dešava čudesan preokret. U trenutku kada telo fizički nestaje i dezintegriše se, ono biva multiplicirano kroz ogroman broj likovnih predstava. Taj dramatičan čin uništenja zapravo je pospešio produkciju njegovog lika. Kada Srbi tokom Velike seobe prelaze u Južnu Ugarsku, oni ne nose njegove mošti, ali sa sobom nose njegove slike i živo sećanje na njega. To sećanje se onda masovno umnožavalo kroz umetnost, koja je preuzela ulogu glavnog čuvara svesti o Svetom Savi. Kroz vizuelne medije on je ne samo preživeo, već je obezbedio stalno prisustvo u narodu, što se kasnije krunisalo i uobličavanjem monumentalnog hrama Svetog Save kao vrhunskog arhitektonskog i umetničkog dela. Možemo reći da smo po ovakvom opštenacionalnom razvoju kulta nakon uništenja svetiteljevog tela zaista redak, pa i jedinstven slučaj u istoriji.
Miloš Lalatović: Sveti Sava, Svetosavlje, duh ovoga svijeta i folkoslavlje
Kako u eri digitalizacije i brzih informacija možemo da komuniciramo tradiciju mlađim generacijama, a da ona ne deluje anahrono ili arhaično? Da li ova izložba, kroz multimedijalne sadržaje, uspeva da premosti taj jaz?
Kada radite izložbu, osnovna poenta je da ne stvarate hermetički zatvorena dela, već da uspostavite živu komunikaciju sa potencijalnim recipijentima. Nikada ne možete unapred i do kraja znati kakva će biti reakcija publike, ali svaka izložba mora biti svedok svog vremena. Zato je naša namera bila da pronađemo pravu meru. Nismo želeli da napravimo konzervativnu postavku koja bi za savremenog, a naročito mladog posmatrača, delovala zamrznuto u prošlosti. S druge strane, trebalo je zadržati balans i ne otići u drugu krajnost – stvoriti potpuno digitalnu varijaciju na temu Savinog života i dela. Time bi se izgubilo ono što je najvažnije, a to je aura samog umetničkog dela koja mora da ostane u osnovi svake muzejske postavke. Trudili smo se, dakle, da pomirimo ta dva sveta, a publika će presuditi koliko smo uspeli. Imali smo na umu mlađe generacije koje su vične digitalnim tehnologijama, pa tako imamo i hologram pored kojeg posetioci mogu da se fotografišu sa Svetim Savom. Morate zadržati tradicionalni koncept umetničkog dela i istorijskog konteksta, a zatim ga osavremeniti i približiti mladima.
„Vaskrsenje Lazarevo“ je možda jedno od najlepših Predićevih dela. Postoje indicije da se nalazi kod privatnog vlasnika u Evropi, pa će nekad možda postati deo našeg muzejskog fonda
Sveti Sava je paradoks naše istorije: on je među najstarijima od nas, a kroz naša neprestana viđenja i interpretacije, on se stalno podmlađuje i ostaje večno prisutan.
Sveti Sava se danas često koristi u političkom, prosvetnom i svakodnevnom diskursu, ponekad i na površan način. Koliko je naša današnja percepcija njega bliska istorijskoj istini, a koliko je proizvod ranije utvrđenih predstava?
Danas smo, kroz digitalne mreže i telefone, svi na neki način postali javne ličnosti, a u javnom prostoru svako od nas u istoriju upisuje svoja trenutna osećanja, često sa željom da menja sadašnjost i projektuje budućnost. Sveti Sava je nulta tačka naše istorije, najpoznatije ime u našoj tradiciji, kulturi i kolektivnom pamćenju. Samim tim, on je po prirodi stvari najizloženiji različitim tumačenjima. Ona su uglavnom pozitivna, ali svedoci smo i onih drugih. Zato lik Svetog Save nije statičan, svaka generacija i svaki pojedinac ga vidi na sopstveni način. Mi smo se na ovoj izložbi čvrsto držali kritičko-naučnih utemeljenja istorijskih nauka i istorije umetnosti. Težili smo zamišljenom naučnom idealu da ponudimo što konkretniji i verodostojniji istorijski lik Svetog Save, očišćen od različitih ideoloških, mitoloških, nadistorijskih, dnevnopolitičkih ili angažovanih narativa i upliva. Verujem da smo uspeli da ponudimo jedan racionalan, istorijski pristup, u onoj meri u kojoj čovek može da ostane potpuno racionalan kada se bavi tako grandioznim figurama naše prošlosti.
Kako ocenjujete trenutni odnos našeg društva prema kulturnom nasleđu? Da li ga se setimo samo u jubilarnim godinama, poput ove, ili postoji kontinuitet u svesti o njegovom očuvanju?
To je veoma kompleksno pitanje na koje je teško dati jedinstven odgovor. Mi smo narod sa izuzetno velikom tradicijom, dubokom duhovnošću, kulturom i umetnošću. Međutim, u današnjim realnim okvirima, mi smo srazmerno manji narod na evropskoj mapi, a istorijski diskontinuiteti i stalne društvene promene kroz koje smo prolazili ne olakšavaju zadatak da se tradicija i jubileji održavaju uvek sa istom pažnjom i na najvišem nivou. Ipak, čini mi se da uprkos svim manama i nedostacima uspevamo da u velikoj meri očuvamo istorijsku svest i sećanje, upravo kroz dostojno obeležavanje velikih godišnjica i proslava u okvirima onoga što nam je kao sredini dato. Možemo u celini biti zadovoljni radom naučnika, kulturnih radnika i muzejskih ustanova. Ti ljudi često rade u krajnje nepovoljnim okolnostima, ali i dalje obavljaju izuzetno valjan posao. Uvek, naravno, može i mora biti bolje, ali dug prema našim velikanima iz kulture, nauke i prosvete vraćamo u meri koja nam dozvoljava da budemo generalno zadovoljni.
Svedoci smo da Ministarstvo kulture poslednjih godina aktivno otkupljuje vredna dela srpskih autora i istorijske predmete na svetskim aukcijama. Kako gledate na ovaj trend „povratka nacionalnog blaga“ kući?
Kao istoričar umetnosti, moram biti duboko zadovoljan kada se bilo koje vredno delo nađe u našim muzejskim ustanovama, jer je to u prirodi mog posla i to je uvek velika stvar. Kada govorimo o samoj strategiji, stvar je prilično jasna: ako biramo između toga da se neko kapitalno delo nalazi u inostranstvu u privatnim rukama i potpuno nedostupno javnosti, ili da se vrati u zemlju i učini dostupnim za proučavanje, istraživanje i estetsko uživanje publike, neminovno se nameće zaključak da je ovaj postupak više nego dobar. Poenta umetnosti i jeste u tome da bude javna i dostupna. Umetnost je po svojoj prirodi nacionalna, ali čim nosi visoku vrednost, ona automatski postaje i univerzalna kategorija. Naravno, uvek ostaje potreba za pažljivim i planiranjem od strane stručnih komisija i eksperata koji treba da procene šta je od primarnog značaja za koji muzej i šta nam je strategijski najpotrebnije. Posmatrano sa krovne pozicije, možemo biti izuzetno zadovoljni kada se delo za koje nismo znali, ili smo mislili da je nepovratno izgubljeno, ponovo nađe u našim muzejima.
Gde je danas granica između privatnog kolekcionarstva i javnog interesa kada je u pitanju kulturna baština jednog naroda?
Ovde ću se pozvati na reči jedne moje uvažene koleginice koja je jednom primetila da „svako umetničko delo na kraju završi u muzeju“. To je uglavnom istorijska istina. Porodice i privatne kolekcije po prirodi stvari nastaju i nestaju. U jednom trenutku su finansijski moćne, ali već druga ili treća generacija neretko rasprodaje te umetnine i one ponovo menjaju vlasnike dok ne dođu do javnih zbirki. Zato ne smemo zanemariti niti propustiti da pohvalimo privatni sektor i domaće kolekcionare.
Maketi konjaničkog spomenika kralju Milanu Obrenoviću, radu čuvenog francuskog vajara Mersijea, nakon Majskog prevrata 1903. se gubi svaki trag
Kroz svoje akvizicije i kupovine, koje ne moraju uvek biti motivisane čistom filantropijom, i često nisu, oni ipak uspevaju da sačuvaju blago od potpunog nestajanja. Do trenutka dok ta dela ne pređu u muzeje, mnogo je bolje da ona postoje u javnom prostoru i makar u privatnoj sferi, nego da im se zametne svaki trag.
Koje je to kapitalno delo srpske umetnosti koje se nalazi u inostranstvu, o kojem maštate da se jednog dana vrati u Srbiju?
Delo za koje postoje ozbiljne indicije da je van zemlje, a koje sam lično imao priliku da vidim pre nekoliko decenija, jeste monumentalna slika „Vaskrsenje Lazarevo“ Uroša Predića. To je možda jedno od najlepših Predićevih dela koje sam ikada video uživo. On ga je naslikao kao krsnu slavu za Voju Marinkovića, višestrukog ministra, predsednika vlade i jednu od najuticajnijih političkih ličnosti u međuratnoj Srbiji i Jugoslaviji. Slika je monumentalnih dimenzija i poseduje fascinantan, neobičan kolorit. Njena manja verzija bila je izložena pre nekoliko godina u Galeriji Matice srpske i u Galeriji SANU tokom velike retrospektivne izložbe o Prediću. Ali ova velika, primarna verzija je nešto čega se sećam sa posebnom setom. Kako vreme prolazi, u mojoj memoriji ona deluje sve lepša i važnija. Postoje diskretne indicije da se nalazi kod jednog privatnog vlasnika u Evropi, te u meni živi duboka nada da će se ta slika jednog dana pojaviti u javnosti i postati deo našeg muzejskog fonda.
Puno našeg kulturnog blaga je i dalje van domašaja javnosti, u privatnim kolekcijama ili arhivima širom sveta. Postoji li neko delo ili istorijski artefakt za koji se u krugovima istoričara umetnosti zna da postoji, ali mu se izgubio trag, a koji bi za našu kulturu bio ravan pronalasku “Svetog grala”?
Ako govorimo u prenesenom značenju, pravi srpski „Sveti gral“ je teško imenovati kao jedan jedinstven predmet. Zbog naše burne prošlosti, ratova, razaranja i velikih seoba, svesni smo da su nepovratno nestali brojni predmeti iz srednjeg veka, pre svega oni iz domena primenjene umetnosti o kojima danas znamo izuzetno malo. Međutim, kada govorimo o periodu 19. i 20. veka postoji još nekoliko kapitalnih dela za kojima lično veoma žalim. Prvo je izuzetno složen i kompleksan portret kralja Petra koji je uradio Đorđe Krstić, a za koji iz sačuvanih opisa verujemo da je bio savršeno izveden. Drugo je maketa konjaničkog spomenika kralju Milanu Obrenoviću, rad čuvenog Antoana Mersijea, jednog od najvećih francuskih vajara 19. veka. Ta maketa je stigla u Beograd i spomenik je trebalo da bude podignut na Kalemegdanu. Da je realizovan, to bi bio najmonumentalniji konjanički spomenik u našoj sredini. Nažalost, nakon Majskog prevrata 1903. godine, maketi se gubi svaki trag i mi ne znamo da li ona i danas negde postoji. Takođe bih izdvojio i jedan skupoceni artefakt o kojem upravo pišem naučni rad. Reč je o reprezentativnom poklonu koji je knez Milan dobio od beogradske opštine povodom svog punoletstva 1872. godine. Ovaj predmet je izrađen u uglednim minhenskim radionicama prema idejnom rešenju vodećeg umetnika tog doba Steve Todorovića. Vizuelni izvori i sačuvane skice svedoče da je to bio raskošan artefakt, duboko prožet nacionalnom i dinastičkom ideologijom. S obzirom na to da nije bio malih dimenzija, pretpostavljamo da nije uništen i nadamo se da se nalazi u nekoj privatnoj kolekciji u zemlji ili inostranstvu.
Promocija „Zakonopravila Svetog Save“: Sve što je Sveti Sava uradio ima vječni značaj
Poznato je da se jedno od najvažnijih svedočanstava naše pismenosti i umetnosti, 166. stranica Miroslavljevog jevanđelja, i dalje nalazi u Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu. Da li verujete da će se ta stranica ikada trajno vratiti tamo gde pripada ili je njena sudbina da ostane svedok naših istorijskih lutanja?
To je pitanje na koje nemam jednostavan odgovor i stavovi se razlikuju od stručnjaka do stručnjaka. Kada govorimo o kulturnom nasleđu, moramo napraviti jasnu distinkciju. Ako se neki naš vredan artefakt nalazi u inostranstvu u privatnim rukama, potpuno sakriven od očiju javnosti, tu nema nikakve dileme i potrebno je učiniti sve da se on vrati u Srbiju. Međutim, ako su predmeti poput te čuvene 166. stranice Miroslavljevog jevanđelja javno izloženi i dostupni u velikim svetskim muzejima i bibliotekama, postavlja se legitimno pitanje: da li je apsolutno sve potrebno vratiti u zemlju i zatvoriti u nacionalni trezor? Prisustvo naših vrhunskih kulturnih dometa u globalnim centrima ima ogromnu ulogu u nečemu što se zove kulturna diplomatija i kulturna propaganda. Sve velike nacije to rade. To je najbolji način da se svet upozna sa našom pismenošću, umetnošću i duhovnošću. Povukao bih paralelu sa Italijom. Da li je za promociju njihove kulture bolje što se kultna „Mona Liza“ nalazi u pariskom Luvru pred milionima posetilaca, ili bi njena recepcija bila manja da je ostala u nekom malom italijanskom mestu? Sa tog stanovišta, smatram da predmeti koji se nalaze u vodećim svetskim institucijama zapravo vrše trajnu i neprocenjivu misiju promocije srpske kulture na globalnoj sceni.
Često žalimo za stvarima koje su u inostranstvu, ali šta je sa onim što je uništeno ovde? Kada pomislite na slučaj Narodne biblioteke stradale u bombardovanju 1941. godine ili paljenja manastira kroz istoriju, za kojim vizuelnim ili pisanim spomenikom koji je nepovratno izgubljen najviše žalite?
Nažalost, istorija ljudske civilizacije nije samo istorija stvaranja, već i istorija rušenja i rastakanja. Kada su u pitanju umetnički predmeti, po prirodi stvari uvek najviše stradaju oni koji su najvidljiviji, a to su javni spomenici. Oni direktno reprezentuju identitet jedne zajednice, grada ili države, i zato su u vremenima ideoloških i ratnih prevrata prvi na udaru. U tom kontekstu, kao paradigmu svesnog uništenja, izdvojio bih Karađorđev spomenik koji se nekada nalazio na Kalemegdanu, na mestu današnjeg Spomenika zahvalnosti Francuskoj. To je bilo kompleksno delo vajara i slikara Paška Vučetića. Taj spomenik je samo jedan od mnoštva primera ako pomislimo na ogroman broj spomenika posvećenih kralju Petru i kralju Aleksandru Karađorđeviću koji su sistematski uništeni širom Srbije i Jugoslavije nakon 1945. godine. Iako su neki od njih u novije vreme replicirani ili obnovljeni, naša spomenička kultura novijeg perioda pretrpela je stravične, nenadoknadive gubitke. Među njima su bila vrhunska ostvarenja najboljih srpskih i jugoslovenskih vajara tog vremena, poput Radete Stankovića, Lojza Dolinara, Frana Kršinića, Rudolfa Valdeca i mnogih drugih. Gubitak tih izvornih spomenika ostaje moj trajni profesionalni i lični žal.
Izvor: Kompas
