Хималаји нас воде ка нељудској чистоти, ка нељудском даху. Ово је разлог зашто у уметности Николаја Рериха можемо открити зрачак ослобођења, најистинскијег ослобођења
Уметност Николаја Рериха постала је позната широм света. У Сједињеним Државама, у земљи где постоје трустови чак и у интелектуалном домену, извесни људи су монополизовали део Рериховог уметничког рада; они су кроз Roerich’s Society Museum, преко конференција и сладуњавих часописа (The Archer) покушали створити „покрет” око личности овог уметника. Заправо, сликар Рерих није намеравао да се ограничи само на сликање. Својим сликама и својом широком активношћу (састављао је песме, писао је чланке и објављивао приказе својих путовања по Азији), пре и изнад свега тежио је да прошири осећање вишег поретка стварности у модерном свету.
При разматрању његових слика треба да закључимо да је њихова главна карактеристика портретисање природе – релативно једноставним средствима, мада не без извесног декоративног стила – изразима које буде чудно осећање интериорности и готово ослобођења.
Ово не би требало да се објашњава нечим субјективним или фантастичним, што Рерихова уметност додаје и намеће стварности, већ пре и надасве силом која се налази у самој природи, субјекту којим се он бави. Ово ће постати јасно чим кажемо да су Хималаји стална тема Рерихових дела; титанска и преображена природа хималајског ланца, са његовим висинама, изузетно високим врховима, амбисима, безименим тишинама и небеском бистрином.
Рерих, Рус по рођењу, често је, сам или на челу експедиције, путовао кланцима Хималаја и до западне Монголије. Тамо је живео у друштву лама да би што је могуће дубље продро у њихове магијске и метафизичке традиције, у којима физичко и метафизичко, стварно и нестварно почињу да се стапају у једну исту структуру. Зато је дух Хималаја оно што нам се обраћа кроз Рерихове слике; овај дух, као што рекох раније, успева да, код оних који га истински приме, пробуди древно осећање сопства и осећање за ствари; истинско и моћно осећање које је било укопано у подсвести захваљујући немирном и готово тамничком животу модерног западног света.
Наговестио сам одређене услове у којима стварно и нестварно, унутарње и вањско, објективно и субјективно почињу да се стапају у једну стварност. Под условом да се поседује извесна моћ духовне концентрације, до тога на великим висинама (изнад 4000 метара) долази спонтано, како на планинским врховима тако и у авиону. Може се догодити да, захваљујући одређеној диспозицији свести, предмети перцепције почну да се дематеријализују; да стекну карактеристике безтежинског стања, нестварности и јутарње светлости што се не може адекватно описати некоме ко тако нешто никада није искусио.
У стању полу-опијености, која не узрокује отупелост, већ пре вишу луцидност, ствари нам се обраћају на начин који раније нисмо могли ни претпоставити. Оно што наступа касније јесте динамичко отварање имагинативне способности која утиче на чула, преводећи, ту и тамо, предмете опажања у слике, које, попут снова, поседују симболички карактер; оне формирају митове који налазе своје место у структури будне свести. Изгледа да се на Тибету ово догађа на упадљив начин: онде постоји менталитет за који се с правом може рећи да је стални простор сличних стања, који садржи тајну многих необичних традиција и који, када се посматра споља, изгледа као чисто сујеверје.
Да би ово могли схватити, ма како чудно изгледало, од суштинског је значаја разумети Рерихову уметност у свим њеним елементима: то је уметност снежних врхова, без удолина, где сензибилност и ваздух постају дематеријализовани и непрестано преносе осећај провидности и планинске тишине. У његовим пејсажима, на један готово константан начин, видимо израњање митова и симбола: фигуре аскета у дубокој медитацији; магијске ватре; облици идола; елементарне приказе; чудне, неприродне унутрашње рефлексије светлости израњају у његовим сликама, у позадини иза мора долина и планина; планине свуда, колико год поглед досеже. Ово нема вредност маштовитог преклапања са стварношћу. Можемо рећи да, у амбијенту какав су Хималаји, мит постаје део стварности. На неки начин мит наставља стварност, он је продубљује и заокружује с циљем који проистиче непосредно из тих форми, симбола и светала за које више нико не може рећи да ли се налазе унутар или изван сопства; или јесу ли то светла ствари или илуминације духа, или обоје у исто време.
Они који су били на великим висовима Тибета, а нису се бавили истраживањима и нису били део експедиције која је имала неки одређен циљ, могу посведочити ово осећање, које оживљава када се продре у душу тибетанске религије, у форме њене духовности и традиционалне магије. Рерих је први западњак (ако Русе можемо звати западњацима) који је кроз слике успео да сакупи и изрази ово осећање, док га је, пошто оно тежи да се оствари као осећање самог живота, у исто време доживљавао као нешто што превазилази пуку уметност и прост, лични естетски доживљај. Због тога његове слике, у суштини, имају карактер пута: пута ка нечему трансцендентном, у целовитом значењу те речи, с упућивањем не на апстракцију, већ на стварно искуство. Верујем да се нешто може заиста назвати уметношћу само када се уздиже да би стекло такву вредност.
Хималаји нас воде ка нељудској чистоти, ка нељудском даху. „Много метара изнад мора – али колико изнад обичних људи!”, писао је Ниче у Силс-Марији. Овај врх, баш као и највиша италијанска планина (сећам се ноћног погледа на белу пустињу Капана Маргерита на Монте Рози) повезују нас са нашом урођеном и космичком природом, која је једнака природи елементарних сила земље, чија је моћна чистота и мирноћа утиснута слеђеним и светлим врховима, као да су то апсолутни и нематеријални врхови, или магнетска, ритмичка клупка у великом плану Целине.
Ово је разлог зашто у Рериховој уметности можемо открити зрачак ослобођења, најистинскијег ослобођења.
Јулиус Евола
Извор: Нови Стандард/ Размишљања о врховима, Укронија, Београд, 2004.
