Himalaji nas vode ka neljudskoj čistoti, ka neljudskom dahu. Ovo je razlog zašto u umetnosti Nikolaja Reriha možemo otkriti zračak oslobođenja, najistinskijeg oslobođenja
Umetnost Nikolaja Reriha postala je poznata širom sveta. U Sjedinjenim Državama, u zemlji gde postoje trustovi čak i u intelektualnom domenu, izvesni ljudi su monopolizovali deo Rerihovog umetničkog rada; oni su kroz Roerich’s Society Museum, preko konferencija i sladunjavih časopisa (The Archer) pokušali stvoriti „pokret” oko ličnosti ovog umetnika. Zapravo, slikar Rerih nije nameravao da se ograniči samo na slikanje. Svojim slikama i svojom širokom aktivnošću (sastavljao je pesme, pisao je članke i objavljivao prikaze svojih putovanja po Aziji), pre i iznad svega težio je da proširi osećanje višeg poretka stvarnosti u modernom svetu.
Pri razmatranju njegovih slika treba da zaključimo da je njihova glavna karakteristika portretisanje prirode – relativno jednostavnim sredstvima, mada ne bez izvesnog dekorativnog stila – izrazima koje bude čudno osećanje interiornosti i gotovo oslobođenja.
Ovo ne bi trebalo da se objašnjava nečim subjektivnim ili fantastičnim, što Rerihova umetnost dodaje i nameće stvarnosti, već pre i nadasve silom koja se nalazi u samoj prirodi, subjektu kojim se on bavi. Ovo će postati jasno čim kažemo da su Himalaji stalna tema Rerihovih dela; titanska i preobražena priroda himalajskog lanca, sa njegovim visinama, izuzetno visokim vrhovima, ambisima, bezimenim tišinama i nebeskom bistrinom.
Rerih, Rus po rođenju, često je, sam ili na čelu ekspedicije, putovao klancima Himalaja i do zapadne Mongolije. Tamo je živeo u društvu lama da bi što je moguće dublje prodro u njihove magijske i metafizičke tradicije, u kojima fizičko i metafizičko, stvarno i nestvarno počinju da se stapaju u jednu istu strukturu. Zato je duh Himalaja ono što nam se obraća kroz Rerihove slike; ovaj duh, kao što rekoh ranije, uspeva da, kod onih koji ga istinski prime, probudi drevno osećanje sopstva i osećanje za stvari; istinsko i moćno osećanje koje je bilo ukopano u podsvesti zahvaljujući nemirnom i gotovo tamničkom životu modernog zapadnog sveta.
Nagovestio sam određene uslove u kojima stvarno i nestvarno, unutarnje i vanjsko, objektivno i subjektivno počinju da se stapaju u jednu stvarnost. Pod uslovom da se poseduje izvesna moć duhovne koncentracije, do toga na velikim visinama (iznad 4000 metara) dolazi spontano, kako na planinskim vrhovima tako i u avionu. Može se dogoditi da, zahvaljujući određenoj dispoziciji svesti, predmeti percepcije počnu da se dematerijalizuju; da steknu karakteristike beztežinskog stanja, nestvarnosti i jutarnje svetlosti što se ne može adekvatno opisati nekome ko tako nešto nikada nije iskusio.
U stanju polu-opijenosti, koja ne uzrokuje otupelost, već pre višu lucidnost, stvari nam se obraćaju na način koji ranije nismo mogli ni pretpostaviti. Ono što nastupa kasnije jeste dinamičko otvaranje imaginativne sposobnosti koja utiče na čula, prevodeći, tu i tamo, predmete opažanja u slike, koje, poput snova, poseduju simbolički karakter; one formiraju mitove koji nalaze svoje mesto u strukturi budne svesti. Izgleda da se na Tibetu ovo događa na upadljiv način: onde postoji mentalitet za koji se s pravom može reći da je stalni prostor sličnih stanja, koji sadrži tajnu mnogih neobičnih tradicija i koji, kada se posmatra spolja, izgleda kao čisto sujeverje.
Da bi ovo mogli shvatiti, ma kako čudno izgledalo, od suštinskog je značaja razumeti Rerihovu umetnost u svim njenim elementima: to je umetnost snežnih vrhova, bez udolina, gde senzibilnost i vazduh postaju dematerijalizovani i neprestano prenose osećaj providnosti i planinske tišine. U njegovim pejsažima, na jedan gotovo konstantan način, vidimo izranjanje mitova i simbola: figure asketa u dubokoj meditaciji; magijske vatre; oblici idola; elementarne prikaze; čudne, neprirodne unutrašnje refleksije svetlosti izranjaju u njegovim slikama, u pozadini iza mora dolina i planina; planine svuda, koliko god pogled doseže. Ovo nema vrednost maštovitog preklapanja sa stvarnošću. Možemo reći da, u ambijentu kakav su Himalaji, mit postaje deo stvarnosti. Na neki način mit nastavlja stvarnost, on je produbljuje i zaokružuje s ciljem koji proističe neposredno iz tih formi, simbola i svetala za koje više niko ne može reći da li se nalaze unutar ili izvan sopstva; ili jesu li to svetla stvari ili iluminacije duha, ili oboje u isto vreme.
Oni koji su bili na velikim visovima Tibeta, a nisu se bavili istraživanjima i nisu bili deo ekspedicije koja je imala neki određen cilj, mogu posvedočiti ovo osećanje, koje oživljava kada se prodre u dušu tibetanske religije, u forme njene duhovnosti i tradicionalne magije. Rerih je prvi zapadnjak (ako Ruse možemo zvati zapadnjacima) koji je kroz slike uspeo da sakupi i izrazi ovo osećanje, dok ga je, pošto ono teži da se ostvari kao osećanje samog života, u isto vreme doživljavao kao nešto što prevazilazi puku umetnost i prost, lični estetski doživljaj. Zbog toga njegove slike, u suštini, imaju karakter puta: puta ka nečemu transcendentnom, u celovitom značenju te reči, s upućivanjem ne na apstrakciju, već na stvarno iskustvo. Verujem da se nešto može zaista nazvati umetnošću samo kada se uzdiže da bi steklo takvu vrednost.
Himalaji nas vode ka neljudskoj čistoti, ka neljudskom dahu. „Mnogo metara iznad mora – ali koliko iznad običnih ljudi!”, pisao je Niče u Sils-Mariji. Ovaj vrh, baš kao i najviša italijanska planina (sećam se noćnog pogleda na belu pustinju Kapana Margerita na Monte Rozi) povezuju nas sa našom urođenom i kosmičkom prirodom, koja je jednaka prirodi elementarnih sila zemlje, čija je moćna čistota i mirnoća utisnuta sleđenim i svetlim vrhovima, kao da su to apsolutni i nematerijalni vrhovi, ili magnetska, ritmička klupka u velikom planu Celine.
Ovo je razlog zašto u Rerihovoj umetnosti možemo otkriti zračak oslobođenja, najistinskijeg oslobođenja.
Julius Evola
Izvor: Novi Standard/ Razmišljanja o vrhovima, Ukronija, Beograd, 2004.
