Колико сутра биће сто година од Владичине смрти. Место да се о тој стогодишњици сабере велики народни збор око великог споменика најоригиналнијега и најдаровитијега човека кога је српство дало, дићи ће се, на аутомобилима, тамо у врх Ловћена, делегација, и стаће око саркофага. Можда ћемо, у низу својих неукусности, учинити једну више: испети на Ловћен, све исту и уобичајену и доста слаткасту слику Владичину, не би ли делегација могла погледати Владичино чело, очи, руку. Уосталом, Његош је у својој мудрој једноставности можда сам решио питање свога споменика. Кад се мртав ,болан, али на ногама и обучен, враћао из Италије на Цетиње, усмотрио је са брода Ловћен, подигао капу и рекао: „Нећемо се више никада раставити“. Катафалк на врху Ловћена, то је остварена мушка реч Владичина: Нећемо се више никада раставити! — и то је можда. најдирљивији споменик, досада свакако једини споменик великоме песнику и човеку. Тридесетих година овога века, ипак, Србија, која вечито иде напред, врло се загрејала била за одлуку, па за остварење споменика Његошева у Београду, и извела једно доста грандиозно народно. уписивање прилога за ту сврху. Скупио је Одбор пун милион динара у оно време много новаца. Бриге наде је пресекао други светски рат, а мајстор-вајар Иван Мештровић израдио је свега малу, такорећи стону тлаву Његошеву. Та је глава умножена и продавана, (да би фонд још порастао) ова је дакле прилично ушла у јавне и приватне зграде, и зато је данас и она прилично позната.
Та глава је леп приказ ,,лијепога Владике“, али ми сматрамо да је нетачан приказ Његошева лика, и спољашњега лика, и лика као симбола унутраштњета човека. Глава та одаје танан уметнички рад, али то није суштински Његош, није ни по чему онај Његош кога. нам показује илустровани прилог број 1″. Лик је, код Мештровића, без потребе, и много идеалисан, и то неадекватно оригиналу идеалисан: поза. главе, као симболистика унутрашњега човека, неадекватна је бићу Владичину, неадекватна истини. Глава Његошева је не само нетачно, него безмало непријатно погнута — човек се и нехотице сети забелешке: да је тешко болесноме Владици глава тако немоћно падала на груди, да ју је требало подупирати. Тешко болесни Владика је жмурио и овај Његош у бронзи могао би жмурити, поглед човека је нестао. Даље. Лице је, према вертикалној осовини, сажето у узан профилски модел, пун костију, очишћен од меса ,што је све нетачно и туђе. Чело и гребен носа уједно стврднути као централизација лика што је такође нетачно. Цртеж костију и моделовање мршавих површина изванредно је чисто, права калиграфија црта, али Владика није имао тако диреровски резан, оштар и сух лик. Напротив: округласт, облих образа лик. Затим, та уска глава излази из једног потпуно туђег затиљка, грубо мишићаве или месне вратине неког лађарског момка који плећа и врат притегнутим ужетом вуче узводно дереглију. Скулптура ова није потекла из оригиналних података; то није Владичин оригиналан и нормалан љик, то није израз духовне или карактерне конституције Владичине.
Што још посебно жалимо, то је следеће: та уметничка визија Мештровићева, то је већ више но прилично типизован модел његов за главе маркантних мушкараца из врло разних катеторија. Стоји тај модел у аутопортрету Мештровићеву; исти модел у неколико глава Косовских хероја; донекле у лепој глави Индијанца јахача; па сто сад стоји и у глави Његошевој. Затим, идеализацијом каква је изведена, скулптор је у два сасвим погрешна правца „ретуширао“ Владику. Прво, додао му господствености у смислу европски аристократском, или егзотичном; а Владика је био динарски расан и домаћински отмен; додуше кућић и династ, али Црногорац међ Црногорцима. Друго, интелектуализовао га је Мештровић како се на већ врло стереотипичан начин приказују мислиоци. Међутим, Владика није био светски стилизован, него сасвим особено, лично, и врло црногорски усклађен; и Владика није био собни интелектуалац који само зури у књиге, него је „крилатим умом“ дотањао знања и слутње по просторима, и зато гледао отворених очију преда се; из врло тамних очију је мало тамно озбиљним, доста. намрштеним погледом пратио људе. У причама из Хиљаду и једне ноћи ванредно су поетизовани капци очију, у смислу том да је човек интересантан и неодољив кад пришкринуто гледа. Шта ћемо, Владика није чарао капцима! није се, нарочито десним својим оком, погледајте праву слику, није се пришкривуто него отворено мргодио. А то му десно око ваља. човека и ваља Горски вијенац! Владика је са свима екстремима у себи био складан; чули смо, истичу то сви посматрачи. Отуда, над онолики брђански костур није могла засести друга до брђанска, делимично домаћа и сељачка, делимично сатанска мушка депота, но нипошто егзотика.
На духовном плану имамо исто: гениалан у језичком изразу и у метафорици, остајао је Владика народски директан и јасан. На Владичину лику је мирноћа, што би рекао Матија Бан хладноћа израза била нај личнији детаљ; но и та мирноћа без нарочито избачених спиритуалних обележја. Мештровић пак, стегао је томе лику душу, да би направио неку спиритуалну експлозију црта. Понављамо: мушки савладан израз, отворене очи у исправљеној глави, никаква поза која би била апологетика Владичиних мисли и духовних борби. Мирноћа је израз моћи, и права, и знања; поза је повремени естетски обичај. Владика Раде је за позе у лику и ставу био сувише примитиван, и сувише оригиналан, он сам, Раде Петровић. Не мари што је далеко одгранао био од свог стабла: корен није при том ниједан искидао. Он је и стварао поезију, и био леп и пун чари колико са снагама. изузетне личности толико са снагама примитивца. Образи Владичини нису били овални, није имао сливеност носа и чела; чело, више широко но високо, над очи се дакле није надносила сенка чела. Владика је био човек ведар, увек ведар али ведар не у смислу „тра ла-ла“, што би рекао Француз, него у смислу увек залете интелигенције, наредности за све, снаге и скока да опучи реч која стровали човека као мачем. Умео је, Цезар и он, ујести објективно, речју простом, баш као што је умео и онај Римљанин у својим једноставним, објективним текстовима о Ратовању за Галију. И „пред вратима пакла“, Његош се ведар спремао за акцију. Ведре свести је био и онда када је, у дан свога издисања, подигао главу и казао: Вах живјети још двије године“. Шта ли је све метнуо у те „двије године“! Владика је био, како у Светом писму стоји: „отворен ум“ оних који „разумеју писмо“ тајни и чудеса света. Владика није писао романе и судбине, него васионска и мушка херојства највишега ранга. Владика никада човека унизио није, ако је човек иоле ваља никада над човеком кукао није.
Владика Данило у Горском вијенцу није сам ништа урадио, само се од брига кидао, али када год је очајан завапио, песник га је дизао до тратичног величанства. Владика Раде је, у чести тој препирци, Турцима стављао велике ствари у уста. Шћепану Младоме, „лажи и скитници“, признавао учудноватост“ у делима и у збиру скривених особина. Лик и мисао имали су ведрину човека кога васнона носи!… Но, мајстор Мештровић, чини се, није се пред рад свој наново предао био Владике, није побрао све њетове портрете и фотографије, верне и дотериване, није се поново и сав изложио утицају моћне једне личности којој није потребна прерада и стилизација, која је прераду принципски одбацивала: „Што год је од човјека не може савршено бити. Што написах, написах, нећу више у то ни боцнути пером“ Није мајстор Мештровић поново прешао сав живот Владичин од претргнуте његове младости У 17-0ј години до претргнуте младости његове у 38-ој години. Одмучио је Њетош Горски вијенац! Никада очи није обарао ниглаву по прсима ваљао онај ко је Горски вијенац одмучио и испевао! Није требало ни гениалном руком боцнути у оригинал његова лика. Има један аутобиографски податак, руком Владичином исписан и у штампу послат, текст у предговору Владичину пред драмским спевом Шћепан Мали, где је Владика лично додао црту у портре своје појаве, У зрачење те појаве што увек и тражимо на добром портрету. У Венецији, у великом архиву, сакупљао је Владика грађу за историју Црне Горе у доба. Шћепана Малога. Тражио је сараднике за дуготрајан посао пабирчења, и за стручно правилан рад исписивања „…господин Томазео усрдно прискочи; а чувара од архиве, старога маркиза Солари, готово слободном и веселом горском поезијом и причањем. замађијам, те ми добри старац почне по мојој ћуди играти; пет шест ваљатијех писарчића три читаве недјеље по свима угловима Од архива копаше Податак је можда не најсрећнији пример спонтаности, оне која прескочи добар укус Солари је био стар човек од ранга али је податак бескрајно карактеристичан за човека који брзо осваја… Е, такав човек не држи главу повијену, и не узима позе кабинета. Право у очи свему, човечно, по црногорски, сваким и свачим, почевши од васионских тајни и Бога, преко великих паша и рускога императора, па. и преко маркиза Содари, до последњега свог чобанина.
До Његошева споменика и дика ће ваљда ипак једаред доћи. Уметник који се реши да изради лик и фигуру, с тим да из скулптуре зрачи карактер човека, и да зрачи тајна песника до неразумљивости снажног. и умног у оној пустињи, тај ће уметник ући у тежак задатак. Дело песника Његоша и живот Владике Црне Горе, то двоје непрестано једно друго збуњује, једно другом нарушава сразмере; поезија сувише висока за владику, кнез над шаком племена сувише локалан за песника васнонских узлетања. Да, живот великога човека је стално немирна игра тенденција функција, слика. Енглески песник Кијтс, умна глава, писао је: „Живот човека од више вредности сама је алегорија, и мало очију могу сагледати мистериј тог живота“ Нека добро гледа умним очима уметник који ће радити Његошев споменик! Његош Господар, то је резултат историфски Његош пост и мислилац, то је мистериј. А мистериј, наравно, пије само метафизика, не, није, него је реална чињеница у једној од безбројних реалности у којима човек живи, мисли, и ради.
Исидора Секулић
Извор: Одељак: ,,Изглед и лик владике Рада“
