Након распада СССР-а, водећи амерички геополитички мислиоци, војнопилитички стратези и спољнополитички званичници деценијама су упозоравали на опасност од ширења НАТО пакта и његовог изласка на руске границе. Ова застрашујућа упозорења игнорисали су, не само политички лидери већ и прорежимски медији.
Приредили, превели и ауторске коментаре написали проф. др Душан Крцуновић и мр Милорад Дурутовић
Под кринком „обуздавања Русије“, „спречавања руског уплитања у америчке предсједничке изборе путем сајбер напада“ и „одбране од ширења малигног утицаја Русије“ вршене су припреме за последњи корак који је омогућио да се остваре „пророчанства“ америчких геополитичких Касандри, чијим пророчанствима, као у древном грчком миту, нико није вјеровао, овога пута по казни англосаксонског бога рата.
С друге стране, за потребе доказивања припадности Украјине западној цивилизацији, у овој несрећној земљи објављен је велики број студија о „атлантском идентитету“ Украјинаца.
Али тај проблем драстично је опаснији, јер није сводљив на политичке стратегије да се овлада природним ресурсима, да се подигне капацитет политичке моћи. „Аталантизовање идентитета“ никако не може бити синоним за „западни идентитет“ будући да се не заснива на културним или цивилизацијским тековинама, већ искључиво на амбицијама империјалне политичке моћи. Управо, „нато-атлантизовање“ глобалног идентитета суштински поништава смисао и самог Запада, као културног и цивилзацијског круга. На такву идентитетску кризу упозорава и историчар Давид Енгелс, сматрајући да укидање историјског и културног континуитета заједницу одводи губитак оријентације. „Коријен кризе на Западу је у превредновању вриједности“.
Губећи контакт са сопственом историјом и културом, Запад је кроз процес „аталантизовања“ почео да гради један вјештачки поредак – имерзивни Метаверзум, а Украјина је први велики полигон за тестирање. Велика је стрепња да Балкан може бити други корак. Питање је, наиме, када ће сајбер-Сунце помрачити сасвим оно право Сунце. Тада, ако и будемо имало очи, свјетлост ћемо тражити само у телефонима, или на некој другој планети.
Уласком Џона Бајдена у Бијелу кућу патолошка русофобија и експанзивни менталитет „прогресивног“ запада доспијевају до свог историјског максимума. Тиме су се стекли услови за почетак словенске трагедије са несагледивим посљедицама по саму Украјину, Европу и свијет – источни и западни.
Бјесомучна русофобна пропаганда медија „главног тока“, на чијем удару се налази и јавни простор у Црној Гори, упорно прикрива праве виновнике вишедеценијске анархије у међународним односима и casus belli у Украјини. Оно што преостаје јесте упознавање наших грађана са регистром хитних позива на савјест којим су познати амерички геополитички старатези и мислиоци покушавали да призову шефове својих држава прије него што пређу руску „црвену линију“.
Данас би њихове изјаве у медијима биле приказане као маргиналне појаве и издајничке позиције, како примијећује аутор Арно Бертран (Arnaud Bertrand) који је и направио списак ових, данас забрањених мишљења:
- Вилијам Пери (William Perry), секретар одбране Била Клинтона, у својим мемоарима је објаснио да је за њега проширење НАТО-а узрок „раскида односа са Русијом“. Пери се толико противио проширењу да је 1996. године „на основу свог уверења размишљао о подношењу оставке”.
- Џек Ф. Метлок млађи (Jack F. Matlock Jr.), амерички амбасадор у Совјетском Савезу (1987‒1991), упозоравао је 1997. године да је проширење НАТО-а „најдубља стратешка грешка, [охрабрујући] ланац догађаја који би могли да произведу најозбиљнију безбједносну пријетњу […] од распада Совјетског Савеза“.
- Роберт Мекнамара (Robert McNamara), Бил Бредли (Bill Bradley) и Гери Харт (Gary Hart), заједно са групом појединаца, 1997. године упућују писмо Билу Клинтону у којем упозоравају да је „напор који предводе САД да се прошири НАТО, политичка грешка историјских размјера“ и да ће „подстаћи нестабилност“ у Европи.
- Пол Китинг (Paul Keating), бивши аустралијски премијер, 1997. године истиче да је проширење НАТО-а „грешка која се на крају може сврстати у стратешке погрешне процјене које су спријечиле Њемачку да заузме своје пуно мјесто у међународном систему [раних 20-их година прошлог вијека]“.
- Џорџ Кенан (George Kennan), амерички спољнополитички стратег, архитекта америчке хладноратовске стратегије, још 1998. године је упозоравао да је ширење НАТО-а „трагична грешка” која би на крају требало да изазове „лошу реакцију Русије”.
- Пат Бјукенен (Patrick Buchanan), амерички конзервативни политичар и бивши републикански кандидат за предсједника САД, у својој књизи Република, а не империја из 1999. године пише: „Премјештањем НАТО-а на предњи трем Русије, заказали смо сукоб у двадесет првом вијеку“.
- Бил Бернс (Bill Burns), директор CIA-e, износи своје мишљење у допису из 2008. године: „Улазак Украјине у НАТО је најсјајнија од свих црвених линија за [Русију]“, додајући: „Још нијесам пронашао некога ко види Украјину у НАТО-у као било шта друго осим као директан изазов руским интересима“. „Допис 08“ гласи: „Њет значи Њет: руске црвене линије проширења НАТО-а“.
- Хенри Кисинџер (Henry Kissinger), амерички геополитички консултант и национални савјетник за безбједност у администрацији Ричарда Никсона и Џералда Форда, упозорио је године да „Украјина Русији никада не може бити само страна земља“ и да је Западу стога потребна политика која је усмјерена на „помирење“.Такође је био упоран у ставу да „Украјина не треба да улази у НАТО“.
- Стивен Коен (Stephen Cohen), познати научник руских студија, упозорио је 2014. да „ако помјеримо НАТО снаге према руским границама […], то ће очигледно милитаризовати ситуацију, [и] Русија се неће повући, јер је то за њу егзистенцијално питање“. Знамо да је управо то изјавио и руски предсједник Владимир Владимирович Путин, говорећи о специјалној војној операцији као реакцији на егзистенцијалну опасност у којој се нашла Русија.
- Малколм Фрејзер (Malcolm Fraser), 22. премијер Аустралије, упозорио је 2014. године да је „помјерање на исток (од стране НАТО-а) провокативан, немудар и веома јасан сигнал Русији“. Фрејзер додаје да ће то довести до „тешког и изузетно опасног проблема“.
- Џон Миршајмер (John Mearsheimer), можда водећи геополитичар у САД, 2015. године упозорава: „Запад води Украјину низ першунову стазу и крајњи резултат је да ће Украјина бити уништена […]. Оно што ми радимо је у ствари охрабрујуће за такав исход.“ (Иначе, израз „першунова стаза“ (primrose path) означава тежњу за задовољством или охрабривање некога да живи лагодним животом који је пун задовољстава, али који доноси катастрофалне посљедице по њега.)
- Боб Гејтс (Bob Gates), бивши амерички секретар одбране, у својим мемоарима 2015. године између осталог пише: „Тако брзо кретање [ширења НАТО-а] била је грешка. […] Покушај да се Грузија и Украјина уведу у НАТО био је заиста претјерана [и] посебно монументална провокација“.
- Владимир Познер (Vladimir Pozner), руско-амерички новинар, 2018. године је изјавио да је проширење НАТО-а у Украјини неприхватљиво за Русе и да мора постојати компромис, при чему „Украјина, гарантовано, неће постати чланица НАТО-а“.
- Сер Родерик Лајн (Sir Roderic Lyne), бивши британски амбасадор у Русији, упозорио је прије годину дана (2021), да је „[гурање] Украјине у НАТО […] глупо на сваком нивоу“, додавши да „ако желите да започнете рат са Русијом, то је најбољи начин да то урадите“.
- Џефри Сакс (Jeffrey Sachs), познати економиста, у колумни у Фајненшел тајмсу упозорава да је „проширење НАТО-а крајње погрешно и ризично. Прави пријатељи Украјине и глобалног мира требало би да позивају на компромис САД и НАТО са Русијом“.
- Фиона Хил (Fiona Hill), британско-амерички специјалиста за спољне послове, нарочито за Русију и Европу, подсјећа: „Упозорили смо [Џорџа Буша] да ће господин Путин кораке за приближавање Украјине и Грузије НАТО-у сматрати провокативним потезом који би вјероватно изазвао превентивну руску војну акцију. Али, на крају, наша упозорења нијесу послушана.“
Наставак ове приче је познат, док њен епилог остаје у тами. Једно је извјесно: да се и црногорски политичари у стању своје „самоскривљене незрелости“ све више подстичу да ову малу и напаћену земљу усмјере на „першунову стазу“. Они који их гласају дужни су да знају гдје та стаза води и да се опомињу Христових ријечи: „Ја сам пут, истина и живот“.
