Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Има неке космичке правде у чињеници да смо „цара ухватили голог“ баш у соби код Д. Шуковића. Свјесно или не, овај га је Гебелс из комшилука, намамио у свој кутак да тамо, свима нама, покаже своју голотињу. Свој изглед насилника, „осветника“, бескопромисног борца за зло, свађе и подјеле, лика који пријети државном тужиоцу, Мило Ђукановић је приказао пред човјеком који је међу заслужнијим за његов политички суноврат.
„Жива истина“ је да је Шуковић идеолог србомржње, која је током Ђукановићевог политичког успона, са некаквих полуанонимних „антена“ дошла до државних фреквенција. Референдумска кампања, и све потом што се просуло у јавност са РТЦГ нивоа, претворило је, до тада јединствено друштво са идеолошким разликама, у „ратиште“ идентитетских исказа. На том „ратишту“ Шуковић је командовао „пали“! по свему што у Црној Гори носи српски предзнак. Ђукановић је задовољно трљао руке умишљајући да постаје отац нације која настаје на поништењу сопствене етничке и културне прошлости.
Посљедњих година ДПС власти Ђукановић је играо по идеолошким нотама које је цупкао Шуковић: језик, НАТО, Црква. На овом посљедњем су обојица осјетили значење Његошевих стихова о ораху „воћки чудноватој“.
Но, до прије неко вече, иако проказани као фрустрирани шовинисти, и један и други су још увијек носили похабана одијела европејаца и грађаниста којима су брадати четници отели демократско царство слободе. Кажем, до прије неко вече. А те вечери смо их затекли без тих одијела. Мила као „голог“ цара, који показује своју праву не-демократаку природу, а Дарка као огољеног идеолога мржње, у коме није било би дамара некадашњег новинара, који би нашао неког начина да прекине или опомене саговорника како његово излагање иде ка „формирању предмета у тужилаштву“. Е сад, два гола јарана, у једној соби, на сред јуначке Црне Горе, спремни да нам ј… оца… Мало су се занијели, па су „пресудили“ један другом.
До читања у сљедећем броју….
