Осми роман познатог француског писца „Anéantir” управо се преводи на српски, а он сматра да би крајње достигнуће било да више уопште нема лоших момака
Осми роман Мишела Уелбека „Anéantir” (дословни превод „Уништити”), који је у Француској објављен почетком јануара 2022. године (издавач „Фламарион”), управо се преводи на српски и требало би да буде објављен до Сајма књига у издању куће „Booka”. Преводилац Владимир Д. Јанковић каже да наслов не би преводио унапред док не заврши цео превод мада сматра да би тај инфинитив „уништити” код нас требало превести императивом „уништи”.
– Ни ову књигу, као ни претходне, не читам унапред него напредујем преводећи тако да немам увид у целину. Чини ми се да је веома занимљива и да опет постоји тај спој нечег сасвим новог и нечег одраније познатог, што је ваљда типично за Уелбеков рад – каже Јанковић чијом љубазношћу ексклузивно објављујемо за наше читаоце прва три пасуса романа.
Медији у Француској су, у време када се Уелбеков роман појавио у књижарама, известили да је главна тема овог дела љубав, али и смрт упркос томе што роман почиње као политички трилер. Наравно, Мишел Уелбек описује свет у паду, без наде, мрачан и меланхоличан, али у том свету ипак постоје тренуци милости и среће, појављујући се ту и тамо најчешће под маском љубави. Главни лик Пол је ожењен, без деце и годинама не дели ништа са својом женом осим стана у коме свако од њих има своју спаваћу собу и свој одељак у фрижидеру. Ипак, и у том односу који је практично сведен на ништа, љубав ће поново проклијати… Ту је и лепеза других ликова којима се такође догађа љубав. Уелбек је тему љубави покренуо још у „Серотонину”, али сада у новом роману на сцену ступа још један лик – смрт, о којој Уелбек пише без цинизма, што те странице чини једним од најлепших и најдирљивијих у роману, пренели су медији.
Наравно, писац познат по оштрој критици француског друштва и уопште света у коме живимо, ни у овој књизи није заобишао ни море других тема, карактеристичних за њега, чији распон је разноврстан и богат: Зелени, политика, незапосленост, Бог, религија, сатанизам, ислам, самоубиство, нове технологије, Европа, мигранти, крај капитализма, нуклеарна енергија, старење Европе… Његове опсервације су течне и ноншалантне док, сликајући савремено друштво, испаљује уобичајену тираду горчине. Када се томе дода да роман почиње у изборној години у Француској кампањом за председничке изборе, не чуди што је интересовање било толико да је интернет пиратерија учинила књигу доступном пре званичног изласка.
Роман је у Француској објављен у 300.000 примерака у луксузном издању, чије димензије омогућавају да се књига „угодно држи у рукама”, а чему је кумовао сам аутор, који у овом роману даје књизи статус „спасиоца” у тренуцима када је апсолутно неопходно извући се из неподношљиве стварности. „Док имамо књигу, добро је, спасени смо”, каже Уелбек, један од најпревођенијих и најтиражнијих француских писаца, добитник Гонкурове награде 2010. за роман „Карта и територија”. Одмах након француског издања романа „Anéantir” појавио се и превод на италијански, немачки и грчки, док се превод на енглески појавио тек у другој половини 2022.
Познато је да овај писац углавном не даје интервјуе, што је на једној конференцији на Сорбони објаснио природом свог духа која га тера на размишљање о важним и занимљивим стварима када се интервју заврши, а што сматра несрећом у животу и то неизлечивом („Под тим условима, боље је не давати интервју”, закључио је), док је као други разлог навео то што „новинари често немају ниво”. Ипак, поводом изласка осмог романа дао је интервју за „Монд” у којем је рекао да „добру књижевност стварамо с добрим осећањима”.
„Нема потребе да славите зло да бисте били добар писац. У мојим књигама, као и у Андерсеновим бајкама, одмах је јасно ко су лоши, а ко су добри момци. И уколико у роману „Anéantir” има врло мало лоших момака, веома сам срећан због тога. Крајње достигнуће би било да више уопште нема лоших момака”, рекао је Уелбек у поменутом интервјуу.
Чак је био и ироничан на рачун сопственог успеха рекавши: „Пишем да бих добио аплауз. Не због новца, већ да бих био вољен, да би ми се дивили.” Нема сумње да му се многи диве, али француска књижевна критика је поларизована. „Медиапарт” није одушевљен, „Монд” га фаворизује. Слична ситуација је и међу читаоцима. Уколико желите дебату, само помените његово име у неком француском бару и добићете је. Сви се, међутим, слажу да је провокативан.
Одломак из новог Уелбековог романа
Има тих понедељака крајем новембра, или почетком децембра, нарочито ако сте самац, кад вас обузме осећање да сте у предворју смрти. Летњи одмор је одавно заборављен, нова година је још далеко; ништавило је несвакидашње близу.
У понедељак, 23. новембра, Бастијен Дутремон је одлучио да на посао оде метроом. Сишавши на станици Порт де Клиши, обрео се испред тог натписа који му је претходних дана помињало неколико колега. Тек је било прошло десет пре подне; на перону није било никога.
Још од дечачких дана занимали су га графити у париском метроу. Често их је и фотографисао својим застарелим ајфоном – сад је већ морала актуелна бити 23. генерација, он је застао на једанаестој. Фотографије је класификовао по станицама и линијама метроа, томе је искључиво било посвећено мноштво фолдера у његовом компјутеру. Да, ако вам тако одговара, хоби је то био, с тим што је њему дражи био кудикамо блажи израз, блажи, али у основи и суровији: убијање времена. Један од омиљених графита био му је управо тај, исписан косим, прецизним словима, који је открио насред дугог, белог ходника на станици Плас д’Итали, силан и гласан: „Време неће проћи!”
Превод: Владимир Д. Јанковић
Извор: Гордана Поповић/www.politika.rs
