Пише: Љубица Арсић
Ким Туј Ли наводи у аутобиографском роману под називом Ру како је од свих преподнева са професором енглеског запамтила само једну реченицу: „My boat number is KG0338.” Тај чамац обележен бројем којим је ова књижевница вијетнамског порекла са породицом, после пада Сајгона 1975. године, пребегла у Малезију, затим у Канаду, дуго је за њу представљао основу граматике непознатог језика. У називу романа крије се пут главне јунакиње, која дугогодишњим ћутањем „разговара” са својом прошлошћу али и са новим данима испуњеним мукама прилагођавања. Наслов Ру на вијетнамском језику значи успаванка, а на француском поток, и те две тачке, од умирујуће успаванке у некадашњој добростојећој породици до узбурканих таласа у новом животу, ма колико удаљене, повезане су у животну дуж дванаестогодишње девојчице Тин.
Филм канадског режисера Шарла Оливије Мишоа, настао по роману и приказан у Кинотеци током Дана франкофоније, међу осталим узбудљивим сликама ове узнемирујуће приче о премештању из једног света у други, бекству из матерњег у туђ језик, издваја два упечатљива призора, симболична за мигранте, униформно сврстане у боат пеопле.
Једна статична сцена апокалиптичне атмосфере приказује мрачно и загушљиво потпалубље испуњено збијеним, полумртвим телима одраслих и деце стиснуте уз родитеље, док друга, са камером испод воде, приказује одоздо дно скромног пловила око којег се, попут неког нагло пробуђеног морског створа, жустро покрећу ноге оних који су се докопали чамца за спасавање.
Мрдање многоногих у морском беспућу буди наду и обећава преживљавање, као што је иначе кретање најбољи доказ да си жив. Одговор на питање зашто је породица Ким Туи одлучила да из свог дома пребегне у непознату земљу довољно је јасан, али разлог њиховог километарског померања не исцрпљује многа објашњења о томе зашто се и куда људи померају, зашто крећу у ходочашће, предузимају дуге маршеве и исцрпљујућа пешачења од места до места.
Различити су мотиви због којих се људи одлучују да ходају: да би разумели себе, да би упознали природне лепоте, неко место, да би оставили трага, али све ове разлоге обједињује својеврсна симбиоза између самог пешачења и доласка на циљ. Путовати а никад не стићи до циља неприхватљиво је и глупо искуство као и оно којим би се до циља неком телепортацијом избегло само путовање. Ако је и писање својеврстан чин путовања, чије дуготрајно ходање означава целовитост приповедања, на њега, после извесног времена, мора да се стави тачка.
https://zurnal.me/ivan-v-lali-i-devoits-beshe-ime-maria/
Зашто пешачи Вирџинија Вулф
Литерарно тумарање може да буде само себи циљ, као што је оно у Џојсовом Уликсу, књизи о трговцу који база улицама Даблина, али и ходање са скромним захтевима Вирџиније Вулф, која пешачи до Лондона да би купила оловку. Дантеов имагинарни обилазак пакла, чистилишта и раја политички је обојен критикама савременика али је његово крстарење по небеским сферама и својеврстан Пут Крста, од грешника до врлина кроз хришћанство, веру намењену онима изузетно јаке воље. Можда је Доситеј Обрадовић највећи путник српске књижевности, који је у оно време кочијом, а више пешке, прелазио становита удаљења по Европи и Блиском истоку, од Темишвара до Беча, од Грчке до Италије, од Француске до Русије. У аутобиографији Живот и прикљученија Доситеј пише о путовању као филозофском чину, у којем његово кретање није било бесциљно, већ је на уму имао политичку идеју повезивања многих народа различитих религија и култура.
Човек који табана дугим путем до неког одредишта најупечатљивија је слика како у ствари изгледа живот са усамљеним појединцем у великом свету, усмереном да се повеже са другима, успут се молећи да га не издају чврстина воље и његово тело. Снагу за дуго путовање ходочасник црпе из уверења да ће одредиште за њега бити благородно, да ће бити напорно и са другима бити испуњена и лична повест као саставни део заједничке приче. Тај митски образац „пута до духовности” приказан је у бајкама са јунаком „на путу”, који мора да поцепа гвоздене ципеле да би дошао до циља – сопственог уцеловљења. Понекад је кретање начин да се преживи, као у роману Пут Кормака Макартнија, где отац и син пешаче пустарама уништене земље како би некако остали у животу. „Пешачење одавде довде” помаже да се дође до истине, добије или пружи опроштај, да се зацеле ране чак и кад је оно буквално ходање од места до места јер нешто што се чинило ван домашаја тиме постаје решиво и блиско.
Бројне приче о ходању и преображају Толстој је у Рату и миру приказао сценом кад кнегињица Марија даје храну ходочасницима који пролазе поред њеног дома. Њихове просте речи њој су зазвучале другачије и понеле је да је усхићено замислила себе како напушта дом и придружује им се у грубој хаљи, на прашњавом путу. Отмена осама једне кнегиње можда тешко може да пробуди мисли о скромном, простом животу, али је сигурно да је ходање изазов за сваког, прави израз једноставности да би се дошло до нових увида.
Ходање као покрет за грађанска права и изражавање политичког мишљења одисало је одувек снажним духом заједништва уједињеног жељом да се ствари промене набоље без употребе силе. Непосредна политичка акција ходања можда је једини начин да се ступи у близак однос са непознатим људима и да се публици у том сусрету пренесе вест. Значајан немачки уметник Јозеф Бојс имао је максиму „Сваки човек да је уметник”, истичући да би свако, уместо посматрача требало да буде учесник у стварању свог и суживота са другима, што ће преузети и култура панка по принципу „Уради сам”. Тако је Марин Лутер Кинг, предводник Марша на Вашингтон 1957. године, у борби против расног одвајања по школама, идеју о мирном протесту преузео од Махатме Гандија, зачетника политичког ходочашћа. Ганди је 1930. године, знајући да овакав начин оних који немају моћ може представљати снажно политичко средство којим се утиче на моћнике, повео чувени Марш соли, дуг око 400 километара, до обале мора, да учесници лично узму своју со, што је представљало кршење британских закона и пореза. Процесије и параде, улични концерти, читање поезије и журке на отвореном такође представљају хедонистички начин изражавања народног става о нескривеним политичким циљевима.
Свет је одавно престао да буде велика башта по којој су шетали романтичарски песници деветнаестог века, изражавајући бекством у вртове и шуме да им је овог света преко главе. Иако су баштенски шетачи подвлачили да је њихова страст за лутањем у вези са задовољством а не са принудом, ипак је њихово лутање имало јасну политичку поруку. Међу њима предњачи енглески песник Вордсворт, који је са пријатељем Робертом Џонсоном кренуо на путовање кроз Француску и преко Алпа у време кад је требало да обојица уче за испите на Кембриџу. Иако је одисало духом разбарушених бунтовника, ово путовање је делом обликовало великог песника, јер бекство и скретање са прописаног животног плана, поред опасности да се посрне, садржи драгоцено узбуђење пустоловине и потрагу за сопственим новим лицем.
Марина и Улај
Попут Толстојеве кнегињице Марије, која је жудела да се придружи ходочасницима, уметница перформанса Марина Абрамовић и њен тадашњи партнер Улај кренули су 1988. године у величанствено савладавање Кинеског зида. Њихов пројекат шетње дуге око 4.000 километара у којој би пошли са супротних крајева зида, да би се на неком месту сусрели и потом венчали, представљао би перформанс који је требало да, по речима уметнице, превазиђе границе физичке издржљивости, бол и страх од смрти и пређе у простор оностраног. Зид којим су ходали није изабран случајно. Он је грађен по старим знањима фенг шуија, тако да се кретање његовом путањом одвија по змијоликим енергетским меридијанима који обавијају читаву површину Земље.
Зидови раздвајају, а путеви спајају. Марина је крајем марта кренула са истока, са мора; Улај је пошао са запада, из пустиње Гоби. Срели су се крајем јуна на неком планинском превоју, уз писку труба и окружени храмовима. Док су, после више година, најзад успели да савладају бирократске препреке кинеских власти због венчања, њихова љубав се полако гасила, тако да су се, при сусрету на зиду, загрлили и растали.
Од љубави Марине и Улаја можда ништа није преостало, али од њиховог ходања остали су сећање и забелешка о величанственом уметничком подухвату, којим се у дугом времену савлађује тегобан простор да би се дошло до сусрета, а затим до растанка. И друга ходања, која постају перформанси снажног дејства, показују како се сопственим телом утиче на преобликовање света по чијом мапи се уцртавају мреже корака, како поступци једног могу бити подстицај за деловање других, како се заправо сваким поступком преобликују политика и култура.
Извор: Магазин Политика
