Каквој се казни излажу читаоци када читају поезију пјесника без дозволе носиоца његових ауторских права? Уколико у рукама немате пиратско издање књиге већ оно регуларно објављено да ли и тада ризикујете. Морате ли и у том случају да затражите дозволу за читање поезије од пјесникових наследника. Боље питајте адвоката. Док се повежем са адвокатом проћи ће ме жеља за читањем. Можда је и боље тако. Безбедније је такве књиге заобићи. Не читати их. Има толико других. Послушао сам савјет. Одустао сам од читања. Ипак ми је остала дилема. Коме пјесник тестаментарно оставља своју поезију, читаоцима или својој најужој породици.
Познато ми је да се тестаментима најчешће оставља у наслеђе имовина, саопштава последња жеља, исказује однос према протеклом животу. Тестаментима се у ређим случајевима исказује гњев, преносе изричити захтјеви, чак и понешто забрањује. Чини ми се да књижевници, пјесници, сликари, умјетници уопште, својим јавним наступима још за живота своје стваралаштво поклањају публици, иначе не би јавно дјеловали. То би требали први да знају њихови директни наследници и да се тиме поносе.
Нажалост неки наследници не гледају у умјетничко дјело свог родитеља већ у конзументе његовог умјетничког дјела. Уколико им се неко од конзумената не свиђа онда се наследници претварају у звиждаче, дижу галаму и конзументима умјетности пријете судом. Прије неки дан прочитах изјаву кћерке једног црногорског пјесника која саопштава да неће дозволити да њеног оца читају и поново убијају четници. Поновно убиство нас се не тиче. За поновно убиство и за починиоца убиства задужена је полиција, истражни органи и судство. Нас се дотичу само радње читања и слушања поезије. Зато и постављам питање читати или не читати, слушати или не слушати поезију пјесника. Преминулог пјесника називају једним од највећих црногорских пјесника. Ако је баш међу највећима онда је друштвена обавеза тим већа да му се организује поетско вече.
Нажалост дошли смо дотле да и поетско вече може бити оцијењено као скуп високог ризика. Окупиће навијаче. Може доћи до провокација и сукоба супростављених политичких табора с тежим последицама. Коме је то потребно у овако напетој ситуацији. Ако је та поезија заиста толико велика колико се о њој прича вријеме јој не може наудити.
Послије дужег читалачког размишљања дошао сам до закључка да пјесникову кћерку треба подржати и заштитити као звиждача. Разумно је забранити јавно читање пјесникове поезије до следећих општинских избора у Никшићу. У свијетлу резултата нових избора ваљало би поново размотрити односе пјесникове поезије и новоформиране Никшићке политичке сцене и у складу с тим се одредити што даље чинити с пјесниковом поезијом. За сада је у општедруштвеном интересу да се читање поезије одложи за нека боља времена.
Атанас Ступар
