Пише: Марко Ловрић
Када су Партизан и ТСЦ из Бачке Тополе 2. априла потерали лопту на Топчидерском брду, од њих се очекивао добар фудбал. Партизан је Партизан, а ТСЦ је већ годинама озбиљан кандидат за статус трећег најмоћнијег српског клуба. Регионално емитовање „меке моћи“ Виктора Орбана, то јест спонзорство моћне нафтне компаније МОЛ и помоћ Фудбалског савеза Мађарске, винули су ТСЦ (Topolyai Sport Club) из опскурности нижих домаћих лига ка рефлекторском сјају европских такмичења. Рефлектори су сијали и на Партизановом стадиону, али су под њима Партизан и ТСЦ меч завршили без голова. Раставили су их тек једанаестерци. Брдо једанаестераца, заправо. Психичка тортура у виду 24 изведена пенала завршила се резултатом 10:9 за ТСЦ.
Да игра у значајним утакмицама буде лоша, то није специфично за српски фудбал. Нешто је специфичније то што је значајној утакмици присуствовало једва две хиљаде људи, јер ко год играо, домаће лоптање пати од озбиљног мањка заинтересованих. И те две хиљаде, међутим, некакав су друштвени пресек. На стадиону је разнолик свет, свет који носи и дипломе уличних и дипломе престижних факултета, а тај је друштвени пресек 2. априла најгласнији био док је хорски износио оцене о карактеру председника Србије. То већ јесте специфично, мада не и ново, јер Партизанова публика Александру Вучићу погрдно и упорно скандира још од 2013. или 2014. У општој политичкој апатији на тај се политички изазов донедавно није обраћало много пажње – ако изузмемо самог Вучића, који се на провокативна скандирања једнако упорно жалио на телевизијама и конференцијама за медије. Можда је и било разумно што су му прозивке толико сметале, јер се већ догађало да комешања на стадионима објаве или чак и најаве друштвене потресе.
Скандирање политичким „херојима“
По прве такве примере може се отићи баш далеко у прошлост. Новосадски Дневник је, рецимо, децембра 1968. објавио извештај о седници Републичког већа Скупштине Србије, а главна тема су, чини се, били „недавни шовинистички испади на фудбалским теренима“, са посебним освртом на новембарску утакмицу Партизана и загребачког Динама. Заменик републичког секретара за унутрашње послове Стеван Пувалић морао је посланицима да објасни шта се тамо збило.
„Гледаоци су прво негодовали на одлуку судије, да би затим група неодговорних навијача иступила шовинистички и увредљиво према играчима Динама. После утакмице ухапшено је 13 најбучнијих изгредника… Накнадно је ухапшено још 30 лица“, пренео је Дневник.
И све то две и кусур деценије пре „шовинистичких испада“ који су у популарној свести најдубље урезани. Ако се још 1968. Загрепчанима викало да су усташе, стадионске осамдесете нису изненађење. Но да не бисмо свели све на уобичајене осумњичене, Партизан и Црвену звезду у Србији, Динамо и Хајдук у Хрватској, ваља поменути да је и приштинска публика умела да буде политички форум. Косово је врило 1981, а 1983. је ФК Приштина први пут у историји постао прволигаш. Ко је присуствовао тим утакмицама, чуо је и да је на врење у најбољем случају постављен нестабилан поклопац. Када су навијачи Приштине скандирали „Е-хо, е-хо…“, можда је то био и добар штос, алузија на ехо који колективна скандирања изазивају, али извеснија је била алузија на име тадашњег лидера Албаније, Енвера Хоџе. Легендарни спортски новинар Миле Кос писао је октобра 1983. да се исти ехо чуо у августу, када је Партизан гостовао Приштини, и у октобру, када је Приштина гостовала Црвеној звезди.
„Недавно је у Београду Приштина славила победу над Црвеном звездом. Дошло је три стотине навијача са Косова. Били су бучни, чак и симпатични у својој вери и оданости играчима и клубу све док се опет није надвила она сабласт националистичке страсти и најцрњег шовинизма. Опет се чуло: ’Е-хо, ехо…‘ Домаћи навијачи су протестовали, било је оних који су били спремни и да такве изгреднике избаце из гледалишта. Неко их је зауставио у тој намери. И добро је што је тако било, можда би пала и крв“, записао је тада Кос.
Како је време одмицало, постајало је све теже приписивати такве инциденте „неодговорним појединцима“, а још теже клупском ривалитету. Навијачке трибине су полако прихватане као озбиљан барометар политичког притиска, а казаљка је све дубље залазила у црвено. Навијачи Партизана и Црвене звезде, упркос клупској мржњи, почели су заједно да одлазе на гостовања у Загреб, као и навијачи Динама и Хајдука у Београд. Срби су против Хрвата играли утакмице много пре него што су ратови и распад земље то озваничили, а хаос краја осамдесетих обележила су скандирања која би данас била забавна да нису водила у онакав пакао. Навијачи загребачког Динама испрва нису клицали Туђману или Месићу, које су тек чекали тренуци славе, већ Стипи Шувару. А у Србији је подршка новом хероју резултовала скандирањима „Делије, делије, хај‘мо сви углас, Слободан Милошевић навија за нас“ и „Партизан, Партизан, то је српски тим, Слободан Милошевић поноси се њим“.
Од Милошевића до Тадића
Када је нестало хрватских ривала, српске су трибине постале помало конфузне, баш каква је била и српска унутрашња политика у првој половини деведесетих. Ослобођени национализам је на стадионима донео тренутке славе не само Вуку Драшковићу и Војиславу Шешељу, већ и још заборављенијим појавама попут Мирка Јовића. На трибинама се србовало, са њих се одлазило у ратове, али навијачке дружине неколико година заправо нису знале шта да раде са Милошевићем. Подршка је брзо нестала, али док су ратови трајали није било ни озбиљних изазова. Тек су грађански протести 1996. и 1997. видније усмерили навијачке групе против режима.
У фебруару 1997. навијачи Партизана се у повратку са утакмице у Солуну придружују протестима у Нишу носећи транспарент са поруком упућеном „Слоби Турчину“, чији је остатак сувише непристојан за магазин попут Радара. Од 1998. до 2000. и црно-беле и црвено-беле трибине имају своје верзије политичких надања („Умри, Слобо, спаси Србију“, то јест „Спаси Србију и убиј се, Слободане“), а навијачи Црвене звезде на утакмицама развијају и заставе студентског покрета „Отпор“. Пажљивијим посматрачима стадиони откривају још једну друштвену поларизацију, дубљу од страначке политике, актуелну и данас – раскол Београда и унутрашњости. У септембру 1998. свеж прволигаш Раднички из Крагујевца дочекује Партизан, и дословно сва домаћа публика скандира не само против власти, већ и против Београда. Конфузија националног идентитета, пак, јасно се чује на утакмицама репрезентације СР Југославије. Како се 1990, на утакмици Југославија – Холандија, химни „Хеј, Словени“ звиждало у Загребу, сада се звижди у Београду.
После пада Слободана Милошевића раздробљеност политичке сцене преноси се и на стадионе, где више нема јасног политичког израза осим национализма. На јужној трибини Партизановог стадиона појављују се барјаци Српске радикалне странке, али знатан број навијача на то реагује напуштајући „југ“. Репрезентација Србије и Црне Горе привлачи и пажњу светских медија као једина репрезентација на Светском првенству 2006. за коју малтене нико не навија, јер држава коју представља више не постоји, а власт Бориса Тадића враћа у оптицај једну стару песму. „Спаси Србију, и убиј се, Тадићу Борисе“ пева се и на „северу“ и на „југу“, што због хапшења Радована Караџића, што због дугих затворских казни Партизановим навијачима после смрти Бриса Татона, што због перцепције навијача Црвене звезде да је Тадић наклоњен Партизану.
Борис Тадић је у пролеће 2011. ту перцепцију покушао да промени жонглирајући лоптом на стадиону Црвене звезде пред угледним званицама – а и доводећи на исти стадион богатог спонзора у виду руског Гаспрома – али тек се следеће године, након свих деценија преко којих смо прелетели у овом тексту, на власти појавио човек који је схватао значај навијачких трибина не само као барометра, већ и катализатора политичког притиска. У првим годинама успона и владавине Слободана Милошевића навијачке трибине јесу биле регрутни центри за ратове и све што уз ратове иде, о чему име Жељка Ражнатовића довољно говори, али Милошевића спорт суштински није занимао. На лоптање се можда обазирао када су му навијачи београдског Рада вређали супругу као још један симбол тих времена, али мимо тога баш и није, па зато није ни схватао значај шиштања паре на стадионима.
Вучићева времена
Један споредни актер Милошевићеве епохе тај је универзум разумео много боље. Александар Вучић је покрећући ренесансу и доминацију ФК и КК Црвена звезда себи купио мир црвено-белог света. Истим потезима је, истина, од самог старта заратио са црно-белим трибинама. Још је у пролеће 2014, много пре но што се такво нешто могло чути на улицама, на Партизановом стадиону, поготово међу „обичном публиком“, то јест неорганизованим навијачима, постало обичајем да се голови не прослављају урлицима среће, већ хорским увредама на рачун тадашњег првог потпредседника владе. На Партизановим кошаркашким утакмицама је и жешће, поготово након што је тренер Душко Вујошевић, симбол тог политичко-навијачког рата, приморан да напусти клуб. Када је Вучић, сада већ председник владе, марта 2015. саопштио да га Партизанови навијачи вређају „зато што њихови фудбалери имају две леве ноге“, један од тих фудбалера, Петар Грбић, први следећи гол је прославио изувајући се и навлачећи две леве копачке. У том се инату далеко догурало, и навијачи Партизана су то платили тиме што је јужна трибина предата у надлежност Александру Станковићу, Вељку Беливуку и сличнима. Септембра 2016, на утакмици против Радничког из Ниша, њихови емисари на источној трибини Партизановог стадиона, пред очима полиције, пребијају људе који скандирају против Вучића.
Војин Грубач: Вучић и Ђилас су исцрпили смисао свога политичког постојања
Погрдна скандирања се проређују, мада не и нестају, и тај мутни период траје до хапшења Беливукове групе почетком 2021. У лето 2021, на европској утакмици против словачке Дунајске Стреде, током интерегнума на јужној трибини, група батинаша још једном напада публику на истоку због погрдног скандирања човеку који је сада већ председник. Исток, међутим, узвраћа ударцима, потом и југ организује нову управу, и скандирања се враћају пређашњом жестином. Југ их не покреће, али их ни не омета, а повремено им се и придружује. На вечитом дербију одиграном 12. априла, усред напредњачког скупа у Београду, црно-бели навијачки табор је ривале упућивао у „Ћациленд“, упозоравао их да пожуре на митинг, називао их лојалистима; као и много пута дотада.
Све то зато што је, рекосмо, Александар Вучић доскора могао да рачуна на срдачан дочек када се појављивао на утакмицама Црвене звезде. Децембра 2024, у забавном понављању историје, студентски протести најзад наводе и црвено-белу кошаркашку публику да се на утакмици Јадранске лиге огласи против председника. Север, додуше, том приликом није био присутан, јер Јадранску лигу бојкотује, а на утакмици Евролиге у марту, када јесте био присутан, било је политички доста какофоно. Обична публика је покренула скандирање „Ко не скаче, тај је ћаци“, што је север прихватио, али и одмах узвратио са „Ко не скаче, тај је пленум“, „Ко не скаче, Крени-промени“, „Ко не скаче, Зелено-леви“, итд, метафорично развијајући заставу аполитичности, то јест једначења режима и опозиције.
Србија наравно није једина земља у којој је тумачу навијачких повика потребно да познаје политичке прилике. Било би додуше забавно објашњавати странцу зашто је понеко од две хиљаде мазохиста који су гледали утакмицу из увода овог текста, заурлао и против премијера Мађарске.
Извор: Радар
