Злодух вулгарноматеријалистичког корпоративизма, поучен горким искуством својих фашистичких, нацистичких, комунистичких и иних претходника, који су, тежећи ка непрекидном укрупњавању услијед потребе за тоталитетом властитог субјективитета, постигли само то да постану троми, лако уочљиви, високоисплативи, а коначно и веома рањиви циљеви на повијесном војишту, лукаво је и прагматично прибјегао маскирајућој и обмањујућој операцији у склопу које се формално и номинално фрагментира, хинећи тако властиту рањивост и безначајност као опојединачени феномен у односу на друге, само привидно различите, опојединачене феномене, односно фрагменте, уједно настојећи да борбу против себе, тако слабог и угроженог, прикаже као несврховиту, па чак и нечасну.
Та му превара успијева, јер је вулгарноматеријалистички корпоративизам успио прво загосподарити простором језика као идеолошке алатке и тако уједно редуцирати простор сумње и мишљења, па чак и најповршнијег мнијења, што је за изравну посљедицу имало неспособност јавности да увиди како су демократски узурпатори власти у већини европских земаља тек естрадни демагози у служби корпоративизма и да међу њима не постоје ни супстанцијалне ни квинтесенцијалне разлике, чак ни када формално потичу из различитих повијесних, културолошких, религијских и иних регистара, а та неспособност, или је можда боље рећи неспремност, јавности да сагледа и разумије онтолошку уједињеност и монолитност те феноменолошке фрагментације додатно олакшава посао вулгарноматеријалистичком корпоративизму, јер због ње јавност константно тавори у биполарном, односно конфликтном стању, што олакшава владавину без обавеза и одговорности у погледу етоса а нарочито у погледу категорија јавног и општег добра, стога што индуцирани идеолошки конструкт страха устоличује пуко преживљавање као једино надпојединачно добро вриједно пажње, а не треба сметнути с ума ни то да та привидна фрагментација вулгарноматеријалистичког корпоративизма није потичућа нити изазовна за стваралачки и дјелатни дух у пољу мишљења, јер такав дух по својој природи тежи да се ухвати укоштац и самјери са ентитетима и појавама које теже ка општости и тоталитету, а чак и кад непорециво разумијева да пред собом има само привидно фрагментиран феномен, који је у овом случају флуидни друштвеноповијесни злодух, дакле једно биће са безброј украса на себи, за које ће хохштаплерски устврдитити да су манифестације суштински различитих бића, мислећи ће, стваралачки и дјелатни дух одабрати да шути, онеспокојен немогућношћу да јавност увјери прије свега у идентичност оног што се представља као скоро хаотични диверзитет, а потом и у сврховитост промишљања и освјетљавања тог питања.
Јавност не жели мишљење, јавност жели само представу, јер мишљење узнемирава, а представа може и да утјеши. Зато јавност никада ништа не разумијева, ма колико post festum разумијевањем проглашавала свој увид у дјелић стварности који јој је пред очима. Као што су на позорници повијесне трагедије морале потећи ријеке, па и мора крви да би дио, и то прилично безначајан, човјечанства на једвите јаде схватио како не постоји суштинска разлика између Хитлера и Стаљина, па, ако смо спремни одбацити канонске компромисе и климаве консензусе, ни између Черчила и Тођоа, тако ће и на позорници повијесне фарсе, а можда чак и обичног карикатуралног водвиља, морати потећи потоци и ријеке крви док од себе одустајуће човјечанство не схвати да никаква разлика не постоји између естрадних демагога који фрагменте човјечанства држе у заблуди да су управо они гаранти опстанка и преживљавања тих фрагмената.
Јавност, као публика у тој представи, не плаћа карту на улазу, али зато у гледалиште не смије унијети ништа своје. Емоције, одбљесци мисли, вјеровања, заноси… све ће то добити на улазу и све ће то бити туђе. Само ће крв у представи бити њена. А када се завјеса спусти, они који и даље буду могли ходати и који имају мјесто што га називају кућом, полако ће се запутити ка њему, погурени под ужасним теретом свијести да разлике одиста нема. И да онај ко жели одбацити заблуду и пронаћи истинску разлику мора поћи путем гађења, охолости и самоће и мора бити снажан да прихвати жиг лудила ког ће му јавност утиснути. Јер у свијету без сумње и у свијету априорног сагласја бити различит и бити свој значи бити – луд.
Елис Бекташ