Прве изјаве нових партнера у власти, у данима када су се договарали како ће и на којим основама подијелити улоге, уливале су наду да ће овај пут, ипак, нешто бити другачије, али реалност је пребрзо испливала на површину. Иако се чинило да ће акценат бити заиста стављен на развој и напредак, а на питања о којима нема сагласности у БиХ тачка на одређено вријеме, до тога није дошло те смо остали у старом, добро познатом лавиринту препуцавања и тјерања ината оним другима. Република Српска је посложила ствари на својој територији, и то поодавно, али не и ФБиХ. Исти проблеми поново доминирају, а почетна “осморка”, која је обећавала, преполовљена је, тако да још, ни толико мјесеци након избора, у том дијелу БиХ не успијевају да постигну договор и формирају власт.
Међутим, ни то није гаранција да ће све и ићи помпезно како је најављивано. Доказ за то је управо заједнички ниво власти на којем ситуација нимало не личи на ову каква је обећавана. Иако је, на примјер, НАТО требало да буде једна од “забрањених” тема јер о томе нема сагласности у БиХ, десило се управо супротно.
Свједоци смо да су бошњачки политички представници користили свако обраћање јавности па и сваки одлазак изван граница БиХ да управо ту тему стављају на дневни ред и да громогласно поручују како је пуноправно чланство у том војном савезу један од кључних циљева ове земље. Такав однос према тој теми је, наравно, изнова и изнова изазивао реакцију у српском политичком блоку, у којем тврде да БиХ није на путу ка чланству те да су и званичници Алијансе прихватили испружену руку за сарадњу. Али то представнике “политичког Сарајева” не спречава да причају како су наумили, без обзира на то што у БиХ постоје још двије стране, од којих је једна против тога да земља постане дио НАТО савеза због сурове историје коју дијеле.
На почетку мандата овог сазива власти на заједничком нивоу се тврдило и да се нико никоме неће петљати у циљеве и зацртане пројекте, а показало се да ни то није тако и да ни на том пољу неће брзо процвјетати руже.
Све у свему, када буде подвучена црта, све ово, и још доста тога, нажалост и није нека новост, имајући у виду да се тиче БиХ у којој ствари крену напријед када је то у интересу оних који је воде или када треба, по истој матрици, замазати очи Европи. Свега тога је свјестан и онај обични дио народа на све три стране, који нема код себе чланске карте и који само жели да има за себе и најмилије, да не би морао да иде с огњишта у миру. Још тиња нада ће сви политичари, посебно они у Сарајеву, у којем често потпирују старе ватре, прогледати очима оних који су их и бирали и то оног дијела који није директно у политици те схватити да се у овој земљи морају поштовати и питати сви, а не само једни.
Ведрана Кулага Симић
Извор: Глас српске
