Радош Бајић прешао је дуг пут од партизанске до Дражине ескадриле. Најновији филм „Хероји Халијарда” прослављеног филмског глумца, сценаристе и редитеља, изазвао је огромну пажњу не само филмске публике већ и идеолошки и политички подељене јавности. Ништа ново у Србији: филм са много више жара оцењују они који га нису гледали
Да ли сам добро схватио, али операција „Халијард”, највећа акција спасавања америчких и савезничких пилота иза непријатељских линија током Другог светског рата, у вашем филму је само повод за исписивање приче о трагичним српским поделама?
Не бих рекао да је повод, али оквир јесте. Поред величанственог дела хуманости, племенитости и доброчинства Срба, који су у пролеће и лето 1944. године у операцији „Халијард” од сигурне смрти спасили преко 500 савезничких авијатичара чији језик нису разумели, желео сам да испричам причу о катарзичним и братоубилачким поделама које су током Другог светског рата располутиле српски народ. Уз снажну поруку да се таква несрећа више никада не понови.
Непосредно пред премијеру изјавили сте да сте пре пет година донели одлуку да ћете снимити „Хероје Халијарда” како треба или их уопште нећете радити. Да ли мислите да сте одржали реч?
Чврсто верујем да јесам. Са изузетном екипом коаутора, колега глумаца, филмских радника и техничког особља, која је бројала 480 чланова – „Халијрад” сам радио са великом посвећеношћу и изгарањем. У ауторском смислу био сам окружен најбољим сарадницима и професионалцима. Захваљујући пре свих „Телекому Србија” успели смо да обезбедимо минимални али довољан буџет – што је било пресудно важно, јер је у продукцијском смислу „Халијард” монументалан и скуп пројекат. Такође, ту су две године рада на сценарију, две године снимања са темељним припремама и више од године обраде и монтаже филма – што је професионална особеност светске продукције. Као и наше из времена старе екс југословенске кинематографије. Због свега тога резултат није изостао. После велике борбе за сваки кадар и сваки секунд у филму, имамо пуну сатисфакцију.
„Халијрад” је већ десет дана у дистрибуцији, како сте задовољни пријемом филма и посетом публике?
Наш филм није садржај са певањем и пуцањем, већ је ратна драма са изразитим драмским набојем. Имајући у виду ове околности, бојим се да не можемо очекивати гледаност која прати комерцијални филм, тим пре што данас гро биоскопске публике чине тинејџери и деца. Битно нам је да филм оставља снажан утисак и да се о њему много говори, а што се тиче пријема критике, свакодневно се нижу стручне рецензије које су махом позитивне и веома добре.
Упркос томе, у региону, па и шире, у филму су видели ревизију историје и величање четништва. Како објашњавате тај парадокс?
Прво, у нашем филму нису видели ништа, али то им није сметало да нас нападну. Много пре него што је било ко видео филм „Хероји Халијарда”, у којем нема ни трунке од тога сто нам је импутирано, бесомучно смо оклеветани. Напротив, наш филм је уметнички и ауторски производ, који шаље снажне поруке човекољубља, доброте, племенитости и хуманости – и не вређа ничија осећања. Сем што је заснован на истини и што припаднике Југословенске војске у отаџбини приказује као људе а не као животиње, каква је деценијама била пракса у кинематографији, „Халијард” је инспирисан неспорним историјским догађајима који су били преко седамдесет година под ембаргом и под претњом робије и нису се смели ни поменути. Имајући у види ту чињеницу, верујем да „Халијард” прави значајан цивилизацијски помак у ослобађању нашег друштва од „мртвог језика”, који је обележио страшну епоху комунизма у Србији и целој Титовој Југославији.
Да ли сте поносни због тога?
Признајем да јесам, јер требало је имати срца, храбрости и препознатљиве мушке алатке и ухватити се укоштац са тврдокорним догмама комунизма које су дубоко унесрећиле генерације. За „Халијард” је збиља било крајње време јер се ради о операцији спасавања савезничких пилота иза непријатељских линија која је највећа у историји светског ваздухопловства. Како недавно рече наш чувени драмски писац и академик Душко Ковачевић, који је и косценариста на филму, Американци су већ одавно снимили филмове о сваком свом пљачкашу банке… Тако да верујем да је филмска прича о „Халијарду” одавно заслужила да буде испричана филмским језиком.
Ако амерички амбасадор Кристофер Хил, који је присуствовао премијери, нема ништа против историјских чињеница, зашто имају Бошњаци у Сарајеву и многи у Србији, па су бацили камење на филм пре његове премијере?
Добро сте то запазили. Његова екселенција амбасадор Хил два пута је видео филм, и ако није претенциозно, казаћу да нас је након гледања охрабрио и упознао са својом веома позитивним оценама. То сматрамо врло важним. Јер ми немамо другог избора сем да афирмишемо позитивне примере пријатељства са америчким народом, притом никада не заборављајући страшне неправде које су нам учињене, пре свих оне застрашујуће из 1999. године, када су нам тоне НАТО бомби сручене на главу. Али живот мора да иде даље… Што се Бошњака тиче и напада на филм на Фестивалу у Сарајеву, где није ни приказан већ само представљен са инсертом на комерцијалној презентацији за стране емитере и дистрибутере, могу да кажем да су пуцали у срце слободи говора и уметничког изражавања, чиме су брутално прекршили основна начела демократије и Повељу Уједињених нација о људским правима. Упркос свему, сигуран сам да ће „Халијард” победити.
Мислите ли да је почетни сарајевски ударац о коме смо говорили разлог што „Хероји Халијарда” нису српски кандидат за Оскар?
И да је изабран за српског кандидата за Оскар немам илузија да би урадио нешто озбиљно. Јер је награда Оскар скупа ствар. Да би један филм у конгломерату светске кинематографије учинио нешто значајно, уз предуслов да је одличан, потребан је велики новац који ми немамо. Мада смо имали шансу да са „Херојима Халијарда” скренемо пажњу на себе и свој слободарски народ, јер је тежишна прича филма снажно конектована за Америку и америчке младиће, за авијатичаре и пилоте које је уз жртвовање сопствених живота српски народ спасио и послао у слободу. Наведено тим пре и уз чињеницу да смо као народ у оба светска рата били на правој страни – као савезници прогресивном делу човечанства.
Да кажемо још нешто о награди Оскар. Изјавили сте да је „неко” у држави проценио да би слање „Халијарда” у Америку био прст у око муслиманској џамахирији. Можете бити конкретнији, ко је тај „неко”?
Ако претпостављате да сам мислио на Александра Вучића – варате се.
Дакле, једног од „осумњичених” сам скинуо са списка. Ко је „следећи неко”?
У глобалним акутним друштвеним и политичким турбуленцијама, и поготово у ескалацији косовске драме, чији смо таоци више од две деценије, не верујем да би се председник државе бавио тим стварима. Али верујем да део политичког естаблишмента јесте активно учествовао у тој одлуци јер је сматрао да му је то душебрижничка дужност, а тиме тобоже потврђују лојалност државној политици.
За мене је поразно сазнање да је такође један део филмаџијске бранше, који се упињао да ме увери да се тобоже од срца залаже за „Халијард”, копао ногама и рукама да се наш филм спречи да буде српски кандидат за награду Оскар. Али и за то имам разумевање. Сујете су велике и често веома болесне. Што се мене тиче, ја сам нашем кандидату који је изабран пожелео све најбоље јер сматрам да је то професионално коректно и етички оправдано.
Да ли су „Хероји Халијарда” апсолутно историјски веродостојни?
Сто посто и у потпуности у сагласју са неспорним историјским чињеницама, а оне су: да су српски сељаци предвођени Југословенском војском у отаџбини, на чијем целу је био ђенерал Дража Михаиловић, у операцији „Халијард” спасили преко 500 савезничких авијатичара. Могуће да је историјска веродостојност разлог што је у широком дијалогу који је филм отворио одјекнула изјава угледног историчара др Предрага Марковића, који је изјавио „да је ’Халијард’ најбољи историјски филм двадесет и првог века” – што за мене и све који су радили на овом филму није мали комплимент.
Интересантно је да се у филму не виде и не помињу партизани, већ само комунисти, кроз лик једног од браће. Други је четник. Шта сте тиме желели да кажете?
Партизани нису ни имали никакве везе са операцијом „Халијард”. У пролеће и лето 1944. године сем мањих одреда није их ни било у Србији, све док нису из Босне преко Санџака и Црне Горе насрнули у Србију да уз помоћ савезника и Црвене армије окончају грађански рат, обезбеде свргавање монархије и преузму власт на завршетку рата. Поред акције спасавања, која је срж „Халијарда”, у филму сам желео да укажем на трагичне последице подела, раскола и братоубилаштва. И да пошаљем снажне поруке помирења које нам је после осам деценија од Другог светског рата преко потребно.
Занимљив ми је утисак једног од водећих монархиста и поштовалаца Драже Михаиловића. Он ми је после премијере рекао да сте искарикирали Дражу. Опет, неколико љубитеља Тита се пожалило што у филму нема ни трага од Броза. Схватате ли то као комплимент?
Дража Михаиловић је митска личност у српском историјском памћењу, а такве личности је увек на филму најтеже оживети. Нејасна ми је квалификација анонимног „водећег монархисте” да је тај лик искарикиран. Напротив, добили смо много позитивних мишљења да је колега Небојша Љубишић са тачним глумачким сентиментом бриљантно одиграо ђенерала – који је у филму епизодна улога.
Ликови оца и деде које маестрално тумаче Жарко Лаушевић и Петар Божовић одсликавају трагичну поделу међу Србима. Они покушавају, али не могу ништа да промене: ни нашу наивност, ни историјску незрелост, ни чињеницу да смо јефтина монета за поткусуривање у борби великих сила. Као да сте кроз читав филм вапили да будемо другачији.
Та два лика, као и остале централне личности филма из породице Јовић, типични су представници народа који преживљава катарзу – у вртлогу несреће и велике ратне драме. Тачно је, желео сам да инсистирам на неопходности да српски народ буде другачији, да се не дели, не гложи међу собом, да покаже мудрост, саборност и слогу. Можда нам то, баш као 1944. године, у времену у којем живимо, које је бременито многим изазовима – управо то насушно и преко потребно.
Грешим ли када кажем да је филм и својеврсни омаж Хајрудину Крвавцу, родоначелнику жанра партизанског вестерна и једном од највећих југословенских редитеља. Он вам је као младом глумцу дао главну улогу у ратном спектаклу „Партизанска ескадрила”.
Сем по продукцијском волумену, „Ескадрила” и „Халијрад” немају ама баш никакве везе. Лепо сте рекли да је „Ескадрила” вестерн, потпуно растерећен било какве историјске аутентичности, што у времену настанка тог филма, који иначе веома волим и не одричем га се, није било обавезујуће и због чега се нико није бунио ни протестовао. А овде у „Халијарду” мене хоће да растргну због дашка слободне уметничке и ауторске интерпретације историјских догађаја – као кад дирнеш у осињак. Разлог је у томе што без обзира на временску дистанцу и на судску рехабилитацију ђенерала Михаиловића и равногорског покрета у третману и многим главама није дошло до промена. Треба ће још много воде да протече Савом и Дунавом да без острашћености сагледамо нашу блиску прошлост. Не да би осветнички и ревизионистички роварили по њој, већ да би као државотворни народ сагледали ко смо, шта смо и како ћемо даље, како ћемо обезбедити достојанство будућим нараштајима нашег народа. Без тог суочавања са прошлошћу тешко да ћемо кренути напред.
Александар Апостоловски
Извор: Политика
