Пише: Туфик Софтић
Несрећна судбина дјевојчице на аеродромској писти у Беранама, када је један од малољетника који су се тркали аутомобилима ударио и усмртио, оголила је до краја причу о томе како је аеродром, заправо, слика пропасти овог сјеверног града.
Јавност је тек сада у шоку и друштвене мреже су се усијале, а ово је ко зна који по реду од саобраћајних удеса са трагичним посљедицама на аеродрому. Много више него ваздухопловних. И нико до сада није реаговао адекватно. Да је благовремено реаговано како треба, и да лоптица није пребацивана из руке у руку, да је писта затворена и саобраћајно блокирана већ послије прве несреће, не би дјевојчица која се враћала из школе најкраћим путем имала тако злу судбину.
Није писта у Беранама прављена за овакве стравичне смрти, и није то оно као када је Олга Шошкић, прва жена пилот у Беранама, погинула када се срушила њена једрилица. То је било нешто друго и представљало ризик летјења.
Али, ко се више сјећа једне херој жене каква је била Олга. Све је мање оних који се сјећају Иванграда, фабричких сирена и десет хиљада радника у привреди само у овом граду. Због привреде је аеродром, тамо гдје је сада, и направљен за цивилно ваздухопловство. Да би инжењери из свих крајева СФРЈ и иностранства долазили најкраће у овај сјеверни град који је био трећи по развијености у Црној Гори.
На тај аеродром слетио је 1963. године и тадашњи предсједник Норвешке Урхо Кеконен да обиђе раднике из те земље који су градили фабрику целулозе и папира, по стандардима и угледу на сличне фабрике у његовој држави. То је прошлост које се ни ја не могу сјећати осим из приче и са старих фотографија. Али се зато врло добро сјећам терасе на пристанишној згради и шарених сунцобрана. Ту су Беранци изводили своје госте.
Да ли неко може да замисли данас ту слику и димензију града у правом смислу ријечи. Сједите на тераси ресторана, љето је, пијете нешто хладно, одрасли кафу, и гледате полијетање или слијетање авиона из Београда или Љубљане.
Из моје генерације има и оних који памте и вожњу тим авионима, а још старији, који су у то вријеме било студенти, могли су себи да приуште и да за Београд путују авионом на факултет.
Путања слијетања авиона из Београда била је некако над мојом кућом, најближој Лиму. Подигао бих главу и знатижељно посматрао како долази са сјеверне стране и лагано одлази уз ријечну долину, да би се негдје горе, подаље од града, окренуо и припремио за слијетање. Дању сам гледао те прелијепе авионе, а ноћу сањао цепелине како бацају слаткише. Звукови и боје је оно сто никада не заборављате и што вас увијек прати.
Питао ме је скоро неко, али нисам могао да се сјетим, када је био последњи цивилни лет.
Онда је тадашња војска преузела аеродром, изградила га по најмодернијим стандардима за то вријеме и направила тако квалитетну писту која и послије четрдесет година одолијева зубу времена и немару. Беране је постало центар за обуку младих пилота из ваздухопловне гимназије из Мостара. Није више било цивилних летова, али су школски авиони и једрилице још дуго парали небо над градом. Све до распада те моћне државе. Њиховим одласком, писта је остала пуста и необезбијеђена.
Тада је почео варваризам. Аеро дом је обијен и опљачкан. Пристанишна зграда напуштена и препуштена пропадању, осим једног дијела гдје и сада повремено ради ресторан. Почела је и беспризорна пљачка аеродромског земљишта и градња кућа тамо гдје је то било незамисливо. Никло је читаво велико насеље у недозвољеној зони.
Онда су аутомобили ушли масовније у наш живот, а данас их већ има толико да једино они, након што је све уништено, улицама дају слику урбаности. Ко је први почео не знам, али писта аеродрома, дуга два километра и широка скоро педесет метара, постала је идеално мјесто за тестирање максимума мотора. Постала је мјесто за трке бијесне омладине, неријетко и малољетне, као што се догодило у ноћи недавне несреће.
Случај дјевојчице је управо савремени варваризам и бахатост неиживљене омладине којима је неко дао волан у руке, да са аутомобилима бјесне по писти и градским улицама.
Прораде код нас старијих генерација емоције када се помене СФРЈ. А опет, јасно је да од емоција и сјећања нема ништа, не можемо вратити тај ниво развијености Берана од прије пола вијека. Не можемо сада, што би се рекло, ни прекречити колико је тада направљено. Као што не можемо вратити један млади бесмислено изгубљени живот.
Али шта можемо? Можемо да зауставимо саобраћајно дивљање на аеродромској писти, за почетак. И нема ту мјеста за питање – како. Врло једноставно. Санкцијама. Најстрожим које закон прописује. Ако се не можемо вратити на небеске висине, можда се можемо почети подизати са дна гдје смо се нашли.
Извор: РТЦГ
