Пише: Туфик Софтић
Први су радили из ентузијазма и од опште користи за заједницу, док савремени тајкуни отимају од народа да би увећавали своје и онако проблематично стечено богатство.
И у једној од намјлађих црногорских општина, Петњици, у непосредној близини тамошњег мотела, још времену одолијевају зидине и остаци старе хидроцентрале, направљене у вријеме електрификације послије Другог свјетског рата.
Ова хидроцентрала на ријеци Попчи пуштена је у погон 1955. године, али је радила свега пет година, до времена када је струја у бихорски крај доведена са новог далековода, из правца Берана, преко села Полица. Са ње су се у том кратком периоду електричном енергијом, ипак, напајале све зграде у друштвеној својини и двадесетак приватних кућа.
Као и Томова, и ова хидроцентрала била је само једна од великог броја које су постојале на подручју Горњег Полимља, односно општина Беране, Петњица, Плав и Андријевица, прије и непосредно након Другог свјетског рата.
Неки подаци говоре да је на овом простору до почетка педесетих година прошлог вијека и масовне електрификације, било чак 35 малих хидроелектрана, од којих данас ни једна није сачувана.
Барјактаровић објашњава да је за њима престала потреба изградњом хидроелектране на Мушовића ријеци код Колашина, када је електрична енергија у Горње Полимље доведена далекодовом са ове хидроцентрале.
„Све су угашене, а неке је требало сачувати. Ако ништа, као споменике и за наук овима који данас граде овако наопако. Отимају људима потоке и ријеке, убацују воду у цијеви да би добили веће убрзање и уништавају природни склад и равнотежу“ – каже истраживач у овој области Миодраг Барјактаровић.
Барјактаровић разумије да су прве хидроелетране биле мале и примитивне, али истиче да су локалне заједнице од њих имале само користи, док од данашњих трпе штете.
„Јесу биле мале, али су неке од њих имале велики значај. То су биле централе снаге од једног до четрдесет киловат сати. Од укупно 35, шеснаест их је било које су снабдијевале струјом по једну кућу, пет које су снабдијевале по неколико кућа, и 14 са којих су се струјом напајала читава насеља“ – свједочи Барјактаровић.
Он додаје да су мини елетране грађене обично на мјестима гдје су постојале воденице и да су прављене од динамомашина од камиона и примитивних дрвених турбинаПрва је, остало је записано, саграђена на Муринској ријеци 1926. године.
„Њену изградњу финансирао је тадашњи капиталиста Гаврило Ђорђијевић да би са ње струјом напајао свој хотел у Мурини, продавницу, пилану, млин и неколико кућа. Гаврило и његов отац радили су својевремено у Русији, вратили су се са новцем и уложили га овдје. Гаврилов син Драго је био сорбонски студент и наставио је породичну традицују изградње хидроцентрала“ – објашњава Барјактаровић.
Муринску хидроцентралу за Ђорђијевиће је конструисао Словенац Михаило Кладник, чији рођаци и данас живе у Плаву.
„Тај Словенац је 1938. године направио и плавску хидроелектрану снаге осам киловат сати, на Ђуричкој ријеци“ – каже Барјактаровић.
Експанзија изградње малих проточних хидроелектрана у Горњем Полимљу почела је послије Другог свјетског рата.
„Већ крајем рата на манастирском врелу код Ђурђевих ступова у Беранама калуђер Милан Ђуровић је иницирао градњу хидроцентрале за потребе манастира, парохијске и још неколико кућа. У првим поратним годинама одмах до ње изграђена је и хидроцентрала коју је конструисао Томо Димић“, каже Барјактаровић.
Он подсјећа и на многе друге конструкторе и мале хидроелектране о којима се данас ништа не зна, у селима Лужац, Буче, Забрђе, Шекулар, Калудра, Праћевац, Доње Заостро, Виницка, Кути, Грачаница, Цецуни.
„Неке су биле веома мале и домаћини су их градили за своје потребе. Највећа у то вријеме, једина која је производила индустријску струју, саграђена је 1946. године на ријеци Злоречици код Андријевице. Имала је снагу 40 киловат сати и струјом је снабдијевала машине за један столарски погон. Конструисали су је Њемац Јозеф Хоцнект и Драго Ђорђијевић. Ђорђијевић је конструисао и централу за среску фарму у Андријевици на планини Зелетин. Централу на ријеци Дољи, у плавској општини, направили су 1943. године Ника и Ђељош Никач, на самој граници са Албанијом“, прича Барјактаровић.
Од оне у мјесту Мушовића Ријека, за то вријеме врло велике хидроцентрале, која је угасила све мале електране у Горњем Полимљу, наредних шест-седам деценија настао је потпуни вакум. Док у западноевропским земљама континуитет малих електрана није прекидан, код нас од тада није изграђена ни једна.
Није да није било интересовања. Напротив. Многе иницијативе за градњу малих електрана пропале су због велике бирократске процедуре у погледу добијања концесија и дозвола. Све до тренутка док се нијесу појавили тајкуни. Ствари су постале јасне. Тај посао је за њих добро чуван. Одједном су, практично преко ноћи, формиране разне хидроенергије, игмаенергије, бемакси и сличне компаније које су почеле да поробљавају водотоке на сјеверу.
И то управо највише у Горњем Полимљу и неријетко на оним мјестима гдје су некада почињали пионири електрификације. Портал РТЦГ раније је писао о томе колико су до сада зарадили власници малих електрана од до сада изграђених.
За оне које послије политичких промјена 2020. године нису успјели да заврше, а имали су концесије, сада траже судским путем изгубљену добит која се креће у десетинама милиона еура.
Само држављанин Сједињених Америчких држава, поријеклом са Косова, због тога што је ометен да изгради двијемале хидроелектане на Ђуричкој ријеци у Плаву, тражи судским путем преко двадесет милиона еура за „изгубљену добит“. Адвокат му је Ана Коларевић.
Извор: РТЦГ
