Пише: Туфик Софтић
Недавни статистички податак МУП-а да Црна Гора има званично регистрованих 4.810 службених аутомобила, и да је са просјеком од једног службеног аутомобила на 140 становника убједљиво на првом мјесту у Европи, не може служити за понос држави која је у процесу европских интеграција.
Цивилни активисти указују да у овај број не улазе она возила која држава, односно поједине институције, узимају путем лизинга, тако да у суштини чак ни тај број не осликава реално стање, него је број возила у возном парку државе Црне Горе значајно већи, и из године у годину расте.
Не знам тачно због чега, али мени након ових података прво што је пало на пемет био је онај мали аутобус с краја седамдесетих и почетка осамдесетих година у Беранама који је добио симпатичан назив “буџобус”.
Тај аутобус је тадашња Општина Беране, једина у Црној Гори, увела као мјеру штедње, и њиме су службеници, “буџовани”, ишли на састанке у Подгорицу, и враћали се. Био је за то вријеме врло модеран, модела садашњих малих “отокар” аутобуса.
Боја жута, полазак испред “Градске кафане”, у центру, у раним јутарњим сатима, и повратак из Подгорице са садашњег Трга независности, у 15 часова, када се заврши радно вријеме и сви састанци.
Па ко од службеника има путни налог да иде тога дана за Подгорицу, могао је оправдано да иде само са њим бесплатно, или о сопственом трошку својим аутомобилом. Службени аутомобили су били паркирани.
Запало је и мене једном приликом да идем са “буџобусом”. Био сам средњошколац и ишао сам на регрутацију у Подгорицу па сам могао да се провучем и провозам тим минибусом, џабе. Покусавам да се сјетим имена возача, али ми не иде. Далека прошлост.
“Буџобус” је увела Општина, али је аутобус био у власништву тадашњег “Иванградпревоза” најјаче аутопревозне фирме на територији СФРЈ. Не сјећам се ни колико времена је то тако функционисало, али сам врло поносан данас на сјећање да сам се њиме возио.
Они који су млади и не памте то вријеме могли би помислити да је то било због сиромаштва. Старији знају да је у Беранама, са свим фабрикама, било најбољих службених аутомобила. Фабрика целулозе и папира је предњачила и увијек имала последње моделе. Ко се још сјећа првог “шевролета” у Беранама. Био је целулозин.
Чика Васо је возио најновији тип “мерцедеса” и никада нећу заборавити како је добио задатак од наших мајки да проконтролисе шта радимо на мору ја и његов син, мој добри другар до данашањих дана. Бануо је ненадано, као пут га нанио, па онако. Покупио нас је из шатораког кампа у Бечићима и провозао до Тивта. До тада нисам доживио ту брзину и када сам изашао из аута, ноге су ми подрхтавале.
И таква држава није ваљала па смо је фино растурили у несрећним ратовима деведесетих. И добили банана државе. И свака од тих држава уништила фабрике и економију, али зато службених аутомобила, као што се може видјети, не фали.
Када су се десиле промјене у августу 2020. године, и када је тадашњи премијер Здравко Кривокапић дошао на сједницу Скупштине са таксијем, на тренутак сам повјеровао да се нешто мијења. Није ми требало дуго да се разувјерим, када је у прву посјету Беранама, недуго након тога, стигао са блиндираним аутомобилом. Таксијем је престао да се вози. И он и сви који су постали функционери нове власти.
Пјешице да оду на посао, не дај Боже, или можда бициклом, као холандски премијер Марк Руте. То је у Црној Гори чинио једно кратко вријеме само министар урбаног развоја, покојни Ранко Радовић, али он је био свјетски познати професор архитектуре на престижним универзитетима и није се дуго задржао у Влади, свега годину, од 2002. до 2003. Имао сам привилегију да ми буде предавач на постидипломским студијама у Београду.
Можда нисте знали да Шведска нема службене аутомобиле. Ни данас, нити их је икада имала. Био сам студент журналистике на политичким наукама у Сарајеву, када су нам професори који су важили за дисиденте држали предавања и између редова причали још тада о томе да је Шведска више социјалистичка, односно земља владавине права, социјалне правде и солидарности, него све друге заједно које су у називу имале тај префикс.
Шта данас рећи када чујете податак да је Црна Гора на првом мјесту у Европи по броју службених аутомобила по глави становника? Присјетим се “буџобуса” жуте боје, присјетим се “Градске кафане” пред којом се паркирао, и која се отварала мало раније, таман да путници попију кафу док чекају полазак. Осјетим нешто што не бих знао да дефинишем да ли је туга или понос што сам запамтио то вријеме. Можда су године, биће да је то, али увијек ми се некако стеже грло када се сјетим СФРЈ.
И срамоту осјетим над податком да на сваких 140 становника ове мале државе, има по један службени аутомобил. Новац који се издваја за потрошњу горива, сервисирање и регистровање тих службених аутомобила достиже више десетина милиона еура годишње.
Таман би било да се сви паркирају, и да свака општина, укључујући и Подгорицу и државни апарат, уведу по један добри стари “буџобус”. Брже би у Европу. Не може бити да је овај податак само мени запарао уши и да то нису евидентирали они који одлучују о затварању приступних поглавља.
Извор: РТЦГ
