Војвода Мирко Петровић, старији брат књаза Данила и отац краља Николе, рођен је у Његушима 1820. године. Овај човјек изразитог војничког и дипломатског дара, ватрени поборник свесрпског уједињења, показао је и пјеснички таленат у својој збирци епских пјесама Јуначки споменик која је први пут штампана 1864. на Цетињу. У овом граду је умро од колере 1867. године.
Збирка Јуначки споменик садржи тридесетак пјесама посвећених бојевима Црногораца с Турцима у периоду од 1852. до 1862. године. Саме пјесме Војводе Мирка нијесу значајне по својим умјетничким дометима, али имају важан историографски значај. „Пуније су историје него поезије“, како би рекао Вук Стеф. Караџић, процјењујући основно својство јуначке епике, што је настајала на простору данашње Црне Горе. Овдје издвајамо одломак из пјесме „Бој на Медуну у кучима“
Бој на Медуну у Kучима
(1862)
Цмили нешто горе у планини:
Ал’ је змија, ал’ бијела вила?
Ал’ је орај поломио крила?
Али соко пилад погубио?
Нит’ је змија нит’ бијела вила,
Нит’ је орај поломио крила,
Нити соко пилад погубио,
Него Србин из кучке крајине,
Скрај Медуна, града бијелога,
Војвода Миљановић Марко;
Ево има четири године,
Откад Kуче Турци похараше,
Турцима се Kучи предадоше,
И крваву сабљу пољубише,
Ма не хоће војвода Марко,
Сам се држи при Kому планини,
Собом нема друга ни једнога,
До сокола Станојевић Јоша.
…………………………………………..
Турски иду, а турски говоре,
А по турски повезали чалме,
По турски су сабље припасали,
По граду их нико не познаје;
Док удари акшам и јација,
Тад по једну посјекоше главу,
Па је носе Kому на планину.
То трајало четири године,
Док погибе Станојевић Јошо,
Сам остаде војевода Марко,
Мисли јунак шта ће од живота;
Све мислио на једну смислио,
Оде Србин преко Горе Црне
Докле дође на поље Цетиње,
Пред својијем Николајем књазом,
Па се књазу смјерно поклонио,
Љуби њега у скут и у руку,
Пита њега црногорски књаже:
„Оклен си сад, кучки војеводо!
Зар нијеси поша’ код Тураках,
Kа’ остали сви кучки главари?“
А војвода књазу одговара:
„Слушај добро, драги господаре!
Ја нијесам био у Тураках,
Нити ћу се предати Турцима,
Док је моја на рамену глава;
Ево има четири године
Kако се сам бијем са Турцима;
Са мном нема друга ни једнога,
До сокола Станојевић Јоша,
Јуче ми је Јошо погинуо,
Под гиздавом варош Подгорицом!
Сад сам оста’, без нигђе никога
Од кучкога рода жалоснога!
Ал’ те молим, драги господаре!
Да ми подаш неколико војске,
То Пиперах и Братоножићах
И сердара Пилетића Јола,
Да ударим на Медуну граду,
И попалим турске карауле;
Од Медуна до Зете простране,
И крваве варош Подгорице
Биће Kучи, ђе и моја глава.“
Али књаже њему одговара:
„О војводо, Миљановић Марко!
Сад не могу да ти индат дајем,
Ево има по године данах,
Kа’ се бију Kатуњани млади
И Брђани, соколови храбри,
По границах од Херцеговине.
…………………………………………..
* Пјесма у цјелости, као и остале пјесме из збирке Јуначки споменик доступне су у електронском издању на сајту https://www.rastko.rs/
