Пише: Цвијетин Миливојевић
Свашта је нечега неспојивог Вучић згомилао у сврху остварења само једног циља.
Заиграо „ва банк“ – на све или ништа, уложио је све што има и нема, као коцкар који, након што остане без кеша и имања, на сто стави и свој сат, а каубој, пошто је остао без коња, и своје седло.
Подметнуо је себе за Рио Тинто и литијум – није оставио плебсу ни делић простора за неки други, компензациони, „излазни“ одговор, осим јаснога „да“: онај ко је против ископавања литијума сад и одмах и по сваку цену, тај је против државе, тј. власти, јер наш Врховник државу „види“ као власт, односно себе самог.
Иако он и није властан да доноси одлуке о експлоатацији литијума већ само да прима акредитивна писма велепосланика, додељује чинове, качи ордење и слика се и потписује, али не и одлучује, у име државе чији је церемонијални председник са укупно осам протоколарних уставних надлежности. Он који седам година, са позиције председника Републике узурпира целу грану извршне и добар део законодавне и судске власти, без пардона, блокаду железничке пруге изазвану одлуком Уставног суда која за последицу има легализацију копања литијума – назива „нападом на уставни поредак“?!
Идеолошко шаренило
Два месеца већ траје народна буна против ископавања српског јадарита, уз непостојеће немачке гаранције, а за немачке бабе (тј. ауто-индустрије) здравље. И све је масовнија. Политичари су ту (виђени) да подрже, али се, за сада, не гурају у прве редове.
Сви су ту: проевропски грађанисти и српски суверенисти, десни екстремисти, дугиновски конспиролози, популисти, русољуби, али и анархолиберали и леви, укрофили и натофили, студенти „борбаши“, скоро „лудисти“, антифа и народне патроле, грађанин Несторовић и грађанка Мариника, верници свих конфесија; подразумева се, и провокатори и „убачени режимски елементи“, а чак је и носитељка листе СНС-а са оних тамо избора Дана Грујичић рекла да је већина стручњака које зна против литијума и да им она верује?!
Језгро протеста чине људи који те, наводно „само истражне“, бушотине већ виде кроз кућне прозоре; људи које чиста политика, ама баш баш, не занима и чија је мисија једино да заштите своје породице, огњишта, дедовину, гробове предака, од баука великог (било чијег) експеримента. Као што 5. октобра 2000. није била видљива подела на леве и десне, грађанске и националне. Био је то плебисцит против Милошевића као таквог. Надстраначки, нестраначки или, примереније, свенародни, тј. свестраначки.
Цвијетин Миливојевић: Уби нам Косово у нама прејака Врховникова усмена реч
Зато су идеолошке разлике, у ствари, не само посебност, него и предност ових протеста.
Подсећања ради: идеологија означава систем идеја и укупност облика социјалних обједињења (држава, нација, класа, друштвене групе и организације) које заступа група или појединац, а које дају објашњење о свету у коме живимо, с циљем да се тај свет (не) мења. У нашој друштвеној стварности некако је присутније оно негативистичко поимање идеологије као нетачне, лажне, илузорне свести и искривљене слике стварности прилагођене нечијим вредностима и интересима.
Само су прва два прошлогодишња грађанска протеста, после масакра у мају 2023, који су, пре него што ће постати доминантно опозициони, били и најмасовнији – стварно и уплашила Вучића. Па је био спреман на озбиљна давања и уступке. Јер, тада су шетале и десна и лева Србија, све те људе ујединили су туга и бол за изгубљеним младим животима и питања: докле и зашто?
Све је, у свом личном рату са имагинарним непријатељем и стварним народом, у међувремену, изукрштао и преспиновао Вучић, и сам се заплео као пиле у кучине.
Председник заштитно лице стране компаније
Уместо да је прокламовани јавни дијалог био почетак пута ка постизању некаквог друштвеног консензуса који би резултовао доношењем неке одлуке, овде је прво „негде горе“ донета одлука о рударењу литијума сад и одмах и по сваку цену, па је тек онда „свиран“ старт Вучићевог монолога названог дијалог.
Главни, такорећи опуномоћени, сматрач у име државе и компаније Рио Тинто, Ана Брнабић, постала је спикерка највишег законодавног тела, бивша трострука челница најважније институције извршне власти, која, иако не разликује Сурчин, Жарково и Јаково („драго ми је што сам данас у Сурчину… у Јаркову… извињење, извињење, добро…“), па их преспаја у „Јарково“, не зна да л’ је Јадар река или планина („пројекат се звао Јадар, зато што је планина Јадар“), алхемичарски изједначава литијум и лигнит… Али зато, без пардона, ова псеудонаучница чита оно што јој је однекуда написано и дотурено, да су протести „прерасли у протесте против науке и здравог разума“.
Власт бучним патриотским изјавама покушава да одломи од дела те масе која се противи ископавању литијума тако што их ставља пред дилему: није ваљда да ћете бити на страни оних који су за независно Косово, за укидање Републике Српске, за санкције Русији, за улазак у НАТО и слично, импутирајући да „главнину“ протеста чине политичке и идеолошке опције које се управо за то залажу. Та манипулација иде до апсолутне банализације: ко је против „литијума нема алтернативу“ политике, тај, логично, „призива Мајдан” и „обојену револуцију“, хоће да сруши државу и „ д’ убије Вучића“.
Опозиција на локалним изборима да затражи премештање „Колосеума“ из Сурчина у Ниш!
Режимски медији, на основу једне ТВ репортаже, хорски тврде да се у Немачкој већ копа литијум – „кад ја тамо, а оно – међутим“: да, копа се, али лигнит, а не литијум.
Класична индоктринарно-пропагандна кампања за „литијум који нема алтернативу“, у којој су стављени у погон сви државни и друштвени институционални и ванинституционални механизми, уз ауторитет државне присиле.
Заштитно лице политике „(српски) литијум (за ЕУ) нема алтернативу“ постао је председник Републике лично који добровољно (?) подмеће своја плећа, по принципу „кад падне подршка ископавању литијума, трубићемо о томе како ти који су против литијума руше државу и председника“.
Прво је изјавио да је „тајкун и криминалац Шолак, преко својих слуга, дошао на идеју да ме у провођењу револуције, убију, а можда могу да ме убију, али у Србији никада неће победити“. Да би, дан после, исти он (лично) поручио грађанима да не верују њему од претходног већ од тог дана: „Никада нисам рекао да он жели да ме убије. Никада нисам рекао да би он тако нешто урадио. Има много људи који тако нешто желе из криминалног миљеа.“
„Преместићу канцеларију председника Републике у западну Србију, макар на седам дана“, рекао је самозвани врховни командант, након што је, у фармеркама, патикама и раздрљеној кошуљи, обавио смотру војне јединице постројене у његову част, на свечаности у објекту за смештај и обуку припадника Одреда војне полиције специјалне намене „Кобре“, у касарни – пазите сад – „Васа Чарапић“. Иако је то летовање на Дринском језеру, према претходном обећању, требало да је већ одрадио прошле недеље?!
Некомфорно међу народом
Шта би, зашто је привремено одустао – јесу ли, можда, истраживања показала да то не би било опортуно, је ли се стрмоглавио нечији рејтинг или је у питању нешто ургентније, можда разговор о силаску француског нуклеарног отпада, међу Србе? Или народ пуно тражи и много зановета, па му је, као и 2016, после једног дана у „канцеларији за брзе одговоре“ у Београду и једног у Нишу, изнебуха постало некомфорно међу народом?
Јесу ли Промиџба и Протокол објаснили председнику да се име Змаја од Авале, рођеног Белопоточанина, једног од најистакнутијих јунака у буни против дахија и Првом српског устанку, војводе Васе Чарапића који је, приликом ослобађања Београда 1806. године, погинуо предводећи устанике у јуришу на Стамбол капију – не сме скрнавити лажима?
И јесу ли, када су му предложили, „десант на Мали Зворник“, рекли да је та варош чак 40 километара удаљена од Горњих Недељица, и да у Зворнику Малом, апропо мука јадарских, не вреди онај Шантићев стих: „Не плачем само с болом свога срца / Рад` земље ове убоге и голе; / Мене све ране мога рода боле, / И моја душа с њим пати и грца.“? Или су му, управо зато, и препоручили „Аватар“ баш ту?
Јер, он се, уместо да макар ћути, управо супротно, као насртљиви пропагандиста волонтер Рио Тинта беспризорно хвали кампањом сламања грађанског отпора: „Не потцењујем протесте, али су све мањи јер се расположење народа мења. Ми умемо то да меримо, јер добар део људи види да су лагани и обмањивани, то је процес дуг, и тек ће да се значајно мења. Слушали смо од противника експлоатације литијума да ћемо имати рогове, рађати се са две главе и пити наранџасту воду. Таквима су аргументи све мањи, исцепали су их у фронцле научници. Ја ћу бити највећи заштитник од самовоље Рио Тинта којег су довели Ђилас и Шолак, јер ми је обавеза да штитим народни интерес.“
Врх Врхова учитава и импутира противницима експресне експлоатације литијума, оно што ови никада нити су рекли нити тражили; све се своди на неки орвеловски „детектор лажи“ и измишљање „теорија завере“, па се чак и у захтеву опозиције за одржавање седнице парламентарног Одбора за унутрашње послове „види“ некакав издајнички дил др Несторовића и људи „којима је Сребреница геноцид, а Косово независно“, тј. посланика Зеленог-левог фронта.
Два месеца, од Видовдана наовамо, у више од 30 градова Србије одржани су и још се одржавају протести против рударења литијума, али не и рударења уопште. На београдским улицама, 10. августа, било је више од 100.000 људи, на поједине протесте у унутрашњости излазило је и до трећине становника неких варошица и градића. Што је место ближе локацији могућег ископавања, то су и протести масовнији. Привођено је на десетине еколошких активиста, а ловостај на њихов „излов“ и даље не важи.
Људи по Србији су се дигли против потенцијалног биолошког, технолошког и демографског експеримента над њима, који се најављује зарад очувања јавног здравља неких других грађана који живе у ЕУ. Мотив за буну је обичан, људски: заштитити себе и своје породице. Никоме од тих којима Рио Тинто виси над главом као Дамоклов мач не пада на памет никакав „Мајдан“, државни удар и сличне подметачине које им учитавају, новцем грађана Србије плаћени, Вучићеви и промиџбеници РТ-а.
Због тога, не само да, за сада, „политичка профилација и артикулација“ протеста, као и „јаснија политичка диференцијација“ међу њиховим организаторима и учесницима, није добродошла, него би, у овом тренутку, могла да буде и контрапродуктивна. Та опција би, наравно, постала легитимна, па и по цену опадања масовности протеста, ако би режим, свим својим ресурсима и са свим својим партнерима споља и изнутра, заиста посегнуо за политиком „Све друго – па, и Косово, и Република Српска, и владавина права у Србији – осим литијума, има алтернативу“…
Извор: Радар
