Пише: Владица Цветковић
То се могло јасно видети ових дана када су одржане приступне беседе нових редовних чланова
У нашем јавном простору често се чују неки директно супротстављени ставови, а од те сорте су и они којима се истовремено каже и како „САНУ ћути (не оглашава се)“ и како је „САНУ (нешто) рекла“ (She said!). Ове две тврдње су контрадикторне и између њих може да буде само дисјунктивна свеза – или. Неко може или да ћути или да говори и до сада се није догодило да је неко о нечему проговорио, а да је притом остао нем. Једино заједничко својство ових двају ставова јесте што су оба погрешна!
Јавни час
Тврдња да „САНУ ћути“ суштински је нетачна, јер не постоји ниједно друштвено питање о којем се није изјаснио барем један члан Академије, неретко више њих, а много пута су се јавно оглашавала и њена тематска и научно-уметничка тела, све до самог Извршног одбора или Председништва. Дакле, ако САНУ чине њени чланови који се обраћају јавности, било појединачно или удружени у одељења и одборе, онда се за њу као установу не може рећи да ћути. С друге стране, ниједно од тих јавних оглашавања не мора да буде – и готово никада и није – и званичан став Академије, зато што се ради о изјавама иза којих стоје лична имена и презимена или називи одбора/одељења или је реч о зборницима радова и саопштења с научних и стручних скупова одржаних у Академији. Ништа од тога не значи да је САНУ као институција нешто „рекла и пресекла“. Тако ће бити све док се о неком проблему овог нашег несрећног и подељеног друштва не изјасни и сама Скупштина САНУ, а то се за ових 13 година мог боравка у Академији (и трајања Вучићеве власти у Србији) ниједном није догодило.
Онај ко иоле познаје рад САНУ добро зна да се у њој не ћути, већ константно разговара. То се могло јасно видети ових дана, када су од 12. до 15. маја одржане приступне беседе нових редовних чланова. Академици изабрани прошлог новембра говорили су о најновијим трендовима у физици (Б. Јеленковић), промени климе у геолошкој прошлости (С. Марковић), производњи биодизела (В. Вељковић), сложеној функцији ензима (Т. Симић), утицају енглеске књижевности на Милоша Црњанског (З. Пауновић), вези између демократије и економског напретка (П. Петровић), затим о лапоту као обичају који (ипак) није постојао (Љ. Раденковић), губљењу значаја аутора у модерној књижевности (С. Грубачић), о томе како се може премрежити српска поезија 20. века (Ј. Делић) и о немачком ордолиберализму (А. Лошонц), као и о фрескама Старе Павлице (Д. Војводић) и дометима Јустинијанове ренесансе (В. Иванишевић), српском вокалном наслеђу (Ј. Јовановић) и огртачима бронзаних скулптура (С. Халугин), све до приче о еколошким проблемима изазваним честицама микропластике (Т. Ћирковић Величковић).
Довољно је само прочитати наслове ових приступних беседа да би се увидело колико је било корисно ових дана бити у публици Свечане сале у Палати САНУ. Био је то низ сликовитих и сугестивних приказа личних научних или уметничких мотивација, стремљења и достигнућа, а сваки појединачни наступ био је јединствени интелектуални догађај који је, опет сваки засебно, могао да буде предмет вишечасовне дискусије, па и полемике. Беседе су биле прави јавни час о томе шта мисле и чиме се баве српски академици и још једна шанса да се правим увидом у рад Академије наша јавност макар мало одмори од оних злонамерних, немаштовитих и пре свега нелогичних придева, према којима је САНУ истовремено и анти и великосрпска, и комунистичка и ројалистичка, и масонска и салонска, и оваква и онаква. Морам ли рећи да је током већине приступних беседа Свечана сала САНУ била полупразна?
Радмила Станковић: Избор за САНУ, кандидати за нове академике
У овом кратком тексту осврнућу се посебно само на беседу коју је одржао академик Павле Петровић, професор Економског факултета и професор емеритус Универзитета у Београду, јер сматрам да је у њој добрим делом садржан и логички парадокс с почетка текста. Наиме, у његовој беседи било је и критике власти, дакле онога због чега Академији приписују кукавичлук и ћутање, али је било и питања за која наша јавност сматра да је САНУ већ обавила коначну арбитражу; мислим, наравно, на рударство, на то што се, како многи погрешно говоре, Академија прво одредила негативно о пројекту Јадар, а сада је, како се чини, на добром путу да се јавно заложи за обуставу експлоатације метала уопште.
Линија
У најкраћем, у оном делу у којем је критиковао власт, академик Петровић је резултате истраживања у свету спојио са увидима из сопствене анализе стања у нашој земљи и закључио – мало слободније речено – да се Србија налази на максимуму економског развитка који може да пружи постојећи хибридно-демократски режим, нагласивши да без напретка у владавини права не може бити ни значајнијег прогреса у квалитету живота грађана. Објаснио је и зашто је власт демотивисана да успостави већи степен демократије, премда би то водило јачању економије којом сами управљају. Наиме, властодршци склони корупцији више зарађују у аутократији с привредним растом од три одсто него у демократском уређењу чак и ако би раст ишао и преко шест одсто. Није се академик Петровић устручавао ни да помене актуелне протесте и да их директно доведе у везу с приказаном анализом лошег стања и мршавих перспектива. Био је то савршен пример стручног, јасног, критичког и смелог оглашавања из САНУ о једном од најактуелнијих и горућих друштвених проблема и све то уз јасну и недвосмислену одредницу по линији: последица – узрок – одговорност – кривица.
У другом делу своје беседе, академик Петровић је навео да три области које према волумену чине тек једну шестину укупне српске привреде – рударство, грађевинарство и информационо-комуникационе технологије – тренутно остварују далеко највећи раст. Затим се потрудио да објасни зашто сматра да таква структура није добра, а када је говорио о стању у рударској индустрији, ограничио се само на експлоатацију бакра и злата у Тимочкој крајини од стране компаније Зиђин.
Све је лепо и тачно рекао: да тамошње рударење не представља део ланца који би могао да буде замајац свеопштег развоја, да је рудна рента ниска и да од експлоатације највећу корист имају Кинези, да ће и они отићи из Бора када буде понестало руде, да држава толерише непоштовање еколошких и других стандарда и тако даље, углавном у негативном тону. За екопопулисте и еконативисте ово је сасвим довољно да изведу закључак да Србија мора потпуно да одустане од рударства да не би постала рударска колонија субсахарског типа, а ту смо само на корак од изјаве како је, ето, „САНУ јавно осудила срамну кинеску експлоатацију српског бакра“. Неко такво тумачење ове беседе у јавности наредних дана не би уопште било изненађујуће. А чињеница је да у беседи академика Петровића није било ни једне једине речи која би личила на пресуду или молебни канон. Управо супротно, и по тону и по садржају она је била тек отварање једне за друштво изузетно важне расправе.
Грађани ће и даље тумачити ставове који долазе из САНУ онако како им у том тренутку највише одговара, зато за исправно схватање и праву меру свега изговореног и написаног у Академији морају да брину њени чланови. Они би сами морали да реагују ако се њихове речи погрешно и непримерено користе. Нажалост, то се чини тек спорадично, јер о таквој потреби нема довољно свести.
Није згорег ни овде поновити да је Српска академија наука и уметности скуп појединаца који испуњавају један веома широки интелектуални, духовни и друштвено-политички спектар. У њој има отворених симпатизера (сваке) власти, али и екстремних бунтовника од којих би неки данас Скупштину САНУ сазивали сваке недеље и оглашавали се око свега и свачега, иако пре уласка у Академију нису написали/изговорили ни једну једину субверзивну реченицу. Не слажем се ни са првима ни са другима, али то је моја лична ствар, на крају ме увек утеши могућност да је квалитет Академије управо у томе што њени академици не морају да мисле исто. Мада, искрен да будем, не видим шта је добро у томе када Академијски одбор за високо образовање САНУ, у којем има 11 академика, тражи укидање Уредбе о финансирању коју је донело ресорно министарство на чијем челу је такође редовни члан САНУ.
Извор: Нови Магазин
