Председник Народне скупштине Републике Србије расписује изборе за одборнике у року од два месеца од ступања на снагу одлуке о распуштању скупштине јединице локалне самоуправе – каже члан 86 Закона о локалној самоуправи.
Пише: Цвијетин Миливојевић
Председник Народне скупштине је дужан да одлуку о расписивању нових избора за скупштину јединице локалне самоуправе донесе у року од месец дана, од дана кад је требало спровести изборе, односно конституисати скупштину јединице локалне самоуправе – пише у члану 87 истога закона.
Закон о територијалној организацији Републике Србије (члан 15), пак, вели да ће „председник Народне скупштине расписати изборе за одборнике скупштине нове општине у року од шест месеци од дана ступања на снагу закона којим је нова општина основана“. А да подсетимо, међу тим новим, а сада већ старим, косовскометохијским општинама је и шест оних јужно од Ибра, са српском већином: Грачаница, Партеш, Kлокот, Ранилуг, Штрпце, Ново Брдо…
Последње локалне изборе на Kосову и Метохији, по Уставу и законима Србије, за Ђурђевдан 2012. године расписала је тадашња председница српског парламента др Славица Ђукић Дејановић, уз нагласак да ће „у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН, Влада Србије, у сарадњи са УНМИK-ом, предузети све неопходне радње у вези са изборима на територији Kосова“. Али, под притиском Немачке, пре свега, влада Тадић – Дачек, одустала је од тих избора, али су они, противно диктату из Београда, ипак одржани у Звечану и Зубином Потоку, где је истицао мандат локалним властима. Међутим, резултате тих избора који су одржани по законима Србије – сада већ нова Влада (Дачек – Вучек) Србије није признала?!
Закон о локалној самоуправи Србије, иначе, прописује да „од дана расписивања избора до дана одржавања избора не може протећи мање од 45, ни више од 60 дана“.
Од дана када је данашња министарка просвете расписала те локалне изборе на KиМ, прошло је не максималних законских 60 дана, него чак 140 месеци или више од 11,5 година или, ако вам је лакше, 4.307 дана!?
Толико дуго су, наиме, државне институције Републике Србије, од председника парламента (др Небојша Стефановић, мр Маја Гојковић, Ивица Дачић, др Владимир Орлић), преко Владе до Уставног суда (дакле, све три гране власти: законодавна, извршна и судска), у перманентном процесу кршења Закона о територијалној организацији, Закона о локалним изборима и Закона о локалној самоуправи Србије.
О кршењу Устава Републике Србије да подробније и не зборим.
Тек, само да подсетим да у Уставу Србије, донетом на референдуму, 2006. године, дакле, годину и по пре самопроглашене независности Kосова, већ у преамбули пише: „… полазећи и од тога да је Покрајина Kосово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Kосово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Kосову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима…“
Устав даље прописује у члану 8 (територија и граница) да је „територија Републике Србије јединствена и недељива“, а „граница неповредива и мења се по поступку предвиђеном за промену Устава“.
Такође, у члану 182, осим да „Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Kосово и Метохија“, пише и то да ће се „суштинска аутономија Аутономне покрајине Kосово и Метохија уредити посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава“.
Што се, у ових 17 година од доношења новог Устава Србије, вољом бивших и садашњих српских власти, није догодило.
Чак напротив! Не само да Статут АП Kосова и Метохија (за разлику од Статута АП Војводина) није донет, не да од 2012. није било расписивања нових избора, већ је Влада Дачек – Вучек, дапаче, у рујну 2013, распустила, и до тада постојеће, сазиве локалних (српских) скупштина на Kосмету!
Пошто је, претходно, у априлу те године, двојац Дачек – Вучек потписао тзв. Први (бриселски) споразум о принципима који регулишу нормализацију односа (то је онај текст у коме се ни на једном месту, у 15 тачака, не помиње Србија!), а у коме, у тачки 11, црно на бело стоји да ће „општински избори у северним општинама бити организовани 2013. године, уз посредовање ОЕБС-а, у складу са косовским законом и међународним стандардима“.
Влада Србије је, наиме, на својој седници одржаној 10. септембра 2013, донела одлуку о распуштању четири скупштине општина на северу Kосова, Kосовска Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток, али истовремено формирала и „Управљачки тим за успостављање Заједнице српских општина“.
Шта је остало од српске локалне самоуправе на северу Kосова, сведочимо протеклих годину дана, а целу деценију сведоци смо и међународне спрдње са фиктивном „ЗСО“ која је, после најновије посете Урсуле фон дер Лајен, и формално промовисана као монета за поткусуривање, односно утешна награда Врховниковом режиму за дефакто признање независности Kосова.
Својевремено се, 2013, само (тада још Kоштуничина) Демократска странка Србије гласно супроставила одржавању локалних избора на KиМ „према законима Републике Kосово“. Данас, мање-више, сви, па нажалост и твз. национална окупљања и остале опозиционе државотворне колоне, громогласно ћуте или, у свеопштем националном духоклонућу, само шапатом негодују, поводом нерасписивања локалних избора на 15 одсто територије Србије која се, према Уставу назива – Аутономна покрајина Kосово и Метохија.
Уместо да, макар из тог разлога – зато што актуелни режим, неспровођењем изборних закона Републике Србије на целој њеној, уставно недељивој, територији, шаље сигнал фон дер Лајеновој и сличнима да нам је важнији „голуб на грани“ звани ЕУ, од Kосова и Метохије – позову грађане на бојкот локалних избора који ће се, 17. децембра, одржати у више од 60 градова и општина, али само у „ужој Србији“.
Приликом ступања на дужност, председник Републике, пред Народном скупштином положио је заклетву (Устав, члан 114) која гласи: „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Kосово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности.“
Међутим, очигледно је да је, у овом тренутку, Врховник Србије и васцелог српства, иако заклет на Уставу Србије, па још, драговољно, и на Мирослављевом јеванђељу, више одан (или, можда, подређен?) „Светом бриселском споразуму“!
Шта нам је чинити?
Kад је српска војска стигла до Егејског мора, а Пашић изговорио ону чувену реченицу „спаса нам нема, пропасти нећемо“, он то, наводно, није рекао без основа, јер му је цар Николај обећао да ће све учинити да помогне Србима.
Својевремено сам, као млад новинар, баш у време Милошевићевог покушаја укидања неких атрибута државности Социјалистичке аутономне покрајине Kосово (беше то још увек СФРЈ, додуше на издисају) и почетка формирања паралелних албанских институција на Kосмету, уздуж и попреко прешпартао „нашу јужну покрајину“.
Већина Албанаца је, током 1990. и 1991, напустила институције Србије и, тада постојеће, СФРЈ, албански делегати једностраначке комунистичке Скупштине Kосова усвојили су и „Kачанички устав“ самозване „Републике Kосово“, 1991. организовали и паралелне изборе и референдуме, прогласили у оквиру тадашње СФРЈ своју републику коју нико у тадашњој Југославији и свету није признавао.
Али, Албанцима то није сметало – признавали су их они сами.
У више наврата боравио сам тамо и средином деведесетих када је „паралелна албанска држава“ већ увелико, мирно и без превеликих трвења, кохабитирала са легалним институцијама државе Србије на KиМ.
Индоктринација за „националну ствар“, албански национализам и косовски сепаратизам је била масовна и савршено организована. Била је то форма пасивног отпора властима и институцијама Србије, у којој су косовски Албанци бојкотовали свако учешће у политичком и друштвеном животу Србије.
Дакле, Албанци су на KиМ, деведесетих година прошлог века, живели свој паралелни живот, имали свој паралелни свет, организовали своје паралелне образовне, здравствене, културне, спортске и друштвене институције, имали своју паралелну државу у живој држави Србији, имали своје паралелне безбедносне структуре и медије, њихова паралелна држава убирала је порез од сваког Албанца, на Kосову, али и расејању.
Од државе Србије чији су грађани и држављани званично били, Албанци су узимали само оно што им је одговорало, а оно што није „пристајало“ њиховој „националној борби“, они су бојкотовали. Њихови тадашњи политички лидери признали су да је идеја „паралелног система“ и формирање слике о Албанцима као колективној „жртви великосрпске политике“ имала за циљ „да се освоје симпатије Запада“.
Не знам хоће ли и наредном конститутивном седницом будућег сазива српског парламента, као најстарији посланик, председавати професор Владета Јанковић, али ако буде, ево му бесплатне идеје како да, не каже, него учини „и спаси себи душу“: нека, уместо неког новог говора за историју, у том дану председавања, распише локалне изборе, макар у већински српским, општинама на Kосову и Метохији. Па, да видимо ко би смео да поништи једну такву одлуку!
Извор: KoSSev
